Dve decenije građanskog vaspitanja: Stidljivi pomaci ka demokratizaciji

Svih tih godina neraskidivo je vezan za versku nastavu kao njena alternativa – učenici biraju ili jedan ili drugi predmet. Tokom vremena se odnos dela javnosti prema ovim predmetima promenio, pa to više nije isključivo izbor između „konzervativne“ i „moderne“ Srbije, već često opredeljivanje za manje zahtevnog ili zanimljivijeg nastavnika jer je činjenica da se zbog statusa koji imaju građansko vaspitanje i verska nastava ne smatraju „ozbiljnim“ predmetima.

Građansko vaspitanje (GV) je uvedeno školske 2001/2002. godine u prve razrede osnovnih i srednjih škola kao fakultativan predmet, što je značilo da su učenici mogli da izaberu građansko vaspitanje, veronauku (koja je isto uvedena tada), oba ili nijedan od tih predmeta.

Pet godina kasnije je doneta odluka da se ovi predmeti uvedu u sve razrede osnovnih i srednjih škola, kao obavezni izborni.

To je značilo da učenici moraju da se odluče za jedan od ova dva predmeta.

Melita Ranđelović, predsednica Nacionalne asocijacije nastavnika/ca građanskog vaspitanja i saradnika/ca (NAGVIS), kaže za Danas da je hendikep građanskog vaspitanja to što je samo nakon godinu dana od uvođenja stavljen u poziciju da učenici biraju jedan od dva obavezna izborna predmeta.

Na taj način su veštački konfrontirani i predmeti, i nastavnici, i učenici… Ranđelović napominje da je prva godina realizacije GV kao fakultativnog predmeta pokazala da su učenici zainteresovani da prate oba predmeta.

– Pravilo po kome učenici moraju da biraju između građanskog vaspitanja i verske nastave samo podstiče rivalitet između dva predmeta, koji bi zapravo trebalo da budu komplementarni, s obzirom na to da svi izborni programi treba da doprinesu ostvarivanju ciljeva obrazovanja kao što su razvijanje pozitivnih ljudskih vrednosti, nenasilnog ponašanja, poštovanja ljudskih prava, rešavanja problema, samostalnog donošenja odluka… – ocenjuje Ksenija Nikić, koordinatorka na Programu za razvoj civilnog društva i građansku participaciju u Građanskim inicijativama.

Ona napominje da većina problema i izazova kada je reč o građanskom vaspitanju proizilazi iz činjenice da ovom predmetu nedostaje ozbiljna sistemska i sveobuhvatna podrška. Slaže se sa našom ocenom da su mnogi problemi koji su postojali kada je predmet uveden 2001. godine, aktuelni i danas.

– Nastavnicima nedostaju nastavni materijali, većina nije prošla kroz stručne obuke kako bi unapredili svoje kompetencije, koje su često nezadovoljavajuće, s obzirom na to da u Srbiji ne postoji sistem inicijalnog obrazovanja za profesore građanskog vaspitanja na fakultetima. S druge strane, učenici uglavnom nisu motivisani jer se radi o izbornom programu, koji uglavnom vide kao nebitan, ne ocenjuje se numerički i ne utiče na konačan uspeh. Na taj način šalje se poruka da građansko vaspitanje nije ravnopravno sa ostalim predmetima i samim tim nije dovoljno važno – ističe Nikić.

Melita Ranđelović smatra da je nepovoljnoj poziciji predmeta doprinela opšta neinformisanost javnosti, uključujući i prosvetnu, o tome šta su sadržaj programa i ciljevi građanskog vaspitanja.

– Kada pogledamo ciljeve i ishode predmeta, vidi se da su predviđeni sadržaji i aktivnosti koji u velikoj meri vode ka stvaranju bezbedne, inkluzivne školske sredine koja je otvorena za različitosti. Naglasak je na aktivnom uključivanju mladih u život škole, zajednice sa idejom da budu odgovorni, aktivni građani, nosioci promena u zajednici. Škola se menjala za proteklih 20 godina. Vidljive su promene. Da li je i koliko građansko vaspitanje doprinelo procesima demokratizacije škole i društva nema tačnih podataka. Činjenica je da postoje nastavnici koji veoma kvalitetno i posvećeno realizuju nastavu i na taj način zajedno sa učenicima čine značajne korake u procesu demokratizacije škole i društva, tako što stvaraju sredinu u kojoj postoji dijalog, međusobno uvažavanje, razumevanje. Da bi ovaj proces bio brži i efikasnije neophodno je da svi učenici budu obuhvaćeni nastavom GV u nekom segmentu svog školovanja – smatra Ranđelović.

Prema njenim rečima, veliki problem predstavlja činjenica da je zbog statusa predmeta značajan broj motivisanih i obučenih nastavnika izašao iz nastave prvom prilikom kada se pojavila mogućnost da predaju neki drugi predmet.

Svake školske godine je sve više „novih“ nastavnika koji izvode nastavu GV a da se prethodno nisu pripremali za njegovu realizaciju.

