Dva sećanja na cenzuru u SFRJ

… predstavlja autorsko delo SA STAVOM, koje na inovativan i sveobuhvatan način pristupa fenomenu cenzure (bez cenzure) u socijalističkoj Jugoslaviji i Srbiji posebno.

Važno, možda i glavno pitanje odnos partija i kulture autorka analizira kroz ključni kulturno-politički događaj toga perioda – Kongres kulturne akcije održan u Kragujevcu 1971. godine. Kongres, nastao u atmosferi kraja šezdesetih godina, okupio je kulturnu javnost i najveće stvaraoce Srbije (i Jugoslavije), bavio se temama dostupnosti i decentralizacije kulture, kulturne demokratije, ali je istovremeno nastojao da spreči uticaj masovne kulture, da „cenzuriše“ ono što se tada smatralo šundom i kičem. Međutim, i sam je pao u ćutanje i zaborav, bio cenzurisan kao produkt liberalne ideologije i knjiga koja ga je pratila, biva povučena sa bibliotečkih polica (ali ne i uništena).

To vreme pamtim po vrednosnoj konfuziji i stoga će i ovaj prikaz biti „ličan“. Upisala sam Fakultet (tada Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju) 1972. godine. Sve nas dočekuje priča o Kongresu kulturne akcije, koga profesori doživljavaju kao potvrdu značaja naše profesije „organizatora kulturnih aktivnosti“, a za nas brucoše tu je i specijalna projekcija filma Aleksandra Petrovića „Maestro i Margarita“. To je ponedeljak, 2. oktobar, a već u februaru kreću čistke, Aleksandar Petrović beži iz zemlje, drugi profesori se preznojavaju i sklanjaju, a za „nebudne“ članove partije, studente i profesore, organizuje se specijalna projekcija filma „Plastični Isus“ (čiji je reditelj već na optuženičkoj klupi). Na tu projekciju nismo uspeli da uđemo, ali smo u aprilu dobili priliku da se uvučemo na projekcije filmova Živojina Pavlovića, specijalno organizovane za članove disciplinske komisije (koji su pokušali da se izvuku od „odlučivanja“, rečima – nismo gledali). I mi, tada osamnaestogodišnji klinci, koji smo bili u osnovnoj školi kada je snimana „Zaseda“ i „Buđenje pacova“ – dobili smo jedinstvenu šansu.

A Žika Pavlović – nakon projekcija – postao je referent za učila – i žao mi je što ni u knjizi, a ni na izložbi u Beogradskoj tvrđavi na Kalemegdanu, nema njegovog „kustoskog rada“ u svojstvu tog referenta za učila – izbor grafika kojima su dekorisane učionice Fakulteta dramskih umetnosti na Novom Beogradu – zadatka koji je smišljen da ga unizi i skloni iz učionica – a u kojima on i posle odlaska ostaje trajno da živi…

Celoj toj aferi „Plastični Isus“, načinu kako je vođena i njenim posledicama knjiga poklanja veliku pažnju jer je svakako reč o jednom od najkrupnijih događaja koji je označio kraj najbolje faze srpskog filma („crni talas“) te početak one koja je imala uspeha u dve različite javnosti: partizanskih filmova kod političke nomenklature i zabavnih serijala popularne kulture (Došlo doba da se ljubav proba) kod najšire publike.

Iako je afera „Plastični Isus“ paradigmatična za razumevanje retrogradnih procesa sedamdesetih, i autorka precizno i sistematski problematizuje ovaj fenomen, tek je „restaljinizacija“, period sedamdesetih u kome dolazi do konačnog „razlaza sa avangardom“, do obračuna sa liberalima, period kada Makavejev i Žilnik napuštaju zemlju, a Živojin Pavlović nalazi utočište u Sloveniji. Strah koji je zavladao u kulturi Srbije, ali i Jugoslavije, još uvek nije opisan dovoljno – kao „neherojsko doba“, ovaj period su zanemarivali i istoričari i teoretičari kulture i kulturne politike, ne razumevajući do kraja samoupravna otvaranja i politička zatvaranja horizonata kulturne politike toga perioda. Nesporno je da je došlo do proceduralne demokratizacije, ali usled straha došlo je i do velike autocenzure. To ću ilustrovati malo poznatim primerom koji pokazuje i metode kontrole (preko osobe za koju svi znaju da je politički „jaka“) i zaziranje profesionalaca da se suprotstave i da javno iskažu neslaganje.

Na Pulskom festivalu 1973. godine, kao studenti FDU išli smo na sve konferencije za štampu, pa i na završnu, kada je žiri čitao nagrade koje je dodelio u kojoj kategoriji. Potpuno spontano, nakon saslušanih odluka žirija, iako nisam bila novinar, digla sam ruku i odmah dobila reč da pitam: „Koga se ili čega žiri plašio kada se, dajući srebrnu arenu za režiju Krsti Papiću, ogradio od političkih implikacija filma?“ Nastala je neprijatna tišina, a onda je jedan član žirija (Frano Vodopivec) rekao da on nije bio za tu odluku, a zatim su se javljali jedan za drugim i ostali, govoreći da nisu za to, i da je to samo jedan od članova – Đoko Stojičić, jedini koji nije bio prisutan na konferenciji za štampu, insistirao na toj formulaciji. U tom trenutku se javlja jedan novinar i kaže – pa glasajte – očito da vas je više protiv – i zbunjeni žiri izglasa tog trenutka, nasred konferencije za štampu, da se „ograda“ poništava…

Kako su materijali za novinare kucani na matricama pa izvlačeni na šapirografu, nije bilo vremena da se prekucava matrica, pa je samo taj deo teksta premazan da se ne otisne, te je list sa belom prazninom između dobitnika Zlatne i Srebrne arene za režiju podeljen novinarima. Ipak, uprkos poniženju kroz koje je javno prošao žiri, svi smo to doživeli nekako kao „pobedu“ – pobedu zdravog razuma nad strahom… (Sledeće godine, nažalost, u žiriju Fakulteta dramskih umetnosti za dodelu nagrade Kokan Rakonjac, ja sam bila ponižena, ne zato što sam preglasana, već zato što su oni sa kojima sam, gledajući filmove konstatovala da jedino Rajko Grlić dolazi u obzir za tu nagradu, na završnom sastanku žirija – potpuno promenili mišljenje i zastupali stav Dekana – da je to jedino reditelj koji NE SME dobiti tu nagradu… i nije je dobio).

Ova dva sećanja su ovde samo stoga da potvrde koliko je knjiga Radine Vučetić značajna i potrebna – i koliko još treba raditi na institucionalnom sećanju koje neće pamtiti samo „slavnu prošlost“, već realno sagledavati procese širenja i sužavanja sloboda u socijalističkoj Jugoslaviji.

Delovi opširnijeg priloga pripremljenog za otvaranje izložbe „Umetnost u bunkeru“ u Vojnom bunkeru u Gornjem gradu Beogradske tvrđave