Dva stoleća samoće

Premda na prvi pogled deluje kao parodija nacionalne istorije, roman „Početak bune protiv dahija“ („Laguna“, 2019) zapravo je parodija savremenog pogleda na istoriju, pa i ukazivanje na slabo poznavanje nacionalne istorije, s tim što povest jeste iskorišćena (neki bi rekli: zloupotrebljena) i radi slikovitog prikaza današnje političke i društvene situacije, koje se skupa sa davnašnjim vremenom pretvaraju u grotesku i neku vrstu paskvile, što je sasvim i očekivano iz Basarinog pera.

Ne treba čitati previše „između redova“ da bi se našla paralela između prošlosti i sadašnjosti, a često se pronalazi i znak potpune jednakosti, jer i danas zlatnim kašikama cara Dušana jedu oni koji najviše gladuju, i danas je mnogima razumljiviji kavgadžija Kraljević Marko nego isposnik Sveti Sava, i danas se od strašila prave idoli kako bi se masa držala u pokornosti, i danas su čaršije prepune Melhiorâ koji primamljivo nude ugovor sa đavolom, i danas velike sile kroz neke savremene durbine pomno prate svaki politički korak onih zemalja koje samo formalno nisu vazalne, i danas je preče stvaranje istorije nego pažljivo čuvanje istorijske građe, a neki bi opet slali odrubljene glave u Stambol iako se i Stambol odavno gnuša takvih postupaka, ali sve to i nije čudno ako se zna da turneja Filipa Višnjića nikada nije ni prestala.

Najzad, i sama je istorija često prepuna grotesknih pojava, tako da se piščeve ideje u mnogome dobro uklapaju u proverene činjenice, pa je ponekad teško razlučiti šta je stvarno a šta izmišljeno, pošto je i ono prvo toliko tragikomično da bez ikakvog karikiranja čini parodiju.

Iako protkan autentičnim izrazima (turcizmima i slavenosrbizmima) s obzirom na period koji opisuje, sam roman kao da namerno nije autentičan u odnosu na događaje i likove kojima se bavi, štaviše čini se da je pisac potpuno svesno koristio pogrešne datume i odrednice samo da bi još više držao pažnju onih čitalaca koji će prebrojavati omaške ne bi li pokazali da je „Početak bune protiv dahija“ jedno delo prepuno nedoslednosti, čak i falsifikata.

A sigurno da Basara nije tek tako promenio imena zloglasnih dahija niti je bez razloga naveo istorijski udžbenik koji nikad nije napisan. Jedan od razloga je svakako taj što je pisac računao na čitaoce koji će roman shvatiti preozbiljno, pa verovatno kroz naučnu studiju pokušati da ga diskvalifikuju. U svakom slučaju, i ovo je očekivan postupak kad je Basara u pitanju, a ako su već političari pri kraju 20. stoleća mogli da uđu u sukob sa realnošću, zbog čega jedan pisac ne bi ušao u sukob sa faktografijom?

Naravno da, prilikom oslobađanja Beograda od Turaka, Vasa Čarapić i Uzun Mirko nisu ni pomišljali da bi ulice u budućnosti mogle nositi njihova imena, ali pisac se ovde malo poigrao sa savremenim poimanjem istorije, jer iz današnje perspektive može delovati kao da su ovi junaci svesno odredili koje će se ulice zvati njihovim imenima, tim pre što se nešto slično zaista desilo nakon oslobođenja Beograda u „Drugom svetskom ratu“.

Na sličan način, kad se Karađorđeva borba protiv Turaka karakteriše kao „etničko čišćenje“, tu se ruglu ne izvrće „Prvi srpski ustanak“, nego se ismeva jedan aktuelni apsurd da se istorijski događaji od pre nekoliko stoleća mere novim aršinima i označavaju terminologijom koja se nikako ne uklapa u epohu o kojoj je reč.

Pošto pisac nastupa kao sveznajući pripovedač, izvesnu mu pomoć pružaju „Nerođeni Istoriografi“, koji iz budućnosti savetuju junake romana i donekle usmeravaju tok istorije.

Mnogo je, međutim, zanimljivije što se preko ovih fantomskih likova savršeno dočarava osećaj koji se mora javiti kod svakog osnovca dok čita istorijske udžbenike: naime, često deluje kao da su istorijski događaji u tako savršenom skladu da su morali biti unapred smišljeni i do detalja isplanirani, pa u tom pogledu pisac i ne preteruje kad u romanu knezovi sami sebi odrubljuju glave zato što je počela seča knezova, ili kad Turci svojevoljno odu iz Šapca kako bi ispoštovali tekst Višnjićeve pesme, ili kad se lokacija prve bitke između Srbije i Austrougarske dogovara i pre nego što je prestolonaslednik ubijen.

Iako naslov nesumnjivo asocira na „Prvi srpski ustanak“, Basarin roman se proteže na cela dva stoleća, kako bi se reklo, moderne srpske državnosti, što znači da zaista počinje kao hronika perioda uoči i nakon podizanja bune na dahije, a završava se kolumnističkim prikazom vremena kada je politički vrh jedne male države ustao protiv svetske realnosti.

Zbog toga je teško posmatrati roman kao celinu, jer se svakako oseća raskorak između onih poglavlja gde se govori o Karađorđevom vremenu i onih poglavlja gde se tematizuju poslednje dve decenije srpske istorije, tim pre što se opšti ustanak protiv dahija pretvara u lični stav pisca prema aktuelnoj političkoj sceni Srbije – ali, kao što je već rečeno, paralela i znak jednakosti između dve epohe jasno su uočljivi, a kad se već dogodio jedan početak, zašto da se, dvesta godina docnije, ne dogodi još jedan početak bune protiv nekih savremenih dahija?

I nije slučajno što u romanu „Početak bune protiv dahija“ dobar broj rečenica počinje slično kao prva rečenica jednog romana Gabrijela Garsije Markesa, s tim što je tragedija sada dvostruko veća: kad se sve sabere, u lutanjima, pogrešnim potezima i propuštenim prilikama nije potrošeno samo jedno, nego su bespovratno potrošena i u samoću (dakle, u istorijski zaborav) bačena čitava dva stoleća.