Duško Radosavljević: Antifašista sam, tim se dičim

Išao sam na takmičenja „Tito – revolucija – mir“, i bio dobro plasiran. Niko me nije terao, smatrao sam da je to dobro, gledao Valtera, Otpisane, navijao za dobre momke, i zbog porodične tradicije – deda Radenko – Raja, išao je preko Albanije u Prvom ratu, vratio se kao heroj sa Solunskog fronta.

***

Porodična istorija me je fascinirala, majka Cana mi je bila iz Babajića, u ljiškoj opštini, otac iz Bačinaca, kod Šida, pa sam uvek bio „polutan“, upoređujući iskustva, životne stilove i običaje oba moja zavičaja. Iako sam odavno „Sremčina“, uvek sam se dobro osećao u šumadijskom zavičaju, a u kafani posle tamburaških pesama obavezno se naručuje i „A selo je moje cela Šumadija“. Očuh Brana bio je iz Adaševaca.

***

Rođen sam u Šidu, u staroj ambulanti. Uvek sam se ponosio što sam iz grada Save Šumanovića i Ilije Bašičevića Bosilja, kasnije sam saznao i za Simeona Piščevića i Boška Simonovića, što mi je jako imponovalo. Kao i većina mojih drugova i drugarica imao sam bezbrižno detinjstvo, sa mnogo roditeljske i društvene pažnje, iako nije bilo tako materijalno izdašno.

***

Imali smo mnogo društvenih organizacija, sportskih društava, školskih sekcija, gde se moglo naučiti, kasnije i pokazati šta znaš i umeš. Bio sam i planinar, rukometaš, kratko vreme i fudbaler, išao na brojna takmičenja iz istorije, geografije, želeo da pevam u školskom horu i da glumim u dramskoj sekciji, ne preterano uspešno, dok me je majka ispisala iz muzičke, jer sam harmoniku koristio kao stativu u gradskom parku kod crkve, gde sam igrao fudbal sa sebi sličnim zgubidanima. Zato sam dugo pevao po školskim priredbama, sve krvave narodnjake, posebno repertoar Ace Matića.

***

Šid mi je bio jako zanimljiv – svakog 15. u mesecu stočni vašar – dođu ljudi iz cele Jugoslavije, onda kupci iz Italije, čak i iz Francuske da pazare. Lepota, krave, telad, konji, zatim šatre, ćeten-alva i kabeza, često i tuče, minijaturne Ujedinjene nacije, gužva neviđena. Onda ustanove kulture, bioskop radi šest dana u nedelji, sedmi dan pozorište! Dve galerije, sportska hala, Dom omladine, dve srednje škole, dve osnovne… Naravno, koga interesuje.

***

Svake godine obeležava se 6. decembar, Dan oslobođenja Šida, i mnogo masovnije, 12. april, Dan proboja Sremskog fronta, koji se dogodio u neposrednoj blizini. Dočeci Tita i Jovanke kada prolaze, posebno je bilo masovno 1977. godine, posle njegove velike azijske turneje. Naterani da izađemo? Ja se toga ne sećam…

***

Idoli moga detinjstva su i moja braća od tetke Branko i Mića, „beogradska deca“, oni su me priveli roku, kod njih sam počeo čitati Playboy, „ako te nešto interesuje, uči engleski“! Pedagoški, nema šta. Vodili me po Beogradu, upoznavali sa urbanim zgubidanima, pričali svakojake priče.

***

U osnovnu školu krenuo sam 1970. godine, za Dan Republike sam postao pionir! Učiteljica mi je bila Katarina Šulekova, posle nje, kratko, jedna Slavica, nakon toga Ana Krasnikova i Miroslav Oravec – sve Slovaci. I dan-danas meni su Slovaci sinonim za učitelje, i svih njih se sećam sa uvažavanjem. I kum mi je bio Slovak, pokojni Janko Čipkar. Lako sam savladavao gradivo, sa izvesnom svojeglavošću, ali sam bio učiteljicin ljubimac, verovatno i zato što sam bio dosta bolešljiv u tom periodu.

***

Od šestog razreda, kada sam počeo da se bavim rukometom, bolesti su nestale, i od tada sam najmanje vremena provodio u kući. Bicikl mi je postao najbolji drug, i nisam silazio sa njega. Rukomet nas je trenirao Radivoje Ličina Lale, sa kojim sa ostao prijatelj celoga života, posebno 90-ih godina, kada samo obojica bili zakleti protivnici Miloševićevog režima.

