Duševni bol Mladićevog telohranitelja

Pećanac je tužio bivšeg glavnog urednika Grujicu Spasovića i Izdavačku kuću DAN GRAF zbog objavljivanja 2005. godine fotografije snimljene 1994, koja je poslužila kao ilustracija za tekst „Živo meso Ratka Mladića“, u kome se piše o ubistvu dvojice gardista na Topčideru. U presudi je navedeno da je ta fotografija negativno uticala na tužioca Pećanca, jer je morao da „objašnjava prijateljima i poznanicima da nema nikakve veze sa nemilim dogadajima i generalom Ratkom Mladićem iz odnosnog perioda“. To se sve, kako se navodi, odrazilo na njegovo psihičko stanje, tako da se Pećanac od aprila 2005. godine leči pod dijagnozom „posttraumatski stresni sindrom“.

Presuda Pećancu je treća pravosnažna presuda Danasu po tužbama za pretrpljeni duševni bol. Marta ove godine Danas i urednik Spasović su posle osam godina sporenja pravosnažno osuđeni da građanki iz Zemuna Ljiljani Kokar za pretrpljeni duševni bol plate 350.000 i pripadajuće sudske troškove zbog toga što su objavili fotografiji na kojoj je ona na jednom od skupova „Pesmom protiv agresije“. Sud je uvažio njene navode i utvrdio da je „doživela niz neprijatnosti i bila napadana kao 'Slobin čovek', uz primanje mnogih anonimnih pretnji upućenih kako njoj tako i njenoj deci“. Taj predmet je u postupku revizije pred Vrhovnim sudom Srbije. U slučaju da odluka suda bude negativna, DAN GRAF će, presudu osporavati pred Sudom za ljudska prava u Strazburu.

Danas je, takođe početkom godine, pravosnažno osuđen po tužbi haškog optuženika Franka Simatovića da plati 200.000 dinara za tekst „Frenki Simatović rukovodi dobrovoljnom predajom haških optuženika“.

Pre ove poslednje u nizu presude Danasu Nezavisno udruženje novinara Srbije organizovalo je okrugli sto pod nazivom „Sudske presude i sloboda i odgovornost medija“ na kome su se okupili predstavnici Ministarstva pravde, sudije, advokati, profesori prava, republicki ombudsman, poverenik za informacije od javnog značaja kao i glavni i odgovorni urednici beogradskih medija, ali do pomaka u pravosuđu po svemu sudeći, nije došlo. Nastavlja se jedna nevesela linija u sudstvu – kažnjavanje medija. Da je pozadina većine sporova protiv medija želja za novcem, a ne odbrana slobode medija, ukazuju advokati koji se bave ovom vrstom sporova.

Srpsko pravosuđe, uprkos činjenici da ratifikovana Evropska konvencija o ljudskim pravima ne poštuje medunarodne standarde.

– Ako zaista želimo da budemo demokratsko društvo moramo potpuno prihvatiti da je sloboda medija jedan od suštinskih temelja takvog društva, jedan od osnovnih uslova za njegov napredak i razvoj. To razume se, iziskuje značajno drugačiji odnos nosilaca vlasti prema novinarima i medijima. To takođe podrazumeva da bi se, onda kada se otvori pitanje odgovornosti novinara pred sudom, moralo neuporedivo više voditi računa o evropskim demokratskim standardima – kaže za Danas republički poverenik za informacije Rodoljub Šabić.

Poverenik za informisanje je mišljenja, da novinari i mediji, naravno ne mogu da rade šta god hoće, ali, na pitanje novinarske odgovornosti mora se gledati u kontekstu funkcije koju mediji imaju.

– U demokratskom društvu novinarska sloboda nužno uključuje i pribegavanje određenom stepenu preterivanja i provokacije. Uostalom, to nije samo moj lični stav nego i stav koji je izražen kroz više presuda Evropskog suda za ljudska prava. U svetlu toga treba gledati i na novinarsku odgovornost za eventualno iznošenje neistina, odnosno uvreda. Tu glavni kriterijum mora da bude da li postoji ili ne, iskrena profesionalna namera. Najjednostavnije rečeno, ako je novinar imao legitiman cilj, ako se bavio pitanjem koje je od značaja za javnost i ako je iz okolnosti jasno da je uložio razuman napor u proveravanje činjenica, onda bi njegova odgovornost morala biti isključena, čak i ako se ispostavi da ono što je iznosio nije bilo potpuno tačno, pa za nekog i uvredljivo – kaže Šabić.

Zanimljivo razmišljanje o objavljivanju fotografije Mladićevog telohranitelja čuli smo od Dragane Boljević, predsednice Društva sudija Srbije.

