Dugotrajna potraga za istinom

Presuda je izrečena i svi su nezadovoljni. Tako bi se najkraće mogla okarakterisati situacija nakon objavljivanja osuđujuće presude u Specijalnom sudu bivšim pripadnicima Jedinice za specijalne operacije, zemunskog klana i Državne bezbednosti Srbije za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića.
Mediji su potencirali da je Miloradu Ulemeku Legiji, Zvezdanu Jovanoviću, Branislavu Bezareviću, Željku Tojagi, Saši Pejakoviću, Dušanu Krsmanoviću, Aleksandru Simoviću, Ninoslavu Konstantinoviću, Milošu Simoviću, Milanu Jurišiću, Sretku Kaliniću i Vladimiru Milisavljeviću, izrečena ukupna kazna od 378 godina zatvora. Dvojica prvooptuženih dobila su i najviše kazne od po 40 godina zatvora. Ostali u rasponu od 30 do 35 godina zatvora, a samo Pejaković osam godina. Svi osuđeni tvrdili su tokom suđenja da nisu učestvovali u ubistvu premijera.

Motivi zločina

Motivi ubistva premijera Srbije mogu se naći u veoma detaljnom iskazu Zvezdana Jovanovića u policiji, datom u prisustvu advokata i tužioca nakon hapšenja polovinom marta 2003.

Jovanović kaže da je „Zorana Đinđića ubio lično“ ispalivši dva hica i da motiv ubistva nije bio novac, nego sprečavanje slanja „pravih ratnika i patriota u Hag, koji je najveća sramota Srbije“. Kako je objasnio Jovanović, Ulemek je bio uporan u svojim tvrdnjama da je ceo komandni kadar JSO na spisku za Hag i da bi Đinđića zato trebalo ubiti.

Za sud je motiv ubistva premijera kriminal, jer su Ulemek i Spasojević želeli da ubistvom premijera izazovu haos u državi da se spasu od hapšenja, zato što su imali informacije da je policija na tragu rešavanja ubistva Ivana Stambolića, ali i drugim mnogobrojnim nerasvetljenim ubistvima tokom devedesetih. „Izvor“ svih tih ubistava, kako se pokazuje na nekolicini suđenja pripadnicima zemunskom klanu u Specijalnom sudu, bio je delom u Šilerovoj ulici, a delom u Kuli, u kriminalnim delovima Jedinice za specijalne operacije.

Svi učesnici u postupku su se izjasnili protiv visine presude. Advokati „vrište do neba“ na presudu tvrdeći da nije utvrđeno „ko je zaista ubio Đinđića“ i ko su pravi krivci za smrt premijera. Specijalno tužilaštvo nije zadovoljno visinom kazni, kao ni osuđeni i njihove porodice.

Svi pokušaji opstrukcije

Suđenje stoleća, kako su mnogi okvalifikovali proces protiv ubica premijera Zorana Đinđića počelo je 23. decembra 2003. Od početka su ga pratile stalne opstrukcije advokata odbrane, ali i zaista neverovatni obrti, pretnje sudijama, ubistva svedoka i strahovit medijsko-politički pritisak. Saslušano je 89 svedoka, 18 veštaka, četiri svedoka saradnika – Miladin Suvajdžić, Ljubiša Buha, Zoran Vukojević i Dejan Milenković. Izvršeno je 37 veštačenja. Predmet je neverovatno obiman i sadrži preko 12.500 stranica dokumenata. Glavni pretres trajao je ukupno 149 dana suđenja.

Početkom juna prošle godine zverski je ubijen svedok saradnik Zoran Vukojević Vuk, dve godine ranije svedok Kujo Kriještorac, a predsedavajući sudija Marko Kljajević je na samom kraju suđenja odlučio da ga napusti i tražio razrešenje, što je postupak dodatno odužilo za još nekoliko meseci. Nati Mesarević stigle su pretnje u vidu tri crvene ruže, ali i preteće pismo i MMS poruke (poruka sa slikom i tekstom). Prvooptuženi Ulemek se 2. maja 2004. iznenada predao policiji, uhapšen je član klana Dejan Milenković Bagzi i februara 2005. izručen Srbiji, u sudnici se kao podrška komandantu Ulemeku pojavljuju pripadnici žandarmerije u majicama JSO, ministar pravde najavljuje ukidanje Specijalnog suda, ubrzo to demantuje, a general Miroslav Milošević, tadašnji načelnik Resora javne bezbednosti MUP Srbije i prvi zamenik ministra policije Dragana Jočića kaže da je optužnica na staklenim nogama.

