Duga demokratska i evropska tradicija autonomije

Vojvodina direktno Miroslava Ilića, Vojvođanska politikološka asocijacija i CENZURA, Novi Sad 2012.

 Da su i ideja autonomije i njena politička konkretizacija znatno stariji od jogurt revolucije dokazuje istorija pre svega Srba u Vojvodini, kao njenih najranijih zastupnika, a to je i polazna osnova knjige Vojvodina direktno, zbirke političkih eseja dr Miroslava Ilića, novosadskog hirurga, građanskog aktiviste i publiciste.

Dr Ilić ovom knjigom, kako i sam kaže, pokušava da sažme svoj višegodišnji angažman usmeren ka dokazivanju prirodnog i istorijskog prava Vojvodine na autonomiju, o kojoj treba da odlučuju samo i jedino njeni građani. Ta autonomija bi se morala izboriti na najdemokratskijem i najdirektnijem frontu odlučivanja, na referendumu, smatra dr Ilić. Bilo bi to u duhu samih početaka borbe za autonomiju Vojvodine, koji datiraju s kraja 18. veka, od Temišvarskog sabora 1790, kada je Sava Tekelija pozvao ugarsku državu da srpskom narodu prizna ravnopravan status sa ostalim narodima u toj višenacionalnoj državi. Tim svojim govorom Tekelija je promovisao i najviše principe građanstva, slobodu i jednakost, zalažući se za Vojvodinu kao „zajednicu prava i zakona za sve… (koji su) stalna i pouzdana sredstva sreće jednog društva“.

Ova knjiga jasno ukazuje i na to da ideje slobode, bratstva i jednakosti definitivno nisu izum socijalističkog sistema, a u Vojvodini ih nakon Tekelije prihvataju i drugi napredni intelektualci, građanstvo, zanatlije, pa čak i seljaci. Inspirisani i duhom francuske revolucije, borci za autonomiju Vojvodine u to vreme te principe postavljaju na visoko mesto u svom programu, a Vojvodinu vide kao entitet u kome će svi njeni stanovnici, bez obzira na naciju i veru, imati ista prava i iste mogućnosti.

Najcelovitiji program (proglas) tako zamišljene autonomije, zajedno sa nacrtom prvog ustava, u čijoj su se osnovi nalazili čak prerogativi federalne države, promovisan je na Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima 1848, i oni će – program i ustav – ostati okosnica svih potonjih ideja autonomije i ustavnih okvira Vojvodine. U tom prvom najvišem državnom aktu Vojvodini garantuje se potpuna i najviša samouprava svim njenim građanima jednakost pred zakonom i lična sloboda, kao i nepovredivo pravo na narodnost, jezik i veru… O idejama Majske skupštine kao modernom političkom konceptu i demokratskom avangardnom duhu Srba u Ugarskoj, dr Jovan Subotić decembra 1848. govori: „Demokratija je ideal svih prosvećenih naroda, a kod nas se (u Vojvodini) najsavršenija nalazi! Sloboda i jednakost naroda, to je cvet koji je upravo u našoj bašti iznikao. Pre nego što su Sloveni na svojoj Skupštini u Pragu ovu veliku istinu Evropi kazali, izrekli su nju Srbi u svojim proklamacijama, kao nauku sopstvenog srca i sopstvenog iskustva“.

U svetlu takve istorije Vojvodine, dr Miroslav Ilić piše: „Danas… kada smo u situaciji da je Vojvodina osiromašena, politički ponižena, kada njena sela i gradovi ostaju bez svojih ukućana, kada se u bescenje prodaje njena imovina, mukotrpno sticana generacijama, moramo imati snage da izvučemo istorijske pouke Majske skupštine. Nema slobode graždanske i društvenog preporoda bez ustavne slobode ovde u Vojvodini i iz Vojvodine. Nije se niko i nikad prisajedinjenjem odrekao prava Vojvodine da odlučuje sama o sebi, niti iko to sme – poštujući naše pretke i Majsku skupštinu. Ekonomsko, finansijsko i skoro feudalno iscrpljivanje Vojvodine i svih njenih građana iz jednog centra van nje ne može biti dozvoljeno, čak i kad je to centar sopstvenog naroda. Od naroda, od države ma koje, stariji je jedino čovek – građanin sa svim svojim potrebama i slobodama. Zato, ispisano istorijsko poglavlje Majske skupštine moramo ponovo i uvek čitati kakvo je ono tada i bilo – kao deo evropskih progresivnih procesa“.

