Dvanaesti juni 2008. moraće da bude zapamćen kao dan koji je odredio evropsku istoriju

I to se dogodilo. Nakon što su Francuska i Holandija odbile Evropski ustavni ugovor, irsko „ne“ predstavlja drugi i verovatno odlučujući udarac ujedinjenoj i snažnoj Evropi.
Dvanaesti juni 2008. moraće da bude zapamćen kao dan koji je odredio evropsku istoriju. Bez obzira na to kakvi očajnički napori za oporavak budu preduzeti, oni ne mogu sakriti činjenicu da je Evropska unija napustila svetsku pozornicu kao ozbiljan spoljnopolitički igrač za period od najmanje deset godina (ako ne i mnogo duže).
To se dogodilo u trenutku kad su problemi na Balkanu još nerešeni, kad Amerika prolazi kroz period relativnog opadanja, Rusija vraća snagu, nacionalna politika u Turskoj ide u pogrešnom pravcu, Bliski istok – direktni sused EU – preti da eksplodira, a brzina kojom Kina i Indija postaju velike sile definiše globalnu ekonomiju i politiku sutrašnjice.
Sirota Evropa! Irskim referendumom ona se slepo i nepotrebno bacila u političku katastrofu. Izvesno je da će EU nastaviti da postoji i da će njene institucije nastaviti da funkcionišu, dobro ili loše, na temeljima Ugovora iz Nice. Ali aktivna, snažna Evropa, koja može da odredi sopstvenu sudbinu, neće biti u opticaju prilično dugo.
Kad respektabilni britanski mediji kao što je Fajnenšel tajms upozoravaju na obnavljanje evropske psihodrame i umesto toga pozivaju na aktivnosti u pravcu „Evrope rezultata“, to treba smatrati više lošom šalom nego ozbiljnom alternativom. Ni milom ni silom magarac se ne može pretvoriti u trkačkog konja, osim ako neko u potaji nije zadovoljan magarcem. A to je upravo ono što je suštinski problem Evrope: nekoliko članica ne želi ništa više od magarca.
Institucije, naravno, mogu biti reformisane ako više ne funkcionišu, a to je upravo ono što je EU bez uspeha pokušavala da uradi 20 godina. Posle 1989, istorija je učinila da povećavanje EU postane neizbežno, ali će bez institucionalnih reformi Evropa sa 27 država članica neizbežno funkcionisati sve lošije i svojim građanima pružati rezultate koji će donositi sve više razočaranja.
Šta će biti posledice irskog referenduma?
1) Snažna spoljna politika Evrope, koja je u sadašnjem stanju stvari u svetu više nego potrebna, sahranjena je 12. juna, bar za neko vreme. Nacionalne države ponovo će imati kontrolu nad spoljnom politikom. Isto važi kad je reč o demokratizaciji EU i njenom većem približavanju i prihvatanju od strane običnih građana. Imajući to u vidu, irska odluka posebno je groteskna, jer je ona odbacila upravo ono što je tražila.
2) EU će stagnirati. Proces proširivanja biće ili odložen ili potpuno zaustavljen, pošto EU više ne može da prima nove članice na osnovu „Ustava iz Nice“. Cenu će prvo platiti Balkan, a potom Turska.
3) Manje i srednje članice EU, iznad svega, platiće cenu irske odluke kad spoljna politika ponovo postane nacionalizovana. One će izgubiti uticaj. U tome nema ničeg zaista novog ako se samo pogleda spoljna politika Francuske i Velike Britanije. Ali slučaj Nemačke je različit. Nemačka je svoje strateške interese dugo videla u okviru integrisane EU. Dugotrajna blokada snažne EU neizbežno će promeniti ovaj stav.
4) Kao alternativa velikoj i snažnoj EU, nemačko-francuski odnosi vratiće se u prvi plan. U budućnosti će bliska saradnja između Nemačke i Francuske više nego ikad formirati stari i novi centar gravitacije u blokiranoj EU. Ali, imajući u vidu Ugovor iz Nice, to će voditi internoj dezintegraciji EU i formiranju dva tabora: EU integracija i EU zajedničkog tržišta. U osnovi, stara Evropska ekonomska zajednica i stari Evropski sporazum o slobodnoj trgovini de fakto će se ponovo pojaviti u okviru EU.
5) Unutar šire EU, postoji pretnja opadanja solidarnosti. Solidarnost nije jednosmerna ulica. Irska, jedna od zemalja koja je u materijalnom smislu imala najviše koristi od ideje evropske unifikacije, odbacila je ovu ideju. Pregovori o evropskim finansijskim transferima, srž evropske solidarnosti, stoga će biti mnogo teži u budućnosti nego što su bili u prošlosti (kada su već bili dovoljno teški). Ovakav razvoj najviše će pogoditi siromašnije zemlje EU.
Još postoji mala šansa da se debakl izbegne ako Irska sa svojim glasom „ne“ ostane izolovana unutar EU. Ako se to ne dogodi, međutim, trebalo bi ozbiljno razmotriti da li će, u okviru Ugovora iz Nice i na osnovu Zajedničkog tržišta, svim uključenim stranama i Evropi biti bolje da krenu putem razdvajanja: članice koje se zalažu za političku integraciju treba da nastave, dok one zadovoljne zajedničkim tržištem treba da ostanu pozadi.
Ova je formula bila uspešna kad se radilo o monetarnoj uniji. Zašto ne bi bilo isto s političkom integracijom? U svakom slučaju, potpuno raščišćavanje bolje je od dugotrajne blokade i dezintegracije evropskog projekta.