Dunavska rapsodija

U njihovo vreme na ovoj, našoj obali bila je visokorazvijena Evropa, a tamo – varvarska zemlja. Danas je Evropa na drugoj, Decebalovoj obali. Dok plovimo od davne table ka novovremenom spomeniku, Dunav kao da ponavlja večitu istinu da sve teče i da je trajna samo prolaznost. Ipak, ova tabla, već dve hiljade godina, svedoči i o tome da ima smisla raditi, graditi i stvarati. Da nije isto baciti kamen u vodu i ugraditi taj isti kamen u temelje građevine koja će biti na polzu ljudima, znanim i neznanim, savremenim i budućim. Ova klisura i ova voda – odavde srebrna, odande smaragdna, a izdaleka zelenkastoplava – svedoče, od davnina, o neodoljivoj moći lepote.

Mora da je Plinije Mlađi, Trajanov savremenik, saradnik i poštovalac, stajao negde ovde, ili nekoliko kilometara nizvodno, iznad Gvozdenih vrata, kad je napisao: „Magnum est stare in Danubii ripa“. Po naški: „Veličanstveno je stajati na obali Dunava“. Približno ovde, ili koji kilometar niže, najveća debljina leda pre izgradnje brane dostizala je 12 metara ispod i pet metara iznad vode.

Nedaleko odavde zbio se i događaj koji opisuje naš savremenik Peter Esterhazi: „Nadomak Gvozdenih vrata 24. juna 1830. grof Sečenji je shvatio značaj regulisanja toka Dunava, te je – konzumirajući svoj skromni ali veoma ukusni ručak – nastavio plovidbu niz reku na „Dezdemoni“, svojoj drvenoj deregliji. Najdalje kod Drenkova, gde se već čuje jaka tutnjava i huk – naime, podnožje planine Bosman ovde se proteže duboko u korito reke, tako da se voda uzavrelo penuša kao da je u pregrejanom kazanu, izvajavši u steni dubinu od nekih 120 stopa, i dva monstruma, Kozla i Dojka, stenovite zaravni koje u večnoj svađi usmeravaju, potiskuju vodu, i ako ne baš kod Drenkova, ovde, kod jezivog Grebena, i ime mu na srpskom kaže o kakvoj je steni reč, a na nesrpskom znači samu jezu, grozotu, i ako bismo dolazili odozdo iz pravda Ismaila, i uz to sa šlepovima natovarenim metalnom rudom, ili nečim i od metala postojanijim – na ovoj tački, na odvratnim pegama vrata, čitavo telo laže počelo bi da drhti, pa bi ovde trebalo postaviti uobičajeno pitanje, na koje ni veliki Sečenji nije imao odgovor: Jesi li se pomolila, „Dezdemono“?“

Nema više „Gvozdenih vrata“, pred kojima se, stolećima, ježila koža i najiskusnijim lađarima. Od „Malog“ i „Velikog kazana“ ostala su samo imena. Preko Dunava kroz njih, danas, mogu da preveslaju i deca. Današnji brodari imaju sve manje vremena za priče o tome kako je nekad bilo. Kao i većina ostalih zanimanja, i njihovo je svedeno na rukovanje mašinama, pritiskanje dugmića i povlačenje ručica te izvršavanje uputstava koje izdaju elektronski aparati. Na davne avanture, opasnosti i stradanja podsećaju samo knjige. Iz njih saznajemo da su na dnu Dunava poslednje počivalište našli bezbrojni brodovi, često zajedno s posadama. U savezničkim bombardovanjima Beograda tokom 1944. u okolini Beograda potopljeno je nekoliko desetina većih i manjih brodova. Iste godine nemački vojnici, uoči povlačenja, miniraju mnoge brodove.

Dve bizarne reči katastrofe dogodile su se u prvim danima dva svetska rata. Godine 1914, 29. julija, beogradski železnički most miniran je upravo kada je ispod njega prolazio mađarski brod „Alkotomanj“. Bio je rat, nije bilo vremena da se proveri i zapiše koliko ljudi je poginulo. Gotovo isto ponavlja se 6. aprila 1941: pošto je u Dunavu potopila tegljač „Deligrad“ da ne bi pao u neprijateljske ruke, njegova posada zaplovila je Savom na parobrodu „Tanasko Rajić“. Kad su se našli ispod železničkog mosta, odjeknula je eksplozija. Inženjerci su, igrom slučaja ili u panici, pobili svoje saborce-mornare. Poginulo je 170 oficira i vojnika i četiri člana posade.