***

Razredni starešina nam je bio Steva Kovinčić, nastavnik matematike, jako smo ga voleli, zauzvrat nam je stalno pozajmljivao svoj bicikl, kad nešto zaboravimo kod kuće. Družili smo se na Pijaci, igrali fudbal na betonu i gulili kolena, igrali se Otpisanih i Valtera, partizana i Nemaca, delili se na navijače Zvezde i Partizana. Tako smo i igrali fudbal…

***

Onda utakmice protiv drugih ulica, pravi ratovi su to bili. Ali, uvek je ostajalo vremena za čitanje stripova, posebno Alana Forda, Zabavnika, Luna Kralja ponoći, Doka Holideja i Vajata Erpa, za prve odlaske na koncerte u Domu omladine, gde smo slušali, više gledali, lokalnog heroja Sinđu! I, prvo paljenje cigara, gde smo u proseku svi izvukli teške batine! Oni koji su dobili batine, danas su svi pušači!

***

Srednju školu, prve dve godine, pohađao sam u Šidu. Bila je to jedna teška škola, sa dosta nadrndanih profesora, i svi smo jedva čekali da je se otresemo. Bio sam pri kraju II razreda kada je umro drug Tito. Svi su bili potreseni, gledali su se prenosi u školi, moj razred je pobegao u Beograd, da prođemo pored Titovog odra, u Skupštini. Čekao sam šest sati da dođem na red, nikada nisam zažalio zbog toga. Sledećeg dana, 7. maja, primljen sam sa nekoliko svojih drugova u SKJ.

***

Posle toga sam upisao Srednju pedagošku „Dušan Vukasović Diogen“, i imao dve prelepe godine putovanja u Sremsku Mitrovicu, druženja sa divnim drugovima, bilo je tu i nekoliko vrhunskih profesora, moglo se, ko je hteo, nešto i naučiti. Profesori koje sam upamtio bili su: Branislav Tomašević, LJubomir Pejaković, Danilo Nebrigić, Stanislava i Vojislav Nešić, Zorica Bugarčić, posebno Jasmina Nešković, koja će dosta godina kasnije predavati mojim ćerkama, Stanislavi i Ana-Mariji, u Novom Sadu, i biti im horovođa.

***

Mitrovica me je privlačila, tri bioskopa, pozorište, ogromna biblioteka, mnogobrojni drugovi, većinom iz Srema, kao i ja putnici: dve Vesne, Olgica, Siniša, Nevena, Marija, Dragana, Rade, dve Biljane, Magdalena, Jaca, Gordana, Snežana, Mila, Đoka, Miodrag, Vera… Dvadeset pet devojaka i pet momaka završavaju školu, mnogi kasnije i više škole i fakultete, a škola nije baš bila na dobrom glasu. Kad smo završili školu, svi smo seli na voz i pravac kod mene u Šid – bio mi je rođendan, i moji drugovi su mi ga uveličali! I danas smo međusobno dobri, 25. maja obeležićemo 40 godina mature, prođe vreme.

***

Školovao sam se u vreme novog talasa – Azra, Pankrti, Film, Haustor, Prljavo kazalište, Idoli, Električni orgazam, Šarlo akrobata, kasnije EKV, uz klasike, već tada, Balaševića, Arsena, kao i strane, Bitlsi, Rolingstounsi, i meni najveći – the Clash, uz njih i the Stranglers!

***

Trebalo se spremati za vojsku – Sombor, plava pešadija, pa Titograd, pa Priština, pa Đeneral Janković, izlasci u Skoplje. Bio sam mlad, utreniran, mnogo sam čitao i slušao tranzistor. Na straži sam više puta otpevao sve pesme Balaševića, Azre, Yu novog vala i još mnogo toga. Fizički nisam osetio vojsku, samo samo se često pitao gde sam izgubio godinu dana života, posebno devedesetih godina.

***

Došli smo iz vojske gladni života, provoda i devojaka. Živeo sam u Studentskom gradu, IV blok, sa Pecom, Draganom i Ivicom. Pridružio se ilegalac, Paja, kasnije i Snežana. Bilo je urnebesno, stalno neke polemike, išli smo u bioskop, na izložbe, utakmice, danima to prepričavali, igrali tabliće, Peca i ja smo rasturali sve redom, pila se neka jeftina rakija, pravili planove kako da se pokrene neki biznis i zarade pare, a malo se učilo. Kroz našu sobu je prošlo više desetina zanimiljivih, i onih drugih posetilaca. Bilo je puno vremena… Klasična studentska varka… Ipak, svi smo završili fakultete i danas smo u kontaktu.

