Dvodecenijsko "druženje" Vučića sa Danasom

„Litija na čelu sa kopijom ikone Bogorodice Trojeručice iz manastira Hilandar, od Saborne crkve do Hrama Svetog Save, gde je patrijarh srpski gospodin Pavle služio svetu liturgiju.“

„Umesto u nedelju, potpisivanje ugovora o prodaji Telekoma Srbije Italijanima i Grcima odloženo za ponedeljak.“

„Golovima Savićevića i Mijatovića fudbalska reprezentacija pobedila Slovačku sa 2:0.“

Bile su to, po oceni redakcije, top vesti za prvu stranu u danu kad je izašao prvi broj Danasa 9. juna 1997. Gotovo pre pune dve decenije! Od tada doživeli smo dve svetske nagrade za novinarstvo, ali i zatvaranje redakcije, zabranu lista, hapšenje novinara, izbeglištvo u Podgoricu i Novi Sad, novčane kazne koje bi i znatno jače redakcije oterale u propast, bili smo mesecima bez plata i honorara, da ne pominjemo brojne surove optužbe i pretnje bukvalno svakog dana. Bili smo, kako sam jednom već nabrojao, kvislinzi, peta kolona, izdajnici, agenti CIA, mosadovci, udbaši, misionari, mondijalisti, sorosovci, kolaboranti, strani plaćenici, NATO zlikovci, potkazivači, „hulje koje treba uništiti“ (Vojislav Šešelj), a Dobrica Ćosić je presudio da smo „plaćeničke, antisrpske, pokvarene novine, kolaborantski, inostrani i potkazivački list“. Kad su minule „olovne godine“, donekle smo finansijski obeštećeni, mogli smo čak i papir da nabavimo po istim cenama kao druge redakcije, a sa gotovo istih adresa stizale su i ocene da smo ispisivali „kritičku, ali i izuzetno dragocenu hronologiju življenja na ovim prostorima i postali jedna od najznačajnijih novina u Srbiji i regionu“, čak i „uporište evropske Srbije“. Sad, kao da je „život zatvorio krug“, kao da smo se vratili na početak: opet smo izdajnici, strani plaćenici, sorosovci, „tabloid“ koji ne vredi čitati, već ga treba uništiti po svaku cenu.

Šta se to dogodilo? Možda, još važnije: kad se to dogodilo? Ko se to promenio i izdao – ma šta to značilo – „evropske vrednosti“? Da li onda kad smo, naivno, poverovali da krik zbog rušenja u Savamali mora da dobije svoj puni odjek u „uporištu evropske Srbije“, da treba sprečiti „kompletne idiote“ sa fantomkama i bez njih da nam ubiju svaku nadu u pravnu državu?

Samo jedan čovek pouzdano zna sve ove odgovore. Aleksandar Vučić. Sa njim se Danas „druži“, često veoma bolno, gotovo od samog početka.

Dakle, počelo je u kasno popodne 12. oktobra 1998. Kurir iz Ministarstva informisanja Srbije doneo je u redakciju pismo sa potpisom ministra Aleksandra Vučića. U ovom „Upozorenju“, sa naslovom „Širite strah, paniku i defetizam“, ministar nam zamera što smo citirali podgoričke Vijesti, Vašington post i nemački Velt, pa ako tako nastavimo, u skladu sa „Uredbom o posebnim merama u uslovima pretnji oružanim napadima NATO pakta našoj zemlji“, Ministarstvo će „biti prinuđeno da vašem sredstvu informisanja privremeno zabrani rad i oduzme sredstva za rad za vreme dok je Uredba na snazi“. Argumenti za ovaj stav, ma kako bili tanki i neozbiljni, bili su donekle i razumljivi u tim danima opšte konfuzije, nervoze, straha, ali poslednja rečenica nas je dotukla: „Objavljivanje ovog upozorenja je zabranjeno, kao i davanje bilo kakvih informacija o njemu!“

Odmah smo odlučili da „Upozorenje“ objavimo u celini sa odgovorom Kolegijuma lista. Na tribini u Medija centru, istog dana, rekao sam da „opomena da ga ne smemo objavljivati je kao kad od osuđenog na vešanje tražite da opere vrat da vam ne bi uprljao uže. Nismo hteli da im učinimo to zadovoljstvo. Kolegijum Danasa je odlučio da isprlja uže.“

Iste noći redakcija Danasa je izbačena na ulicu, a list zabranjen. Tek nakon osam dana prostorije redakcije su otpečaćene.

Po hitnom postupku, Skupština Srbije je 20. oktobra 1998. donela novi Zakon o informisanju, verovatno jedan od najsramnijih u istoriji ove zemlje. Po njemu, za svaku reč objavljenu u medijima, ukoliko se posumnja u njenu istinitost, zaprećeno je kaznama od 400 do 800 hiljada dinara, koje moraju da budu plaćene u roku od 24 sata nakon odluke – sudije za prekršaje! Ministar Vučić je sa puno entuzijazma isticao da je zakon „ozbiljan i dobar“, a šef njegove stranke Šešelj je u diskusiji istakao ko su glavne mete: „Mene samo iznenađuje, kad (Havijer Solana) dolazi s novcem i zaštitom, zašto tim urednicima i novinarima nije podelio i činove, pa da znamo da je Veran Matić general-lajtnant NATO, Ćuruvija podnarednik, a Grujica Spasović, dijete Grujica, major.“

Zbog ovakvog zakona, koji je očigledno pretio da nas opljačka bez šansi da se oporavimo, osnovali smo izdavačku kuću u Podgorici, gde smo, od 4. novembra, izdavali „crnogorski Danas“. Međutim, bilo je dosta tehničkih i transportnih problema, pa smo se 19. januara 1999. preselili u Novi Sad, gde smo dočekali početak NATO napada 24. marta.