Najveća mirnodopske nesreća dogodila se 9. septembra 1952: iznenadni udar ciklonskog vetra potopio je putnički brdo „Niš“ sa 110 putnika, koji je saobraćao između Beograda i Zemuna. Preživelo je samo petoro, beleži tadašnja štampa.

Najveće groblje brodova nalazi se kod Prahova. Tamo je septembra 1944. potopljena nemačka flota koja se povlačila iz Crnog mora. Delove leve obale u Rumuniji već je kontrolisala „Crvena armija“. Na desnoj su bili jugoslovenski partizani, antifašisti koje je predvodio Josip Broz Tito. Nemci su odlučili da miniraju sve brodove, želeći da time na duže vreme spreče plovidbu. Prema nepotvrđenim svedočenjima, potopljeni su i brodovi na kojima su bile desetine nemačkih ranjenika. Pri niskom vodostaju na desetak kilometara Dunava registrovano je četrdesetak potopljenih gvozdenih plovila. Možda ih ima i triput više.

* * *

Nekad, pre samo dve hiljade godina, na početku hrišćanskog računanja vremena, Dunav je, od izvora do ušća, tekao kroz jedno carstvo. Kasnije je, vekovima, bio granica između zavađenih i zakrvljenih naroda i država. Granice su se pomerale. On je tekao svojim tokom, povremeno ga menjao. Većina granica, početkom XXI veka ere koju nazivamo novom ili našom, postoji samo na papiru. Većina dunavskih zemalja pripada ujedinjenoj Evropi.

Mađarski i srednjoevropski književnik Peter Esterhazi piše da je Dunav „ponovno otkriće momenta zajedništva, pripadništva. Magistralni put koji povezuje narode… Dunav kao „sine qua non“ Evrope. Aorta kontinenta. Kulturna reka. LJubavna reka. Okov koji spaja narode. Bukagija slobode“.

NJegov srpski i srednjoevropski kolega Dragan Velikić uzvraća: „Dunav nije samo arterija Srednje Evrope. Dunav je danas moćna kraljevska kuća koja objedinjuje prostor sa toliko mnogo identiteta. Kruna koju nosi Dunav ne može se izgubiti. Obale Dunava opet su se približile… Ma koliko su u određenim periodima istorijske okolnosti opasno sužavale vaskularni sistem dunavskog regiona, ma koliko pretilo odumiranje pojedinih delova, krvotok nikada nije u potpunosti zaustavljen. Nestankom blokovske Evrope, Dunav brže teče“.

* * *

Sve što se izgradi i ostvari u miru iščezava čim zaurlaju ratne trube. Posle svakog rata neki veruju da je on bio poslednji. Neki drugi prizivaju nova krvoprolića. Prvi podižu mostove, popravljaju pristaništa, prave nove brodove i traže predratne ortake kako bi nastavili uzajamno korisne poslove. Drugi naoružavaju vojske i škrguću o osveti.

Dunav se još nije oporavio od teških rana iz poslednjeg desetleća dvadesetog veka. Umesto brodova, rekom su plutali bezimeni leševi. Na mostovima su bila mitraljeska gnezda. Umesto ljubavnika, u šumarke su se zavlačili snajperisti. Umesto ribarskih, širene su maskirne mreže iznad tenkova i topova. Meci i granate rasterali su ptice. U poslednjem poglavlju bezumnog ratnog desetleća srušena su sva tri mosta kod Novog Sada. Ostali dunavski mostovi u Vojvodini privremeno su onesposobljeni.

Svako pamti svoje podvige i pobede. Svako nastoji da što pre zaboravi svoje poraze i sramote. Dobri ljudi, kao uvek, veruju da dolaze bolja vremena. Kao i posle svakog zla, Dunav strpljivo spire i odnosi prljavštinu koja je tih godina valjala njegovim obalama. Novi Sad ponovo ima tri mosta. Opet se može putovati iz Bezdana u Batinu, iz Bogojeva u Erdut, iz Bačke Palanke u Ilok. Kod Zemuna više nema pirata koji su – uz blagoslov režima, a pod imenom Vizantije – presretali brodove i pelješili posade.

Godine 2010. srpskim delom Dunava prošlo je oko tri stotine turističkih brodova sa više od trideset hiljada znatiželjnika iz Evrope i sveta. Samo neke od tih belih lađa zastale su, samo na dan-dva, u Beogradu ili Novome Sadu. Većina hita tamo gde se za isti novac nudi više: više ljubaznosti, zanimljive priče o prošlosti, ukusniji paprikaš i pečenje. Ko jednom dođe na loš glas, dugo ga izbegavaju i obilaze.

