Duhovi na Dunavu

Prepiska s Palom Lephaftom povodom preksinoćnje elektronske retrospektive njegovih karikatura. Zahvaljujem mu što je među zaguljene, uvrnute, otkačene, vedre, zanesene, luckaste i umišljene likove smestio i moj. Nastavljamo sećanje na lomove, strahove i nade iz devedesetih, na prijatelje koji boemstvuju na onom svetu i one koji su otišli u beli svet. Njegov Sloba s maslinovom grančicom, a go-golcat, mnogo me podseća na današnjeg vođu, kadiju i tumača narodnih snova.

Uveče protest. Voditelj obznanjuje da je danas umro jedan od najnajnaj srpskih pesnika. Ljudi oko mene se zgledaju. Kad je izgovoreno ime, neki su napravili kiselo lice. Kakve veze ima Ćosićev imenjak s našim okupljanjem? De mortuis nisi bene, ali on je vazda bio uz vlast. Jedan govornik grmi da se u Novom Sadu pere prljavi novac Mila Đukanovića i parajlija iz Kosovske Mitrovice. Ne spominje onog zbog kojeg Novosađani svoju varoš zovu – Dodikovo. Slučajno? Uoči šetnje voditelj izgovara stihove o „našem moru“. Ne znam da li misli na Crno, Egejsko ili ono iz pesama Slobinih mitingaša, da Srbija „ima more, ima more dok je Crne Gore“.

Na protestima viđam mnoge s kojima smo zajedno zviždali, pevali i pištali 1991, 1992, 1996, 2000… Radujem im se, mada znamo da mi iz pedeset i neke nećemo uraditi ono što je na mlađima. Ako je njima dobro, što kaže Peščanik, onda ništa. Baš ništa.

Subota, 30. mart

Jutarnja prepiska s drugarima. Zašto nas je na protestima manje nego na januarskim mrazevima i februarskim vetrovima? Možda zbog toga što svi hoće da ruše Vučića i družinu, a ne kažu šta posle. Ako ima da dođu Dveri i Đilas/Jeremić, onda ništa. Baš ništa. Što me govornici svakog petka podsećaju da je Vojvodina u Srbiji? To može da mi kaže i Vučić. Ja sam to znao bar dvadeset godina pre njega. Ergo, na protestima bi se moralo reći i ono iz 1789: Nije glavna parola revolucije „Dole kralj!“, nego – „Čist moral“. Ako se rušioci Vučića plaše ljudi čistih ruku, onda ništa. Baš ništa.

Rasađujem u saksijama feferonke, halapenje, bosiljak, origano. Kad nema prave bašte, valja i ona u saksijama.

Nedelja, 31. mart

Jutrenje na Dunavu. Posle ručka s Jakovom na Tvrđavi. On skakuće, deda više ne preskače ni jednu od 214 stepenica. Pričamo o maslačcima, ljubičicama, krticama, psima lutalicama, bacanju smeća ko gde stigne. Gore je svetkovina proleća. Dečja cika i graja, zaljubljeni parovi, sladoled, sunce… Svraćamo u atelje kod Doru Bosioka. Jakov dobija bananicu, deda prigodno osveženje. U povratku ko zna koji put razgovaramo o tome zašto su ljudi ratovali, šta je to naša zemlja, zašto postoje granice… Slikamo Gradić i novi most.

Uveče listam ono što se zove novine. Što reče onaj čoban s planine, mnogo liče na one od pre trideset godina. Neki ruski general propoveda kako treba mrzeti Evropu i Ameriku. Samo što nije uhvaćen ubica neke pevačice. Crnogorska opozicija pravi žurku u Beogradu. Na čelu BiH je lik koji propoveda rušenje BiH. Takav mu je i savetnik.

Minut posle zatvaranja biračkih mesta objavljuju se prvi rezultati predsedničkih izbora u Ukrajini. Jedina dobra vest je da nema izborne krađe. Vlast je smenjiva. Najviše glasova dobio je glumac koji je u TV seriji igrao poštenog predsednika. Plaća ga tajkun koji hoće da vlada umesto sadašnjeg predsednika, takođe tajkuna.

Zamršena i mučna priča. Porošenko u proteklih pet godina nije imao volje ili hrabrosti da uradi ono što je obećavao. Novobogataši su moćniji od policije, sudova i države u celini kako na lokalnom, tako i na državnom nivou. Nekoliko stotina moćnika i nekoliko hiljada njihovih seiza gospodarima životima 42 miliona ljudi.

Da li je Porošenko mućnuo glavom kad je video da je od 19 miliona izašlih za njega glasalo samo tri miliona sunarodnika? Da je čestito služio otadžbini, dobio bi više glasova. Za komičara Zelenskog, takođe tajkuna, nisu glasali debili, već nezadovoljni ljudi pri zdravoj pameti. Dosta im je.

Šta dobijaju građani ako posle loše vlasti, njihovom voljom, dođe gora? Dobijaju to što ima Srbija.

