Dvadeset prvi vek – vek etniciteta

Iljir Deda: Onda su na to dodali, mada tiho, da će se to ostvariti u ujedinjenoj Evropi, odnosno kada Kosovo i Albanija budu deo Evropske unije. Istina, pomenuto je povezivanje sa Albanijom, ali ja nisam stekao utisak da su to bili direktni pozivi na ujedinjenje. Podloga svega toga je što su Albanci, koji su se 1912. godine našli u tadašnjoj Srbiji, a onda i u Jugoslaviji, osećali da im je time učinjena nepravda, jer su bili odvojeni od matice Albanije. Međutim, kada se 1989. godine raspao komunistički sistem, u političkoj eliti Kosova prevladalo je uverenje da bi za kosovske Albance najbolje bilo da žive u vlastitoj državi, koja bi bila podjednako otvorena i prema Srbiji i prema Albaniji. Tu ideju najviše je zagovarao Ibrahim Rugova i stanovništvo je to u velikoj meri prihvatilo. Sada, u 2012. godini, Kosovo se nalazi na velikoj raskrsnici. Kosovski Albanci su se nadali da će nakon proglašenja nezavisnosti 2008. godine Kosovo vrlo brzo ući u sve međunarodne institucije. Četiri godine kasnije oni vide da je Kosovo zakočeno, da nije ni blizu učlanjenja u Ujedinjene nacije, jer mu polovina zemalja u svetu priznaje legitimnost, a druga polovina ne priznaje. Vide i da Kosovo ne napreduje u evropskim integracijama zbog pet zemalja Evropske unije koje ne priznaju kosovsku državu. Zbog toga postoji velika frustracija na Kosovu. Presudna će biti ova dekada do 2020. godine. Ako se u tom periodu ništa ne promeni, ako se nastavi sa blokadama, ako Kosovo ostane jedina država na evropskom kontinentu koju je izolovala sama Evropska unija, onda će se kosovski Albanci i njihova elita zapitati čemu onda kosovska država, pa će se postaviti pitanje pripajanja Kosova Albaniji.

Dušan Janjić: Ne treba zaboraviti da je do sada mnogo toga urađeno na povezivanju ekonomija Kosova i Albanije, da je izgradnja auto-puta koji povezuje Kosovo i Albaniju učinila nešto što je ranije ljudima delovalo nemoguće, a to je da veoma brzo stignu iz Prištine u Tiranu. Inače, u korpusu koji se zove velikoalbanski ili panalbanski pokret imamo dve struje. Jedna je ona koja se oduvek zalagala za veliku Albaniju – sada se to zove prirodna Albanija – koju u političkom smislu na Kosovu najbolje predstavlja pokret Samoopredeljenje koji bez ikakvog zazora kaže da sve albanske zemlje moraju da se spoje u jednu državnu zajednicu. Da li će to biti federacija – to oni ne govore. Postoji i druga struja, koju je pre desetak godina najbolje formulisao bivši ministar inostranih poslova Albanije, Paskal Milo u knjizi „Velika Albanija između fikcije i stvarnosti“, kada je rekao da će, zapravo, svi Albanci imati veliku Albaniju u velikoj Evropi. Bitna razlika između ove dve struje je u tome da je ona umerenija bliža realnosti, jer razmišlja o albanskoj emancipaciji u nekoliko koraka, pa je onda moguće imati i državu Kosovo, i autonomiju Albanaca unutar Srbije i Crne Gore, i binacionalnu federaciju u Makedoniji. Međutim, sada jača pritisak onih koji su za ujedinjenje.

Omer Karabeg: Da li bi ujedinjenje Kosova sa Albanijom izazvalo lančani efekat u regionu, pa bi onda i Albanci koji žive u Makedoniji tražili da se pripoje toj novoj državi, a Republika Srpska da se pripoji Srbiji?

Iljir Deda: Taj proces, ako do toga dođe, neće ići tako. Moram skrenuti pažnju da su oči Srba i Hrvata iz Bosne i Hercegovine i Albanaca iz Makedonije i Preševske doline sada uprte u sever Kosova. Od toga kakvo će biti rešenje za sever Kosova zavisi kako će se region dalje kretati.

Dušan Janjić: Šta će biti – meni je teško da predvidim, ali mislim da bi i za Kosovo i za Srbiju bilo najbolje kad bi se pitanje severa Kosova ostavilo otvorenim još neko vreme. Zbog čega? Zbog Albanaca na jugu Srbije. Budimo otvoreni. Pitanje severa Kosova povezano je sa pitanjem Preševa i Bujanovca. I kada u Srbiji govore o podeli Kosova naravno da i te kako zaboravljaju Albance na jugu Srbije.

Omer Karabeg: Da li bi stvaranje ujedinjene albanske države, koja bi bila mnogo veća i jača, poremetilo geostratešku ravnotežu na zapadnom Balkanu?