Nakon burne rasprave u redakciji, odlučili smo da, uprkos cenzuri tokom NATO bombardovanja, nastavimo sa izdavanjem lista, sa naznakom „vanredno izdanje“, sa tekstovima bez potpisa autora i bez komentara, uz zvanična saopštenja i agencijske izveštaje, svesni da ne možemo sve da objavimo, ali da ono što objavimo bude precizno, kratko, jasno. Svaki dan, negde oko 16 časova, morao sam u Ministarstvo da nosim list na cenzuru, koju su obavljali ministar ili njegova zamenica. Priznajem: ministar Vučić je bio znatno tolerantniji, često je imao primedbe na neke tekstove i naslove, ali nije insistirao na njihovom izbacivanju, za razliku od njegove zamenice Radmile Višić. Sećam se i sastanka u Vladi Srbije sa svim glavnim i odgovornim urednicima medija 1. aprila, kad su mnogi oštro reagovali na komentar Ekspres Politike „Ćuruvija dočekao bombe“ u kome su prepoznali poziv na linč. Vučić je obećao da će se potruditi da se tako nešto ne ponovi. Ali, ni to nije spaslo Ćuruviju. Ubijen je deset dana kasnije. A naše svakodnevno „druženje“ se nastavilo sve do kraja bombardovanja.

Kad je oružje zaćutalo,“druženje“ je nastavljeno u sudnici. Građanin (a ne ministar) Vučić i građanin (a ne potpredsednik Vlade) Šešelj tužili su Danas zbog objavljivanja saopštenja Srpskog pokreta obnove, tada najjače opozicione stranke, u kome se i članovi Srpske radikalne stranke optužuju da su učestvovali u atentatu na Ibarskoj magistrali. Kazna: 360.000 dinara. Ukupno, po ovom zakonu, sedam kazni teških dva i po miliona dinara, znatno više nego što je platio bilo koji drugi medij.

Nakon 5. oktobra 2000. „druženje“ je, očekivano, prestalo. Trajalo je to punih osam godina, sve do prvog Vučićevog intervjua Danasu, objavljenog 31. oktobra 2008. Na pitanje novinarke Mirjane R. Milenković „da li bi se i danas na isti način obračunavao s ‘neposlušnim medijima'“, odgovorio je: „Sa ove distance gledano uradio bih mnogo toga drugačije. Ne bi bilo prekršajnog postupka, niti bi bilo onakvih drakonskih kazni. Uostalom, prihvatio sam krivicu za svoje postupke i snosio sam odgovornost zbog toga.“ Čitaoci su ostali uskraćeni za objašnjenje kada i gde je to prihvatio krivicu i kakvu je odgovornost snosio.

Pet godina kasnije, baš na Dan lista, 9. juna 2013. u redakciju je stigla sledeća poruka: „Poštovani, u izgradnji nove Srbije, kao sastavnog dela evropske porodice, bitno je i da javni mediji budu još profesionalniji, da se bore istinom za istinu i za osnovne moralne principe. Dnevne novine Danas su tokom proteklih 16 godina ispisivale kritičku, ali i izuzetno dragocenu hronologiju življenja na ovim prostorima i postale jedna od najznačajnijih novina u Srbiji i regionu. Skoro dve decenije posvećenosti društvu je dostignuće na koje možete da budete ponosni. Čestitam rukovodstvu, zaposlenima i svima koji su doprineli razvoju Danasa ovaj jubilej i želim vam da i dalje ostanete uporište evropske Srbije. Aleksandar Vučić“.

Kao da smo u godini na izmaku ušli u novu fazu ovog „druženja“. Na tenderima i konkursima za medijske projekte Danas, po pravilu, izvisi (Beograd je najočigledniji, ali ne i jedini, primer), stižu neočekivani, neargumentovani i ničim izazvani prekidi ugovora sa višegodišnjim partnerima u lokalnim zajednicama, agencijama i javnim preduzećima, na čija čela su došli novi ljudi, svi iz Srpske napredne stranke, čak i neke svetske kompanije, dugogodišnji poslovni partneri Danasa, dobijaju „prijateljske savete“ da „nije previše pametno“ da se oglašavaju u „antivladinom glasilu“. A vetar u jedra dodaje premijer Vučić izjavom da nema vremena da čita taj „tabloid“. Zar je, za samo tri godine, to ostalo od „jedne od najznačajnijih novina u Srbiji i regionu“?

Ovog puta pomenuto uže oko vrata, koje se sve više oseća, ima ukus finansijske ucene. Uprkos svim naporima, tragovi ostaju. A ne isključujemo ni mogućnost i da se varamo jer je teško poverovati da će neki „mangupi“ ići protiv želje premijera da Danas ostane „uporište evropske Srbije“. Možda, ipak, poštar ponovo zazvoni 9. juna 2017. na vrata redakcije?

Autor je prvi glavni i odgovorni urednik lista Danas