Ponedeljak, 1. april

Šetnja Kejom, potom s Jakovom u obdanište. Posle igranje s Matejem, koji ima ospice. Matej otvara slikovnicu i kaže: Simat to pus. U prevodu: Šljimak je puž. Sa dve i po godine nepogrešivo zna kako se nešto kaže na rusinskom a kako srpskom, mada sve izgovara na svoj način, bez suglasnika koje smatra suvišnim. Pravi dedin kozak. Po njegovom – tosat.

Zovem Borku radi dogovora o promociji mojih knjiga Dunavska rapsodija i Zov vedrih vidika u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Borka je srce. Ka i vazda.

Dočitao sam Dva kraljeva tela Ernsta Kantorovica. Pravo i filozofija nisu mi jača strana. Ipak, knjigu sam gutao kao nekad Džeka Londona. Poglavlje o Danteu je pesma u prozi. Na stolu su Vizantijska civilizacija Luja Brejea, Džon Kenet Galbrejt od Ričarda Parkera, Žudnja za prisutnošću Mihala Pavela Markovskog, Ćopićeva Bašta sljezove boje, Muzika i reč Duška Mihaleka.

U prvom izdanju Ćopićeve Bašte bila je i priča Bunar bez vode. Neki vele da ju je iz kasnijih izbacio autor, pod prisilom. Drugi vele da nije on, nego oni crni konjanici na crnim konjima. Kako god, nema je. A kao da je pisana danas.

Utorak, 2. april

Dunav je ustalasan, galebovi i patke se ne uzbuđuju. Jutarnji pozdrav s majstorima koji već dve godine obnavljaju Gradić. Negde od prošlog leta prozori su nam zagrađeni skelama. Dok zimski vetar nije razneo ponjave na njima, nismo imali ni pravog danjeg svetla. Fasade i krovovi koji su završeni izgledaju kako valja. Valjda će progledati i naša zgrada, najstarija u ovom delu sveta.

Mejlovi iz Užgoroda, Lavova i Kijeva. Prijatelji se nadaju da nije sve otišlo dođavola. Veruju u drugi krug. Ukoliko pobedi estradna marioneta, Ukrajina će postati Malorusija. Kao Ukrajinac poreklom, mogu samo da se pitam zašto većina srpskih medija tako rado leže na rudu kremaljskih propagandista.

Sreda, 3. april

Sunce, vetar. Gotovo niko od kolega s petrovaradinske strane ne hvali se pecaroškim trofejima. Svejedno, dvaput dnevno izlazim s varalicom i drugujem sa suncem i vodom,  gušterima, leptirima, patkama, galebovima i golubovima.

Vlada pita hoćemo li i u petak na protest. Neće govoriti niko iz Novog Sada. Biće da beogradski štab smatra da ovde nema razumnih i hrabrih ljudi. Može se posmatrati i s druge strane: palanka više veruje ličnostima iz metropole nego onima koje svakog dana sreće na šoru. Kako god, iz petka u petak sve je jasnije da rušitelji Vučića ne računaju na nacionalne manjine. Uglavnom ih i ne vide. I za vlast i za opoziciju manjine su egzotika koju neizostavno treba pomenuti samo pred gostima iz Evrope.

Kristijan Eker, Peščana granica. Čitaoci Danasa znaju da profesoru srpski nije maternji jezik, ali da mu nije ni strani. Da nije njegovih esejističkih putopisa, ovdašnje čitateljstvo ne bi ni znalo da iza Urala žive neki ljudi i postoje neke države. Zašto je Srbija, pre pola veka znatiželjno i stvaralački okrenuta svetu, danas tako samo(za)dovoljna?

Nikola, direktor Mediterran Publishinga, javlja da je sa CZKD sve dogovoreno. Promocija će biti u sredu 17. aprila u 18 sati. O knjigama će govoriti Svetislav Basara, Milan Ćulibrk, Aleksej Kišjuhas i grešni autor.

Četvrtak, 4. april

Košava se raspomamila. Ako postoji nadahnuće, ona je jedno od najčudotvornijih. Danju silnim naletima i talasima, uveče zagonetnom, očaravajućom i zastrašujućum hukom, igrom svetlosti i senki, spodobama koje se uzdižu iznad vode, preplitanjem stvarnosti i davnih vekova.

Takvih večeri, ispod bedema Tvrđave, kod stubova Francovog mosta, viđam duhove davnih brodara, osvajača i oslobodilaca, graditelja i rušilaca mostova, skeledžija i alasa, Marka Aurelija i Sulejmana Veličanstvenog, neustrašivih šajkaša i belosvetskih putnika koji su ovom moćnom rekom stizali s kraja na kraj njima dostupnog i poznatog sveta. Ne znam jesu li duhovi oni ili sam to ja, blažen i setan, raspevan i rasplinut među aprilskim zvezdama, manji od zrna peska i otkačen od zemaljskih briga