Dušan Janjić: Nisam baš siguran. Kada saberete broj stanovnika i pogledate resurse, ne bi se tu mnogo šta promenilo, samo bi došlo do dugoročnih sukoba elita ko će da vodi novu državu. Inače, čini mi se da je glavni problem Evropske unije, kad je u pitanju njen odnos prema zapadnom Balkanu, što se ona rukovodi isključivo zapadnoevropskim iskustvima. Oni su uvrteli u glavu da je francusko-nemačko pomirenje model koji uspešno može funkcionisati i na Balkanu, pa bi to da primene na Srbe i Hrvate. Međutim, Hrvati iduće godine ulaze u Evropsku uniju i više ne pripadaju regionu. Hrvatska jeste balkanska država, ali politički više ne pripada regionu. Ključ stabilnosti zapadnog Balkana je srpsko-albansko ili albansko-srpsko partnerstvo. To je ključ i za širenje Evropske unije i NATO pakta na ceo Balkan. Smirivanje strasti i uspostavljenje partnerstva je nasušna potreba i Srba i Albanca, jer ako pogledate biznis, ako pogledate čak i šverc i organizovani kriminal, jasno je da je to prirodno povezano tržište, bez obzira na jezičke i etničke razlike. To je činjenica i mislim da američka politika upravo ide u tom pravcu.

Omer Karabeg: Gospodine Deda, mislite li i vi da je srpsko-albansko partnerstvo ključ stabilnosti zapadnog Balkana?

Iljir Deda: Apsolutno jeste. Srbi i Albanci su dva najveća naroda na zapadnom Balkanu i bez trajnog i održivog mira između ta dva naroda, u stvari između Kosova i Srbije, nema stabilnosti na tom području. Bez stabilnosti i partnerstva Albanaca i Srba, zapadni Balkan će ostati nestabilan. Mislim da se to shvata i u Briselu, i u Vašingtonu.

Omer Karabeg: Šta će biti sa pričom o velikoj Albaniji? Da li će se na njoj i dalje insistirati ili je to bila priča za jednokratnu upotrebu vezana za proslavu stogodišnjice osnivanja albanske države?

Dušan Janjić: Ta će priča konstantno oživljavati i dugo će živeti. To je priča o snazi etniciteta, a 21. vek je vek etniciteta. Ta priča će se obnavljati, kao i priče o etničkom razgraničenju, podelama, velikoj Srbiji i velikoj Hrvatskoj. A da li će te priče na kraju pobediti ili će pasti u zaborav – zavisi od toga da li će Evropska unija uspeti da ponovo postane onako privlačna šargarepa kao što je bila pre desetak godina ili će se urušiti pod teretom svojih problema.

Iljir Deda: Ponovio bih da sve zavisi od toga kako će Kosovo napredovati – da li će u sledeće dve godine postati punopravni član međunarodne zajednice ili će se nastaviti sadašnja stagnacija. Što više Kosovo bude dobijalo međunarodnu legitimnost, to će biti manje priče o ujedinjenju sa Albanijom. A što Kosovo bude više izolovano, sve više će jačati težnja za priključenjem Albaniji.

Pedeset novih granica

Omer Karabeg: Predstavnici međunarodne zajednice su više puta rekli da je nakon odvajanja Kosova od Srbije završeno prekomponovanje granica na Balkanu. Mislite li da bi Brisel i Vašinston odustali od tog stava kada je u pitanju ujedinjenje Albanije i Kosova?

Iljir Deda: Ustav Kosova zabranjuje ujedinjenje sa Albanijom i priključenje drugih teritorija Kosovu. To je sadašnje stanje. Inače, mislim da je kroz istoriju Zapad na prostoru Balkana uvek uvažavao realnosti, koje je Balkan sam proizveo. Oni će držati status quo do trenutka kada Balkan ne proključa, a zapadni Balkan je već tokom 2012. godine počeo pomalo da ključa, tako da imamo nestabilnost i u Makedoniji, i u Bosni i Hercegovini, a i znatno sporije uključivanje Srbije, Albanije i Kosova u evropske integracije.

Dušan Janjić: Ne mogu oni biti zagovornici doktrine nemenjanja granica na Balkanu, jer helsinški dokumenti, koji i dalje važe, omogućavaju promenu granica, ali mirnim putem i dogovorom zainteresovanih strana. Oni su sada protiv toga zbog straha da neće moći da upravljaju krizom i da će ih to mnogo koštati. Zbog toga su oni, kad je u pitanju Balkan, korigovali opšti evropski trend menjanja granica, koji je uzeo maha nakon pada Berlinskog zida. U Evropi je promenjeno oko pedesetak granica – od ujedinjenja Nemačke, preko mirnog razlaza Češke i Slovačke, do raspada SSSR-a i Jugoslavije.