Verovali ili ne, počev od četrdesetih godina XIX veka na ovoj istoj reci saobraćaj bio je – kao na autoputu. Parobrodom se, od marta do kraja decembra, svaki dan moglo putovati od Novog Sada do Vukovara i od Vukovara do Pešte. I nizvodno, dakako, do Zemuna i Oršave. Od Iloka do Sremske Kamenice, i nazad, brodom se putovalo samo nešto duže nego danas automobilom. Ko je krenuo na vreme, na vreme je i stizao, obavio posao i vratio se, brodom. Žurio ili ne, svako je i tada, kao i u ranijim vekovima, u svoje vreme stigao na krajnje odredište.

Dunav je vekovima bio jedan od važnijih plovnih puteva u Evropi. Pre sto ili sto pedeset godina nije bilo moguće da plovite sat i po i da ne sretnete bar jedan teretni ili putnički brod. Danas je to moguće. Na našem delu koristi se samo delić onoga što nudi evropski „Koridor 7“. I proizvođači i trgovci znaju da jeftinijeg prevoza nema i da na jedan brod stane onoliko tereta koliko preveze kompozicija od trideset vagona. Bogatije zemlje na uzvodnom toku reke koriste priliku. U siromašnoj Srbiji najjeftiniji prevoz je gotovo sasvim zapostavljen. Dunav bi i kod nas mogao da bude koristan kao što je u Evropi, ili kao što je korisna njegova posestrima Rajna. Kanal Rajna-Majna-Dunav, kojim je prvi brod zaplovio 1992, možda nije svetsko čudo, ali jeste poduhvat koji je ubrzao povezivanje crnomorske sa severnomorskom Evropom. Ono o čemu se nekada maštalo sad je tu. Niko nije kriv onima koji propuštaju pruženu ruku i pruženu priliku.

* * *

Dunavski brodari, kapetani pogotovo, smatrani su gospodom. Iz mnogo razloga. Prvi je taj da su zaista bili gospoda. Plovidba nije za prostake koji ne znaju da požele dobar dan, da se uz naklon osmehnu dami i da zahvale za uslugu.

„Sinoć su nagrnuli oblaci sa zapada. Smračilo se, zatutnjalo, zatreštalo, zapljuštalo. Munje su besno skakale nad gradom i Fruškom gorom. Jutros sve blješti i buja, cvrkuće, klikće, ciči i krešti od radosti“.

Dunav je neponovljiv. Uvek veličanstven. Nekad blagodetan, nekad srditi rušilac. Ako ste na bezbednom, prelep je i kad sante, uz grozan škrgut, nagrnu jedna na drugu, na kamenje, na vrbe, na čamce i brodove. Moćan je kada, udružen s košavom, huči poput mora. Predivan je kada se, posle prolećnih bekrijanja, dirka s vrbama i topolama. Čudesan je kad se u jesenje svanuće smeška prvim sunčanim zracima. Bajkolik je kad se u njemu ogleda pun mesec, a u plićaku, poput kiše, pljušte hiljade ribica.

Najlepši je kada se pored njega, u zvezdanoj noći, zaljubljene usne stope u prvi poljubac i kada njih dvoje do zore lebde u najčarobnijem od svih svetova. Sve se menja sve prolazi. Prvi poljubac i prvi zagrljaj omamni su i čudotvorni kao što su bili i pre deset i pre sto vekova.

U svakoj priči o Dunavu ima mnogo rada i stvaranja, ima mnogo muke i stradanja, ima mnogo dobrote i mnogo radosti. Nijedna ne bi bila ispričana dokraja da ne počinje od ljubavi i da se ne završava zagrljajem pored Dunava.

Izlazeći na obalu podno „Petrovaradinske tvrđave“, svakog jutra izgovaram iste reči: Dobar dan, Dunave! Svako dobro svima na Dunavu! Bistro!

U dogovoru sa autorom „Danas“ donosi odlomak iz ove knjige.

Po zanimanju novinar, po obrazovanju istoričar, po vokaciji literata, Mihal Ramač autor je knjige „Dunavska rapsodija“ („Mediterran publishing“, Novi Sad 2018) u kojoj je spretno objedinio više žanrovskih pristupa u jednoj celovitoj priči o Dunavu. Velika reka je u geografskom središtu Evrope, na njenim obalama prelamali su se ključni istorijski događaji, pored nje milenijumima teče život običnih ljudi sastavljen od nepromenljivih, iskonskih iskušenja i radosti, smenjuju se ciklusi graditeljstva i razaranja… O svemu tome piše autor „Dunavske rapsodije“, sa jasnom namerom da nas podseti šta je autentično dobro i vredno, čemu bi trebalo težiti u životu, a šta su zablude i iracionalne omraze koje vode u sukobe i stradanja.