Deo krivice zbog ovakvog položaja Vojvodine, i to znatan deo, snosi njena politička elita, koja nije umela da se suprotstavi nasrtajima Beograda i opštoj centralizaciji celokupnog života u Srbiji, ali takvu pasivnost pokazuje i onaj nepolitički, građanski deo Vojvodine, navodi dr Ilić. O tome govori i pesnik Todor Manojlović ocenjujući da su „Vojvođani tako slabo zastupljeni u našem javnom životu, u politici i administraciji, da izgleda gotovo kao da su odande načelno isključeni nekom tajnom, prećutnom odlukom. Zašto su toliki najsposobniji i najspremniji Vojvođani osuđeni da tako reći vezanih ruku posmatraju tociljanje naše države naniže, koje bi oni možda mogli zaustaviti“. Advokat Dragomir Jankov postavlja slično pitanje u svojoj knjizi Vojvodina, propadanje jednog regiona: „Ako su Srbi u Vojvodini u 18. i 19. veku mogli da budu cvet srpskog naroda, uspešni u politici, trgovini, književnosti, slikarstvu, arhitekturi, šta ih je sprečilo da to budu i u 20. veku? Na to istorija mora dati odgovor, a ona zasad ćuti“.

A odgovore o daljoj budućnosti Vojvodine mogu dati samo njeni građani, podvlači dr Ilić. To pravo na autonomno odlučivanje garantovano im je činjenicom da su oni svojevoljno ušli u novu trojnu kraljevinu, ali i Trijanonskim sporazumom, u kojem se zahteva da se narodima bivše austrougarske države garantuje slobodni autonomni razvitak (Vudrou Vilson).

„Građanima Vojvodine ostaje nepotrošeno istorijsko pravo na autonomni razvitak, obnarodovano u američkom Kongresu, a potvrđeno Trijanonskim ugovorom… To pravo nije iscrpljeno ni ulaskom u Srbiju, niti je prestalo da važi u socijalističkoj Jugoslaviji, a pogotovo nije ukinuto srpskim višestranačkim bravurama, od Miloševića i Koštunice do Nikolića i Tadića… jer ga se građani vojvodine nikada nisu odrekli. Zbog toga stvarni demokratski poredak u AP Vojvodini treba da otpočne prethodnim obavezujućim konstitutivnim referendumom (kao najdirektnijim oblikom izražavanja demokratske volje), a učestvovanje svih građana na tom referendumu jeste temelj demokratskog ustrojstva i svojevrsna istorijska i legitimacijska korekcija plebiscita iz 1918“, piše dr Ilić.

Referendum se kroz građansku inicijativu predlaže za 2018, a njime bi se dobio odgovor na sledeće dileme – da li Vojvodina želi da odlučuje sama o sebi i upravlja sobom, da li želi da bude deo nereformisane, centralizovane Srbije, ili želi da bude sastavni i ravnopravni deo federalizovane Srbije. I uspeh i neuspeh referenduma pomogao bi Srbiji u razumevanju evropskih integracija, demokratskih sloboda, prihvatanju težnje i volje svojih građana u pogledu decentralizacije ili federalizacije i uvažavanju subjektiviteta Vojvodine i njenih specifičnosti, ističe dr Miroslav Ilić.

Objavljujući ovu knjigu, dr Miroslav Ilić, jedan od najdoslednijih „autonomaša“ na vojvođanskoj sceni, daje svoj ljudski i građanski doprinos nastojanjima da Vojvodina pronađe sebe. Njegovom angažman ima kenedijevski smisao, kaže politikolog dr Duško Radosavljević, parafrazirajući reči američkog predsednika: Ne pitajte šta Vojvodina može učiniti za vas, pitajte šta vi možete učiniti za Vojvodinu.