DW: Balkan zabija glavu u pesak pred domaćim rasizmom

Ubistvo Džordža Flojda izazvalo je globalni talas solidarnosti sa diskriminisanim manjinama, ne samo onima u Americi. U Francuskoj je podsećano na nedavne kikseve policije, u Izraelu se priča o položaju Palestinaca, u Australiji su tema Aboridžini, u Nemačkoj rumunski ili sirijski doseljenici. U britanskom Bristolu su demonstranti bacili u more statuu trgovca robljem Edvarda Kolstona, što je podsetilo na plišane revolucije iz 1989. godine.

Da, izgleda da svet doživljava korenitu promenu i mnogi bi se zakleli da je to promena nabolje.

Ipak, Balkan je kutak Evrope u kojem su protesti ovim povodom bili retkost. Dok drugde hiljade ljudi marširaju zalažući se za ljudska prava, u bugarskom glavnom gradu Sofiji bilo je manje od dve stotine mladih koje su na ulice pozvale Antifa, LGBT i druge levičarske grupe obrazovane po zapadnom uzoru. Koliko sam razumeo, impuls je došao od Amerikanaca koji žive u Bugarskoj.

Šta SAD i Bugarska imaju zajedničko?

U komunističkoj Bugarskoj je postojao vic: šta povezuje Bugarsku i SAD? Odgovor: u obe zemlje možeš bez problema da protestuješ za prava američkih crnaca.

Taj vic više nije primeren – demonstranti u Sofiji su manje protestovali protiv policije u Mineapolisu, a više zbog diskriminacije Roma u Bugarskoj. Protest je otvoren dirljivim govorom jednog romskog novinara.

Mali skup organizovan je u Bukureštu na sličan način. Bilo je sporadičnih činova solidarnosti u bivšoj Jugoslaviji i Turskoj. Regionalni izuzetak bila je Grčka gde slični povodi pokrenu ekstremne levičare na ulične borbe uz tradiocinalni antiamerički narativ. Postojanje izvorne radikalne levice kao da je znak da je Grčka odavno deo Evropske unije.

Kritika i nepoverenje

Demonstracije na Balkanu nisu bile samo slabo posećene već su dočekane mešavinom nerazumevanja i kritike, ili čak pripisane arhiglobalisti Džordžu Sorosu.

Sa jedne strane, kao da malo ko veruje da bi Afroamerikanci mogli da imaju pravih problema u najbogatijoj zemlji sveta. NJihovi zahtevi za jednakost pred zakonom vide se kao zavera Demokrata, izraz anarhije i „kulturalnog Marksizma“. U Sofiji se desio čudnovati skup pred američkom ambasadom uz slogane „Zaustavite crnački teror“ i „Podrška Trampu“. Delovalo je da su učesnici bili nacionalisti naklonjeni predsedniku Rusije Vladimiru Putinu.

Sa druge strane, većina naprosto odbacuje da u sopstvenim zemljama postoji diskriminacija manjina. Romski sugrađani se nepravedno označavaju kao povlašćeni jer tobože profitiraju od stranih donacija i uživaju poseban, bolji tretman od strane policije.

Zapravo, važan aspekat balkanskog identiteta je, čini se, ubeđenost ljudi da su prave žrtve jedino oni sami. Istina je od sekundarnog značaja, cilj je predstaviti sebe kao mučenika i time steći izgovor da se drugima odrekne empatija. Mi smo žrtve gepopolitičkih igara, komunizma, pravila EU i tako dalje.

Odsustvo debate o rasizmu je ozbiljan problem u regionu. Kao u onom vicu, to je nešto američko što se nas ne tiče. I pod državnim socijalizmom je, kao i svuda u svetu, bilo ponižavajućih rasističkih obrisa. Ali bilo je apsolutno zabranjeno govoriti o tome. No ove nacije nisu imale priliku da prođu kroz bolne debate koje su na Zapadu obavljene posle Drugog svetskog rata niti da uvide neophodnost promene određenih politika.

U balkanskoj verziji postoje samo grupe koje bore, a od pojedinca se očekuje da podrži svoj tim. Srbi tlače Albance, onda se Albanci svete na Kosovu. Turci „porobljavaju“ Bugare, onda Bugari pobeđuju. Pravoslavci se dižu protiv muslimana, katolici protiv pravoslavaca…

Ali rasizam nije politička borba među narodima. To je kulturalna predrasuda duboko usađena u društvo koja dovodi do sistematskog tretmana čitavih grupa kao inferiornih. Romi su najtužniji primer, ali tu su i migranti u Grčkoj i Turskoj, seksualne i rodne manjine posvuda.

Rasizam je kada te tvoje ime, poreklo, boja kože ili telo dovode u inferioran položaj. Kada te ne puštaju u bazen jer si tobože prljav, možda i zarazan.

Argumenti ekstremne desnice

Krajnja desnica će reći da želi jednakost: manjine treba da poštuju zakone kao i svi ostali. Argument nalaze u tome što romske mahale, baš kao i četvrti gde u SAD žive isključivo Afroamerikanci, statistički imaju veću stopu kriminala. Ali da li je takva statistika argument ili razlog da se neko uhapsi samo zato što je tamnija boja kože sumnjiva?

Zamislite da u Nemačkoj za radno mesto konkurišu Bugarin i Estonac. Poslodavac kaže: „Vi Bugari ste na dnu Pisa testiranja obrazovanja, neću ni da proveravam šta znaš, uzeću Estonca jer je njegova zemlja na vrhu.“ Da li bi to bilo pravedno? Možda je, uprkos statistikama, ovaj Bugarin mnogo obrazovaniji od ovog konkretnog Estonca.

Ili ovaj primer: znamo da devedeset odsto nasilnih zločina čine mladi muškarci. Da li bi policija onda trebalo da privodi svakog mladića kojeg zatekne na ulici u deset uveče?

Tomas Džeferson je rekao čuvenu rečenicu: „Nema ničeg nepravednijeg nego jednako tretirati nejednake ljude.“ Ako društvo želi da integriše građane koji počinju iz nezavidnih pozicija, onda treba da im pomogne da počnu sa fer pozicije.

Novi rasizam razvija novu ideologiju formalizma, doslovnu jednakost pred zakonom: jednakost osobe rođene u dvorcu i one rođene u faveli. U Bugarskoj i Rumuniji su, apsurdno, neki građani tužili državu jer navodno diskriminiše većinu politikom pozitivne diskriminacije Roma.

Globalni izliv antirasističke solidarnosti bi trebalo da Balkanu pokaže da na pragu ima tempiranu bombu. Rasizam podriva koheziju ovih društava, od kojih neka još nisu do kraja izgradila svoje nacije. Raiszam marginalizuje ove zemlje u odnosu sa globalnim svetom, podstičući neku vrstu provincijalnog resantimana protiv stranih radnika, investitora, stručnjaka ili čak turista.

Izgovor da balkanske zemlje nisu imale kolonijalnu istoriju zapadnih društava te da time ne mogu imati problem sa rasizmom jeste zabijanje glave u pesak. Rasizam koji se gura pod tepih mogao bi da bude još opasniji pa bi bilo dobro da počnemo da se suočavamo sa njim tako što ćemo početi da pričamo o njemu.