Duh prošlosti i vizije budućnosti

O tome svedoče brojna dokumenta, a pre svega Pravila Akcionarskog društva Rudnika Kostolac „Đorđe Vajfert A. D.“ 1925. godine u Kostolcu. Akcionarsko društvo je započelo rad prvo kao zatvoreno društvo u kome su ulagači bili ugledni industrijalci, bankari i diplomate, da bi 1927. godine prvi put akcije Vajfertovog društva izašle na otvoreno tržište. Deo tih akcija bile su i državni zalog kod uzimanja međunarodnih kredita za gradnju brodova u Puli.

Za predsednika društva je 1927. godine izabran dr Dragutin Protić, dok su u odboru bili i dr Ferdinand Gramberg, Oto Vajfert i Herman Gramberg. Predsednik nadzornog odbora bio je Rudolf Linc. Za dvadeset godina rudnik u Kostolcu proizveo je 2,6 miliona tona uglja, što je vanredno visoka proizvodnja ako se zna da je ručno otkopavan. Rudnik je imao i vlastitu erlektranu, snage 48 kilovata, a električna energija služila je za pokretanje motora za ventilaciju i osvetljenje u rudniku.

Tih tridesetih godina u usponu je bio i rudnik u Klenovniku, vlasništvo trgovaca i bankara iz Požarevca pod nazivom „Požarevačko Rudarsko društvo Klenovnik A. D“. U ovom rudniku bilo je zaposleno 300 radnika. Ugalj se iz Klenovnika vozio žičarom do Požarevca, a kapacitet žičare bio je 25 tona na sat. Žičara je bila dužine 11.766 metara. Međutim, rudnik je imao i želežničku vezu sa pristaništem u Dubravici. I ovaj rudnik ima svoju elektranu snage 22 kilovata. Predsednik upravnog odbora društva rudnika bio je niko drugi do predsednik tadašnje jugoslovenske vlade Milan Stojadinović. Među članovima bili su Mihajlo Pavlović, Sava Marković, Kolman Bergman, Ilija Zekić, Dragoslav Dušmanić, a predsednik nadzornog odbora bio je Anton Bajloni. Rudnik Klenovnik je proizvodio posle prvog rata 24.697 tona, dok je petnaest godina kasnije, na 35. godišnjicu proizvodio 78.390 tona uglja. Radnicima su plate isplaćivane dva puta mesečno, prvog i petnaestog u mesecu, što je i danas slučaj.

U upravi Rudarskog preduzeća „Đorđe Vajfert“ AD u Kostolcu bile su uglavnom poredice Vajferta i Grambergovih, sa tesnim vezama u Austriji i tamošnjim finasijskim centrima. Početkom 1936. godine Ferdinand Gramberg ponudio je u Gracu, u dogovoru sa Đorđem Vajfertom i odlukom skupštine akcionara, dokapitalizaciju rudnika kroz ulaganje u otvaranje površinskog kopa i ulazak u posao „Štera“. Naručen je i projekat, a na raspolaganje su stavljeni i svi nalazi o geološkom istraživanju ležišta uglja. Posao je prekinut 1938. godine zbog čega su iz upravnog odbora istupili Dragutin Protić i Georgije Faj. Na njihovo mesto izabrani su Rene Montegju, Gustav Kepel, Milorad Đorđević (vlasnik hidroelektrane na Peku u Velikom Gradištu) i Žarko Krstić. Pravi razlog smene članova upravnog odbora nije izašao na svetlo dana, ali se iz tadašnje štampe nagoveštavalo da se tih dokumenata dokopao ABVER, tajna nacistička služba i da je ministarstvo rata Nemačke započelo vlastiti projekat otvaranja kopa nakon okupacije sa projektom snabdevanja ugljem, ne samo ratne mašine, već i industrije koja je proizvodila pre svega sirovine u Srbiji, rudna bogatstva poput bakra i zlata. Čak su određeni inženjeri i drugi kadrovi, koji će odmah po okupaciji započeti proizvodnju ne samo u ugljenokopu, već i u Borskom rudniku. Nemački plan je bio da se u Kostolcu izgradi topionica bakra i električna centrala, jer je ugalj bio lošeg kvaliteta i u transportu se gubila kalorična vrednost. Iz Bavarskih ugljenokopa su dovučeni do luke na Dunavu, 150 kilometara od Minhena, pet parnih bagera za transport na Balkan, gde će biti montirani…