Glavna stvar na kojoj su insistirali advokati porodice Đinđić je nerasvetljena politička pozadina ubistva premijera Srbije. O tome je i sama predsedavajća Veća Nata Mesarević rekla da je predsednika Vlade ubila organizovana kriminalna grupa zbog svojih kriminalnih ciljeva.
– To je političko ubistvo – rekla je Mesarević.
Zanimljiva je bila izjava advokata Rajka Danilovića pre objavljivanja presude. On je rekao da su pravi izvršioci atentata na Đinđića na optuženičkoj klupi, a da su se drugi izvukli time što su ušli u vladu!
Da li je Specijalno tužilaštvo imalo dokaza da se pozabavi političkom pozadinom ubistva? Tu su već mišljenja podeljena i zavise od političke opcije koja se zastupa. Nije na odmet napomenuti da sud sudi na osnovu optužnice koju dobije od tužilaštva. Može da rasvetljava sve detalje iz optužnice, ali je, i to je zaista jako važno zapamtiti, ograničen optužnicom. Ne može da izlazi iz njenih okvira prilikom utvrđivanja činjenicnog stanja određenog krivičnog događaja. Specijalno tužilaštvo političke motive atentata nije stavilo u optužnicu. To je razlog zašto se sud nije bavio političkom pozadinom atentata na premijera Đinđiša. Setićemo se da je tokom policijske akcije „Sablja“, sprovedene nakon ubistva Đinđića 12. marta 2003. bilo masovnih hapšenja političara, penzionisanih političara, aktivnih vojnih generala, savetnika predsednika Jugoslavije, bivših šefova tajne službe, ali i političara iz Socijalističke partije Srbije. Pominjala se čak i mogućnot hapšenja tadašnjeg predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice. Uglavnom je citiran njegov čuveni govor podrške protestu Jedinici za specijalne operacije iz novembra 2001.
Da li se iz iskaza svedoka saradnika može izvući zaključak da su u atentatu učestvovali političari? Jedan od svedoka saradnika Miladin Suvajdžić tvrdio je da je Dušan Spasojević redovno igrao šah sa Vojislavom Šešeljem i da mu je ovaj otkrivao namere i planove zemunskog klana. Ali da li je Šešelj mogao da bude nalogodavac za ubistvo Đinđića? To nikada nećemo saznati, jer je pre Đinđićevog ubistva otišao u Hag. Drugim rečima, Haški tribunal je bio brži. Sve je ostalo na ovom iskazu Suvajdžića.
O političkom motivu za ubistvo premijera govorio je, doduše kratko, i zamenik specijalnog tužioca Jovan Prijić u svojoj završnoj reči. On je naglasio da je cilj ove kriminalne grupe bio dovođenje na vlast ljudi kojima bi oni upravljali i koji bi im omogućili da se i dalje bave kriminalom. Međutim, samo tužilaštvo nije smoglo profesionalne snage i ušlo dublje u ovaj problem i istražilo na koga su to „zemunci“ računali. Ima mišljenja da je presudni momenat odustajanja Specijalnog tužilaštva od krivičnog gonjenja generala Ace Tomića, Borislava Mikelića, Radeta Bulatovića, novinara Gradiše Katića i trojice advokata – Slobodana Milivojevića, Nikole Đogumovića i Miodraga Gligorijevića bila, zapravo, smena vlasti, odnosno dolazak na vlast Demokratske stranke Srbije i novog premijera Koštunice u martu 2004. Specijalno tužilaštvo negira ovakvu vrstu uticaja ili veze između smene vlasti i odustajanja od krivičnog gonjenja. Nekoliko pomenutih su do danas dobili velike odštete od države zbog nezakonitog hapšenja tokom vanrednog stanja i zadržavanja u pritvoru. Čak je i Ustavni sud Srbije proglasio neustavnim uvođenje vanrednog stanja. Utvrđeno je da je bilo i fizičke torture osumnjičenih.
Advokati osuđenih uporno su dokazivali da su ubistvo premijera izvršili njegovi najbliži saradnici iz vlade i stranke, ali i strane obaveštajne službe, koje su Đinđića odlučile da likvidiraju, jer nije ispunio njihove naloge! Ljubiteljima teorija zavere fenomenalno su se namestili i iskazi Đinđićevog obezbeđenja da su tokom atentata ispaljena tri hica, što bi trebalo da znači da su bila dvojica snajperista, pa je Ulemekov advokat izneo tvrdnju da je prva snajperska ekipa trebalo da sa dva hica u vazduh skrene pažnju Đinđićevog obezbeđenja, da bi drugi strelac nesmetano obavio posao. Razumljivo je što advokati „mute vodu“. Što više pitanja, nedoumica, to su veće mogućnosti spekulacija i manipulacija, stvaranja „slučaja Kenedi“ u uglavnom pravno neukoj javnosti.
Sudsko veće je sve te advokatske primedbe razvejalo utvrdivši da je Đinđića ubio Zvezdan Jovanović prvim hicem iz snajperske puške, da je smrtonosni hitac ispaljen iz kancelarije 55 u Ulici Admirala Geprata i da je premijer bio okrenut leđima ulazu u zgradu vlade. Nema trećeg metka ni drugog strelca.
Kakve političke posledice će ova presuda izazvati. Praktično nikakve, jer su političke partije privremeno zakopale ratne sekire, a samim tim i javno sećanje na vanredno stanje i ono što se tokom njega dešavalo. Idilu jedino kvare radikali i njihovo besomučno ponavljanje kritika na račun vanrednog stanja. Prava „žurka“ počeće ako demokratska koalicija pukne iz ovih ili onih razloga. Tada će proraditi potisnuto sećanje i osvetnički duh nepomirljivih, ne samo političkih, protivnika. Međutim, posledice ove presude će sigurno biti dalekosežne i moglo bi se reći egzemplarne. Ona pokazuje da se zločin ne isplati, naročito ovakav, ali i da se ne može ratovati protiv državnog aparata, bez obzira na to koliko „svojih“ ljudi imali u njemu i ma koliko bili finansijski moćni. I to bi mogao biti razlog za makar delimično zadovoljstvo i optimizam povodom ishoda ovog suđenja.