***

Na fakultetu sam upoznao Stevu, Mićka, Dragića, Suzanu, Slađanu, Vesnu, Zoricu, Natašu, Senku, Branku, Žanku, Olju i Gordanu, sa mnogima sam i danas u kontaktu i lepo se družimo. Sa Ivicom Dačićem sam igrao rukomet za naš klub – Politikolog, pamtim ga kao korektnog. Kasnije smo se sretali i uvažavali stavove i razlike koje imamo. Pošteno.

***

Tih godina sve se otvorilo – Jova Mirić i njegova knjiga Sistem i kriza, dovode na Kolarac stotine ljudi, navija se kao na utakmici! Sa mojim cimerom, pokojnim Slobodanom Minićem, u Pionirskom parku slušam „oca nacije“, Dobricu, kako pali kosovske Srbe; na partijskom sastanku nam kažu da možemo čitati Memorandum SANU u Univerzitetskom komitetu pod nadzorom, a većina nas ga je već kupila u pothodniku na Terazijama!

***

Za izbore u Partiji 1986. godine organizujemo se da sprečimo odlazak Zorana Todorovića Kundaka na Kongres, što nam i uspeva. Kasnija odmazda se prihvata sa mladalačkim stoicizmom. Ja zbog toga svoje dokumente prenosim u Šid. Za svaki slučaj.

***

Na fakultetu sam slušao predavanja „teškaša“ – Jovana Đorđevića, Najdana Pašića, Aleksandra Fire, Ere Ratkovića, i nisam ni slutio da su oni između sebe teško ideološki zavađeni i podeljeni. Ima tu i novih nada – Milan Podunavac, Dragan Veselinov, staru gardu zastupaju odlični Voja Stanovčić, Branko Pribićević, Smilja Tartalja, Miroslav Đorđević i LJubinka Bogetić, posebno Ratko Božović.

***

U svet novih društvenih pokreta uvodi nas Vule Pavlović, diplomatije gospodin Ivo Visković, studenti istražuju pod nadzorom Slavka Milosavljevića. Tu su i asistenti, Ilija Vujačić, Zoran Stojiljković, Ratka Marić…. Puno sam naučio na FPN, i do danas ostao u ljudskim i profesionalnim vezama sa mnogim kolegama na njemu.

***
Vratim se u Šid, a za tri meseca „jogurt revolucija“! Teško sam podneo tu ideju poništavanja komunističke ideje autonomije Vojvodine, posebno halabuku, primitivizam, hajku i pljuvanje po ljudima, bez kraja i početka, gde se iskazao moralni pad, ali i podle ambicije mnogih niščim duhom, koji su samo želeli da poprave svoj bedni materijalni status, ne pitajući za cenu. Taj obrazac poimanja politike ni do danas nije napušten u Srbiji, naprotiv.

***

Smatram da je protivustavnim prevratom u Vojvodini streljana ideja Titove samoupravne, socijalističke i federativne Jugoslavije, što je tri godine kasnije samo potvrđeno! Danas je sve to samo produkt onih septembarskih noći iz 1987. godine, kada su u srpskoj KP pobedili najgori, koji i danas vladaju putem najgorih. A onu „staru“ Jugoslaviju smatram najvećim dometom političke istorije jugoslovenskih naroda i narodnosti!

***

Magistarske studije sam završio na FPN, tezom o stvaranju Prve Jugoslavije, 1995. godine. U Vremenu sam našao konkurs za odlazak u Prag, na studije Evropskih odnosa, na CEU, početkom 1992. godine. Supruga Bernarda i ja smo odlučili – idemo, pa šta nam bude. U Pragu smo upoznali Srđana Kisića, Savu Tatića, Krešimira Žigića, Franca, Ritu, Daliju, Agatu, LJudmila, Sašu, Emila, Žozi… Mnogo ljudi iz Srednje i Istočne Evrope, koji su se tu sjatili da nešto nauče, ali i da pobegnu od crnila u svojim zemljama. Otišli smo u Čehoslovačku – vratili smo se iz Češke! U Pragu nam se rodila starija ćerka – Stanislava.

***

Godine 1993. u jesen otisnuli smo se do Varšave, na doktorske studije Škole društvenih nauka, na Poljskoj akademiji nauka. Tu smo upoznali Srđanove roditelje, predivne Kisiće, Marinu i Čedu, Danka Šipku i LJilju, koji su nam jako pomagali da se tamo snađemo. Divno prijateljstvo sam uspostavio sa profesorom Vlođmieržom Vesolovskim, koji me je ohrabrio da istražujem elite, što će i biti moja doktorska teza, mentor će biti Milan Podunavac, koju ću odbraniti 2000. godine u aprilu.

