Dug se prodaje kao alva

Nil Ferguson: USPON NOVCA – FINANSIJSKA ISTORIJA SVETA (14)

Nil Ferguson je jedan od najuticajnih britanskih istoričara. Predaje istoriju na Univerzitetu Harvard i poslovno upravljanje na Harvardskoj poslovnoj školi. Napisao je i scenarija za četiri dokumentarne serije koje su postigle međunarodni uspeh: Empire, American Colossus, War of the World i The Ascent of Money. Honorarno piše za Fajnenšal tajms i Njuzvik. Knjiga Nila Fergusona, „Uspon novca – finansijska istorija sveta“ (Izadavači: Plato books i Optimum communications) jeste istorija svetskih finansijskih sistema počevši od Mesopotamije pa do današnjih dana. Uz dopuštenje izdavača objavljujemo najzanimljivije delove.

U stvari, Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) prokrčila je put liberalizaciji, a (pošto su francuski socijalisti, kao što su Žak Delor i Mišel Kamdesi, promenili mišljenje) sledili su je Evropska komisija i Evropski savet. Zaista, neki kažu da je pre Vašingtonskog konsenzusa postojao Pariski konsenzus (mada se Vašingtonski u mnogim tačkama oslanjao na mnogo raniji Bonski konsenzus u korist slobodnog tržišta kapitala). U Londonu je, takođe, vlada Margaret Tačer progurala jednostranu liberalizaciju kapitala, i to bez ikakvih podsticaja od strane Sjedinjenih Država. Pre će biti da je Reganova administracija sledila postupke Tačerove.

Stiglicova najveća primedba protiv MMF-a temelji se na činjenici da je pogrešno reagovao na azijsku finansijsku krizu iz 1997. godine, pozajmivši ukupno 95 milijardi dolara zemljama koje su zapale u teškoće, ali uz uslove u stilu Vašingtonskog konsenzusa (više kamatne stope, manji budžetski deficiti) koji su, u stvari, uticali na pogoršanje krize. Ovo gledište je delimično prihvatio, između ostalih, ekonomista i kolumnista Pol Krugman. Nema sumnje u ozbiljnost krize 1997/98. godine. U zemljama kao što su Indonezija, Malezija, Južna Koreja i Tajland 1998. godine je zavladala veoma duboka recesija. Ipak, ni Stiglic ni Krugman nam ne nude ubedljivo objašnjenje za to kako je istočnoazijskom krizom moglo bolje da se upravlja standardnim kejnzijanskim načinom, kada je bilo dozvoljeno plivanje valuta, a deficiti budžeta da rastu. Ovo su reči pune gorčine, koje je Stiglicu u otvorenom pismu uputio Kenet Rogov, glavni ekonomista MMF-a posle azijske krize:

Vlade se obično obraćaju MMF-u za finansijsku pomoć kada imaju problem da nađu kupce za svoje dugove i kada pada vrednost njihovog novca. Stiglicov recept je da se poveća… fiskalni deficit, tj. da se izda više obveznica državnog duga i štampa više novca. Izgleda da vi verujete da će građani, ako država naštampa više novca, odjednom poverovati da je on vredniji. Izgleda da vi verujete da jedino što treba uraditi, kada investitori više nisu voljni da drže hartije državnog duga – jeste da se poveća njihov priliv i da se onda dug prodaje kao alva. Mi – mislim, mi na planeti zemlji – imamo prilično veliko iskustvo koje sugeriše sasvim suprotno. Mi, zemljani, otkrili smo da kada zemlja koja je u fiskalnim nevoljama pokušava da iz njih izađe štampanjem novca, inflacija raste, često nekontrolisano… Zakoni ekonomije su možda drugačiji u vašem delu gama kvadranta, ali mi ovde smatramo da kada skoro bankrotirana država ne uspe da na pravi način ograniči vremensku komponentu svog fiskalnog deficita, stvari se onda, uopšte uzev, pogoršaju, umesto da krenu nabolje.

Nije jasno ni to da li je privremeno uvođenje kontrole kapitala u Maleziji 1997. godine napravilo značajniju razliku u dostignućima ekonomije tokom krize. Krugman bar priznaje da istočnoazijske finansijske institucije, koje su uzimale kratkoročne kredite u dolarima, ali su davale dugoročne kredite u lokalnoj valuti (često političkim prijateljima), snose priličnu odgovornost za krizu. Ipak, njegova priča o povratku ekonomije iz doba Velike depresije sada izgleda preterano. U istočnoj Aziji nikada nije bilo depresije (osim, možda, u Japanu, koja bi se teško mogla opisati kao posledica loših postupaka MMF-a). Posle šoka 1998. godine, sve pogođene ekonomije su se brzo vratile ubrzanom rastu – toliko brzo da su se do 2004. godine neki komentatori pitali da li „dva čuvara“ iz Breton Vudsa još uvek imaju neku ulogu kao međunarodni kreditori.

Nastavlja se