– Da sam novinar, ja bih uvek pošla od toga – kako bih se ja osećala da je kao ilustracija tog članka objavljena moja slika od pre desetak godina, napravljena slučajno sa Ratkom Mladićem. Ipak, ostaje otvoreno pitanje kako imati dobre medije a da oni ne bivaju često „kažnjavani“ za svoju istraživačku, analitičku i odvažnu aktivnost. Mislim da bi bilo korisno organizovati rasprave o tome i pojašnjavati taj balans među pravima i okolnosti u kojima jedno od njih preteže. U kojima bi učestvovali i predstavnici sudova i medija – ocenjuje Boljević.

Aleksandar Doujčinović, advokat iz kancelarije Drganić koja zastupa list Danas kaže „da sudovi u Srbiji, postupajući po tužbama tužilaca za naknadu nematerijalne štete usled nastupanja duševnih bolova uzrokovanih obavljanjem novinarske profesije, još uvek, nažalost, nisu zauzeli jasne i precizne kriterijume, niti postoji jasno određenje kada su ovakve tužbe zaista opravdane a kada predstavljaju očigledan apsurd.

– U ovom trenutku ne postoji ujednačen stav niti praksa naših sudova kada se radi o oceni osnovanosti i opravdanosti tužbenih zahteva zasnovanih na nematerijalnoj šteti uzrokovanoj radom medija, i stoji pre svega apel sudstvu da se uspostave neki kriterijumi i da se malo više promišljanja prilazi ovakvim predmetima kojih inače ima sve više – ističe Dojčinović.

Prema njegovim rečima, Zakon o obligacionim odnosima član 200 je jasan da se novčana naknada može dosuditi samo ako to opravdavaju okolnosti slučaja i naročito jačina i trajanje duševnih bolova.

– Ova konkretna presuda o kojoj govorimo je sa stanovišta funkcionisanja medija zaista i više nego intrigantna, jer je njena poruka da vas može tužiti i na sudu dobiti veoma visok iznos novca i neko ko se u novinskom tekstu uopšte ne pominje, neko na koga se tekst ni u jednom svom delu ne odnosi, samo zahvaljujući tome što se igrom slučaja njegov lik nalazi na objavljenoj fotografiji Ratka Mladića. Pri svemu tome radi se o fotografiji Ratka Mladića koja je u vlasništvu veoma poznate strane informativne agencije za koju su od strane lista Danas plaćena sva autorska prava, znači o fotografiji koja je i namenjena medijima i javnom objavljivanju. Nije jasno koji su principi bili povređeni od strane tuženih ističe Dojčinović.

Dragan Janjić, pomoćnik ministra za kulturu i informisanje smatra da je ključni zadatak države da kroz zakonodavnu aktivnost obezbedi slobodu informisanja i slobodu medija i odgovarajuće pravo medijima da se bave pitanjima koja su od javnog interesa, a koja su uslovno rečeno, osetljiva.

– Naša zakonska regulativa nije jako daleko od nečega što bi trebalo da bude standard. Ali kada se primaknemo nečemu što se zove primena, onda tu imamo vrlo lošu situaciju. Ponekad imam utisak da ljudi koji su, uslovno rečeno, povezani sa podzemljem, koji su na spisku osumnjičenih u Haškom tribunalu, mnogo lakše dolaze do presuda u kojima im se priznaje da su p retrpeli duševnu bol ili nešto slično nego neki drugi ljudi – ocenjuje Janjić.

– Ovakve presude nisu dobra poruka za javnost naročito kada ima puno tužbi i sličnih presuda. Poruka javnosti mora da bude da zakon i sistem vlasti štite pravo medija da se bave i osetljivim pitanjima. S tim što zakon i sistem vlasti treba da zahtevaju od medija da oni poštuju pravila koja važe u novinarskoj profesiji – ističe Janjić.

Zakonska regulativa bi morala malo jasnije da definiše slučajeve u kojim bi javni tužilac trebalo da reaguje kad je ugrožen javni interes. Setite se Kurira i objavljene fotografije odsečene glave gde smo mi po Zakonu o javnom informisanu podneli prekršajnu prijavu, ali oni su je sutradan ponovo pustili. Mi imamo nekih pet-šest ranije podnešenih krivičnih prijava po kojima sudovi još nisu reagovali, iako ugrožen javni interes i to debelo – ističe Dragan Janjić naglašavajući da bi sudovi morali da raspolažu odgovarajućim znanjem o tome šta je to javni interes i o tome kako on može biti ugrožen.