***

Na straži sam više puta otpevao sve pesme Balaševića, Azre, Yu novog vala i još mnogo toga od politike nisam bežao, ne bežim ni danas, ali mislim da je ovo područje gde mogu više dati, doprineti, pomoći.

***

Odmah po formiranju Saveza reformskih snaga, postao sam član, i na izborima 1990. godine bio kandidat za poslanika u Šidu. Dobio sam 18 odsto glasova, bio treći, i sledećih deset godina proveo u opoziciji Miloševićevom režimu, za kojeg smatram da je najveći civilizacijski pad u istoriji Srbije!

***

Godine 2000. sam na listi DOS, kao reformista, postao poslanik u Skupštini APV, i potpredsednik Izvršnog veća, zadužen za društvene delatnosti. Aktivno sam radio na utvrđivanju vojvođanske Platforme o autonomiji, posebno na donošenju Omnibus zakona. Radili smo sa Đinđićevom vladom. On sam nije bio previše oduševljen zahtevima, ali je prihvatao naše racionalne argumente.

***

Posle njega izgleda da nema više političara iz Beograda koji bi se potrudili da čuju argumente iz Novog Sada, ali i iz Niša, Kragujevca, Novog Pazara. Bezumna centralizacija uzima danak i pretvara Srbiju u devetnaestovekovnu provinciju, bez ukusa i mirisa. Sve to zbog viših ciljeva, i, pretpostavljam, „odbrane Kosova“? Otrcano? Jeste, ali još uvek prolazi. Na kraju mandata, 2004. mirno sam se povukao na poziciju univerzitetskog nastavnika.

***

Sam sebi sam priznao da se ne snalazim u njoj najbolje, da mogu više doprineti radom u nastavi i nevladinom sektoru. Prvo sam se angažovao u formiranju Vojvođanske politikološke asocijacije, pre neku godinu i Saveza antifašista Vojvodine, što mi oduzima mnogo vremena, ali pruža i zadovoljstvo da sarađujem sa mnogim čestitim ljudima sa prostora bivše Jugoslavije, posebno iz Srbije i Vojvodine, „koji se ne mire sa zločinima“ (R. Konstantinović).

***

Antifašizam je u nas privatna stvar, država mu je okrenula leđa, verovatno zato što Srbijom vladaju potomci snaga poraženih u II svetskom ratu, sa svojim potrošenim ideologijama, i mnogobrijnim manipulacijama sa desničarskim grupama, koje se kriju u predvorjima vlasti, i zavise od njene pomoći. Zato mi antifašisti moramo ostati kao „nosioci vatre“, dok se ne promene (mnoge) stvari u državi, društvu i okruženju. Da li je to teško? Jeste, ali svako je od nas odavno sačinio račun sam sa sobom i opredelio se gde će i sa kim će.

***

Užasava me agresija Rusije na Ukrajinu i ciketanski odnos vlasti prema tome! Imam osećaj da znatan deo političke scene smatra da se ruskim vojnim napadima retroaktivno opravdava rat u bivšoj Jugoslaviji i tadašnja srpska politika.

***

Srpska politika ima pogrešan smer još od uvođenja višestranačja 1990. godine, jer je zasnovana na nacionalizmu, svađi i destabilisanju suseda, nepoznavanju prioriteta u međunarodnoj politici, na beskrupuloznoj manipulaciji građanima ove zemlje, pljački izvršenoj kroz privatizaciju, odsustvu perspektive, forsiranju neoliberalizma, permanentnom laganju, izbornim prevarama i krađama…

***

Skoro ništa što je zadatak države nije urađeno kako treba, čestito i transparentno! Što sam stariji, uviđam da su nam srećni momenti samo ono gde nam se ne umeša država, odnosno ono što sami urade članovi porodice i prijatelji. Dokle možemo tako izdržati? Bojim se ne dugo.

O sagovorniku

Duško Radosavljević rođen je 1963. godine u Šidu. Diplomirao, magistrirao i doktorirao na FPN u Beogradu. Usavršavao se na CEU u Pragu, i Školi društvenih nauka u Varšavi. Redovni je profesor na Fakultetu „Dr Lazar Vrkatić“. Objavio: Elite i transformacija, Savremeni politički i pravni sistemi, Evropska unija – razvoj, institucije i proširenje, Osnovi javne uprave, Pogled s leva, O Vojvodini 2000-2014: pačvork. Predsednik je Vojvođanske politikološke asocijacije i Saveza antifašista Vojvodina. Dopisni je član VANU. Oženjen je Bernardom i ima ćerke Stanislavu i Ana-Mariju.