Dva cvancika

Vladimir Jokić – Vuna, Kićo!
– Orasi, Mićo!
(IZ PREDIZBORNE KAMPANJE)
Ko to meni sedi pred kolibom i delje vrbov klin?
Čiča Toma: Ja, šinko… Ko velim, da ne dangubim do šledećih predšedničkih ižbora… Rakiju šam išpeko, unuke poženio, šve imam, ništa mi ne treba, pa tako, žanimam še pomalo…
A kad će malo buji-paji, nina-nana?
Čiča Toma: Ježik pregrižo, šinko! Vidiš, bre, da še ovaj Vučić navržo ko mutav na tocilo, ne da oči da šklopim – žinulo mu dupe da žašedne u žameničku fotelju. Eno ga, šamo dandara po Otadžbinškoj upravi, mulja li mulja da me šutnu. Jedva čeka da žglajžnem… Oko njega še okupili neki bešlamaći, okačili bedževe velike ko švadbarške vangle, glavinjaju po članštvu – špremaju mi lapot… Al ne da še čiča! Ja šam, bre, najbolji učenik našeg haškog predšednika, Bog da ga poživi još što godina! Š njim šam u štalnoj veži… Telepatskoj… A, bogami, i pišmenoj – i on i ja šlabo čujemo, pa on piše li piše one knjižurine, a ja čitam li čitam… Šedam naočara šam potrošio šamo ove nedelje!
To se meni neko opet sprema za predsednika Srbije…
Čiča Toma: Velike Šrbije, šinko, Velike Šrbije – odavde do Rušije! Špremam še, nego šta! Ova balavurdija će još da popričeka – i Vučić, i Mirčić, i njihovi unuci. I šam žnaš šta kaže naš narod: bež štarca nema udarca! A narod je žašlužio Tomu…
Dva miliona dvestapedesetsedam hiljada stopet poljubaca i – eto Princa! Iz bolje kuće, lep kao upisan, iškolovan, načitan, uredan, ne pije, ne puši, brkove i bradu brije, lepo se nosi – milina jedna!
Ali…
Začarala ga zla veštica, nikako da se razočara. Pokušavao Čeda – ne ide, pokušavao Čanak – ama jok, trudili se još neki, sa raznih strana – ni opepeliti. Začaran pa začaran!
I, zamislite, molim vas, ko ga je to začarao.
Ko?