Građansko često predaju nastavnici koji nemaju potrebna znanja i veštine, a problem je i to što godinama unazad nastavnicima nisu ponuđene obuke koje bi bile kvalitetna priprema za uspešnu realizaciju predmeta.

– NAGVIS je mlado udruženje, ali je u centar svog delovanja stavio sva ova pitanja. Udruženje radi na povećanju vidljivosti produkata, rezultata nastave GV, informisanju javnosti o sadržaju, ciljevima i značaju predmeta. U izrada novih programa nastave i učenja, izradi priručnika, kreiranju i realizaciji obuka za nastavnike su učestvovali članovi naše asocijacije – kaže Ranđelović.

Analizom efekata nastave građanskog vaspitanja najviše su se bavile nevladine organizacije, pre svih Građanske inicijative, a poslednje istraživanje koje je naručilo Ministarstvo prosvete uradio je 2013.

Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja sa ciljem da se ispitaju kvalitet nastavnih programa i kompetencije nastavnika koji predaju ovaj predmet.

U Zavodu za Danas kažu da će u narednom periodu biti ponovo usredsređeni na ovu temu, učestvujući u međunarodnoj studiji o građanstvu i građanskom obrazovanju pod nazivom ICCS (International Civic and Citizenship Education Study).

Pilot-istraživanje je sprovedeno 2020, dok će glavna studija biti realizovana 2022, a uzorak čine učenici osmog razreda.

Uprkos preporukama u svim dosadašnjim istraživanjima, programi građanskog vaspitanja nisu menjani od uvođenja predmeta do 2018, kada je počela opšta reforma programa nastave i učenja za osnovnu školu i gimnaziju.

Ksenija Nikić reformu ocenjuje kao „korak u dobrom smeru“, objašnjavajući da su novi programi fokusirani na ishode, a da se glavna promena ogleda u savremenijim metodama rada sa učenicima, koji podrazumevaju istraživačke aktivnosti i osmišljavanje projekata.

Uloga nastavnika je da usmerava đake kroz ovaj proces, dok je njima ostavljena velika sloboda u ostvarivanju ishoda učenja.

– Međutim nedostatak specijalizovanih obuka za nastavnike i dalje predstavlja značajan problem, a sa reformom programa, potrebe za profesionalnim usavršavanjem sve su veće. Upravo je iz tog razloga jedan od glavnih fokusa u našem radu pružanje podrške nastavnicima, kroz organizovanje različitih obuka, sa ciljem da im pomognu u kreiranju kvalitetnih časova, da razviju učenička znanja i veštine i njihovo razumevanje fenomena savremenog društva. Kvalitetni programi ne znače mnogo ukoliko nemamo dovoljno obučenih i kompetentnih nastavnika da te programe realizuju. Zbog toga edukacija nastavničkog kadra, kao i standardizacija kompetencija, odnosno definisanje minimalnog stepena obuka i znanja za nastavnike GV moraju biti prioriteti u narednom periodu – smatra naša sagovornica.

Na pitanje da li je uvođenje ovog predmeta imalo efekte i koje, podseća da je prvo istraživanje Građanskih inicijativa urađeno 2009, a druga studija 2019. godine.

– To istraživanje je komparativne prirode, što znači da su upoređeni novi podaci sa prvobitnim rezultatima učenika srednjih škola koji pohađaju nastavu građanskog vaspitanja, sa razlikom od skoro čitave jedne generacije kasnije. Radi dobijanja boljeg uvida i kompletnijih zaključaka o efektima predmeta, autori istraživanja sproveli su i treću studiju sa učenicima srednjih škola koji pohađaju versku nastavu. Dublji i potpuniji zaključci o efektima građanskog vaspitanja nisu mogli da se izvedu bez komparacije sa rezultatima učenika koji nisu odabrali ovaj predmet tokom svog školovanja – ističe Nikić.

U celini, rezultati istraživanja ukazuju na određen napredak pošto su učenici testirani 2019. godine postigli bolje rezultate u odnosu na rezultate učenika iz 2009.

Pozitivno je i to što većina ispitanih učenika procenjuje da je u okviru predmeta GV saznala i naučila puno o temama kao što su demokratija i demokratske vrednosti, ljudska prava, odgovornosti u školi, kao i da su razvili veštine saradnje, kritičkog razmišljanja i argumentovanog zastupanja stavova.

– Dakle efekti, iako ne veliki, postoje. Kako bi bili vidljiviji, neophodno je da se nastava GV unapredi u smislu odgovora na već pomenute probleme koji su prepoznati i analizirani u svim našim istraživanjima, a to su nedostatak nastavnih materijala i literature, bolja korelacija sadržaja sa kurikulumima srodnih predmeta, problematičan i neizvestan status predmeta, mali fond časova, nedostatak mogućnosti za profesionalno usavršavanje nastavnika, velika fluktacija nastavničkog kadra i generalna neinformisanost o značaju ovog predmeta. Logično je da jedan izborni predmet, koji se ne ocenjuje i održava jednom nedeljno, neće imati veliki uticaj na nivo građanske svesti kod učenika. Imajući u vidu sve navedeno, ne može se očekivati da ovako koncipirana nastava ostvari svoj pun potencijal. Neophodno je da obrazovni sistem prepozna i počne da se odnosi prema građanskom vaspitanju kao bitnom predmetu, koji ima važnu ulogu u obrazovanju mladih, da bi bili spremni na aktivno učešće u demokratskom društvu, uz poštovanje različitosti i ljudskih prava. To i jeste suština nastave GV u celom svetu – naglašava Nikić.

