Dva pesnika nad Balkanom

To Balkansko poluostrvo, rašireno između Alpa i Bosfora, samo u retkim prilikama postaje kulturna celina, zaseban svet koji tek objedinjen ima snagu da govori sebi u korist.

Možda bi upravo zato najbolje kazivanje o njemu bilo kroz umetnost, jer ona u svojoj prirodi ima prostor za prihvatanje posebnosti, mogućnost da se gaji višestran pogled i međusobno podupiru razlike.

Na kraju, i potrebu da zbir tih zajedničkih vrednosti konačno nadjača stereotipnu sliku Balkana.

Sofija i Trst, po svemu različiti gradovi, imali su sličnu sudbinu ili možda sreću da u njima svoje umetničke živote provedu dve književne veličine: Ljubomir Levčev, bugarski, i Oktavio Prens, argentinski pesnik i prevodilac brojnih antologija jugoslovenske poezije na španski jezik. Obojica su nas 2019, po dogovoru ili nekom višem redu, istovremeno napustila.

A dok su bili tu, (vrlo često i u Beogradu) nepažnjom smo gledali na prefinjenost njihovih dela, unutrašnju snagu i svetlost – zbir nesvakidašnjih kvaliteta tiho utkanih u naš zajednički kulturni prostor.

Nisu se međusobno poznavali, ja sam ih simbolično spojio, ne samo ovim pisanjem, već radeći, prvo Ljubomiru, a zatim i Oktaviju, bibliofilske knjige poezije.

Imao sam sreću da drugujem s obojicom – bili smo prijatelji, onako kako to kroz umetnost biva; bez obzira na razliku u godinama i drugačije senzibilitete.

Jasno sam osećao da bi se u našim susretima svi okolni konteksti povlačili pred snagom – skoro dečje radosti, proizašle iz zajednički provedenih sati, iste one radosti koja stvaralaštvo pretvara u igru.

I što je neobično, taj osećaj je vremenom postajao sve očigledniji i snažniji.

Godine 2018. na početku jeseni, video sam se s Ljubomirom u njegovom sofijskom stanu koji s prvog sprata gleda na park, dok zadnjim delom dodiruje Ambasadu Srbije.

Knjige i slike prekrivale su zidove, a sve preostalo su bili široki prozori bez zavesa ili bilo čega što bi smetalo suncu i krošnjama da ispune radni prostor jednog pesnika.

U tom trenutku nisu bili važni detalji njegove bolesti (vidna iscrpljenost još od prethodne godine), sve je za trenutak bilo sklonjeno iza njegove želje da me sačeka, radosno zagrli, te da mi poželi dobrodošlicu s knjigama na stolu – jednom već pomenutim bibliofilskim izdanjem, i drugom, njegovim sabranim pesmama na čijim je koricama bio moj crtež.

Pričali smo o običnim životnim stvarima, gledali jedan drugog i puštali zrake sunca pomešane s grajom dece iz obližnjeg parka da ispune svaku moguću prazninu – pri čemu bi i ona kratka ćutanja postajala neobično prijatna.

U jednom trenutku je zatražio papir i olovku, rekao da mirujem kako bi što bolje mogao da nacrta moj portret.

Pesnik da nacrta slikara; tako smo se smejali procenjujući da li nacrtano liči na mene, a ličilo je.

Uz nas je sve vreme bila njegova supruga Dora, slikarka, s pažnjom prateći naše druženje kao da nadgleda decu u pesku, te bi ponekad nenametljivo i blago, u kratkim pauzama pokazivala svoje davno naslikane slike, koje su nas gledale sa zidova i nakratko odvodile u neobičnu vremensku dimenziju.

Rastali smo se uz Ljubomirovo obećanje da sledeće druženje zakazujemo dole u parku ispod stana, sugerišući time poboljšanje njegovog zdravlja – umesto u park, pesnik je odšetao u rajski vrt.

Oktavio Prens je imao profil Rimljanina, istrijansku vitalnost i široki duh Latinske Amerike – bar sam ga ja tako doživljavao i tu sliku u sebi stvarao kroz decenije susreta, druženja i razgovora.

A poslednji je bio u Poreču, pre tri godine tokom trajanja moje izložbe u palati Zukato.

Tada mu nije bilo teško, bez obzira na već poodmakle godine, da s par sitnica u torbici sedne u autobus, te iz Trsta doputuje u Poreč.

Vođen dubokom znatiželjom, nije se štedeo od sati provedenih u autobusu, sve s namerom da vidi na jednom mestu ono što sam u proteklih par godina uradio.

Sećam se da smo nešto ranije pričali o tekstovima Oktavija Paza, koji je bio njegov prijatelj, na temu Čilidine poetike, pa sam imao utisak da je izložene radove gledao s velikom pažnjom pod uticajem tog razgovora.

Dugo je hodao po spratovima pomno posmatrajući – zastajkivao, prilazio kako bi proverio detalje, pa se udaljavao ne bi li još jednom obuhvatio celinu.

Bilo je u toj kretnji nečeg ritualnog, okrenutog ka dubokom uranjanju u prostore, njemu odavno poznate i bliske.

Nešto kasnije, kada smo otišli na ručak, zajedno s mojom Bredom Bizjak, njegov šarm u ophođenju prema jednoj dami imao je formu tanga, bilo ga je uživanje slušati i gledati.

Nakon toga smo razmenili još nekoliko kratkih mejlova, da bih zatim, s vremena na vreme dobijao vesti, od njemu bližnjih, kako polako nestaje.

Čak je jednom u toj želji odšetao bez ičijeg znanja niz obalu, nadajući se potpunom odlasku, onom koji će uskoro i doći.

Huan Oktavio Prens (1932-2019)

Sigurna budućnost

Ponovo te zadivljuju zore / obiljem svojih obećanja, / takođe zalasci sunca koji obećavaju mir.

Sve sporije koračaš – nije li to / tvoj otmeni ali jedini način da odgodiš sutrašnjicu?

Kao u buntovnoj mladosti, iznova / spuštaš bogove sa oltara, / nekažnjeno kudiš neki Danteov stih, / zanemaruješ zakone moći.

Vreme izravnava vreme nagrize / – prestravljeno? – vlastiti rep / tamo gde krug ostaje otvoren.

(prevod Gordana Ćirjanić)

Ljubomir Levčev (1935-2019)

Ja koji ne pobegoh iz Pompeje

Smrt je tajanstvo. Strah… A kraj – muk. / U pustoši, zemaljska ljuljaška sve je. / Čujem sfere – zemaljskih kristala huk – / ja, koji ne pobegoh iz Pompeje.

Pre no što me u iskopinama otkopaju, / Kao embrion – tih, uvijen, skamenjeni – / Što sam izdržao samo stihije znaju. / Tako se prolazno ugnezdilo u meni.

Gledao sam kako svako od vas beži / Ka čamcima I izbaviteljskim lažima.

Poharavši hramove, svako od vas misao ima / da grehu tuđoj pameti leži.

Ljudi. Zveri… Nestaše bez glave. / A pusta Pompeja beše prelepa sva. / Kod mene ostaše dve – tri vlati trave. / I slava je dopuzala slicem zla.

Smeniše Boga. Proučiše Vulkan. /U razvratnom gradu sada muzej sve je.

Samo ja sam ostao pri sebi, znam – / ja koji ne pobegoh iz Pompeje.

(prevod Risto Vasilevski)