Rezultati pomenute treće studije u kojoj su upoređeni rezultati učenika koji pohađaju građansko vaspitanje sa onima koji idu na versku nastavu nisu zadovoljavajući, iako su đaci koji idu na građansko bili nešto bolji u pogledu znanja, stavova i obrazaca participacije.

– Na osnovu podataka sa testa znanja može se zaključiti da učenici u proseku imaju manje od 50 odsto tačnih odgovora. Kada je reč o stavovima i demokratskim vrednostima učenika, rezultati ukazuju da učenici iz obe grupe uglavnom nisu zainteresovani za politička zbivanja, iako učenici koji pohađaju GV, ocenjuju svoj nivo informisanosti znatno višim. Rezultati ukazuju i na generalno nizak nivo participacije, ali su učenici koji pohađaju građansko nešto aktivniji u različitim oblicima društvene participacije. Dakle, razlike u vezi sa znanjima, vrednostima i stavovima postoje u korist učenika koji pohađaju GV, ali posmatrajući celokupnu sliku postoje neki generalni i zajednički trendovi. Neophodno je napomenuti i ograničenja istraživanja, prvenstveno u smislu toga da ne možemo znati da li su ove razlike posledica nastave GV ili afiniteta i stavova učenika i njihovih roditelja, koji su možda i uticali da se oni odluče da pohađaju nastavu ovog predmeta. Međutim, da bismo mogli dublje da razumemo efekte nastave GV potrebno je da se uradi analiza koja će uporediti rezultate učenika na početku slušanja predmeta i posle određenog perioda, kako bi se utvrdile razlike. To bi trebalo da bude predmet nekih budućih studija – kaže Ksenija Nikić.

Obavezno za sve

Na pitanje da li je nužno da se građansko vaspitanje izučava 12 godina, Ksenija Nikić kaže da je potrebno pronaći i uvesti model u okviru koga će ga svi učenici imati kao obavezan predmet u određenim razredima tokom osnovnog i srednjeg obrazovanja.

– Ovakvi modeli se primenjuju u drugim zemljama u Evropi, i ne postoji razlog zašto to ne bi moglo da funkcioniše u našem obrazovnom sistemu. To bi u praksi, na primer, značilo da učenici GV imaju kao obavezan predmet u završnim razredima osnovne i srednje škole. Na taj način bi se osiguralo da će svi učenici, bez izuzetaka, imati priliku da usvoje demokratske vrednosti i formiraju stavove koje se tiču aktivnog i odgovornog učešća u građanskom društvu. Sada imamo situaciju u kojoj veliki broj mladih prođe kroz čitavo školovanje, a da se ne susretne sa temama kao što su ljudska prava, poštovanje različitosti, nenasilno rešavanje sukoba itd. Još jedna mogućnost je integracija sadržaja koji se izučava u okviru GV u druge predmete. To bi značilo uvođenje građanskog obrazovanja kao obavezne kroskurikularne oblasti – ističe Ksenija Nikić.

Nedovoljna participacija mladih

Još jedno istraživanje koje su Građanske inicijative sprovele 2019. o participaciji srednjoškolaca ukazuje na vrlo nizak nivo učešća mladih u školskom životu, što je delimično posledica odnosa školskih aktera (nastavnika, direktora, pedagoga…) koji nedovoljno razvijaju i podstiču potencijal građanskog vaspitanja, učeničkih parlamenata i drugih mehanizama za razvoj participacije.

– Učenici bi trebalo da slobodno predlažu ideje i inicijative, da učestvuju u njihovoj pripremi i realizaciji, da imaju mogućnost izbora i odlučivanja oko stvari koje ih se tiču, a zapravo je takva praksa retka u našim školama. Nastava GV ima veliki potencijal u razvoju participacije, jer se mladi kroz kroz formalno obrazovanje edukuju o značaju učešća u društvenom i političkom životu i načinima putem kojih mogu da postanu aktivni građani. Takođe, postoji prostor da se u okviru nastave građanskog uvede praksa, na primer u vidu volontiranja učenika u lokalnom udruženju, a moguće je povezati nastavu sa radom učeničkog parlamenta, koji takođe ima značajnu ulogu za razvoj participaije. Ono što trenutno nedostaje jeste ozbiljna volja da se započne sa rešavanjem postojećih problema. To se može uraditi samo uz ozbiljan, sistemski pristup, u čijem će jedinom interesu biti budućnost građanskog obrazovanja mladih. Takva reforma je važna za čitavo društvo – poručuje Ksenija Nikić.