DW: Da li više kamera u Srbiji znači manje slobode?

Ministar Stefanović najavio je i da će kamere imati softvere za prepoznavanje lica i da će se kamerama postepeno opremati i patrolna vozila kao i sami policajci.

Na taj način se Srbija pridružuje modernim zapadenoevropskim državama čije vlade postupaju po principu: veći nadzor = veća bezbednost. Da li je taj princip ispravan?

Jedna velika studija berlinske Kancelarije za primenjenu statistiku i evaluaciju sprovedena u berlinskom metrou još 2006. godine u trajanju od deset meseci, pokazala je da se broj delikata nije smanjio (niti povećao).

Terorizam – prevelik zalogaj

Prema podacima berlinske vlade iz 2016. (odgovor na parlamentarni upit Stranke pirata), u nemačkoj prestonici su prostore metroa nadzirale 13.643 kamere, no, i pored toga se broj delikata u prigradskim vozovima – povećao. Za utehu: 2015. je – prema podacima policije – u trećini hapšenja u glavnom gradu policija do počinioca došla na osnovu video-snimka.

U Nemačkoj su se velike diskusije oko uvođenja video-nadzora na javnim mestima poslednji put ponovo rasplamsale nakon terorističkog napada na berlinskom trgu Brajtšajdplac 19. decembra 2016. Tada se, kako je prenela policija, napadač Anis Amri zaleteo ukradenim kamionom sa pluprikolicom u masu ljudi na tamošnjem božićnom vašaru i usmrtio 12 ljudi.

Kada se kamion zaustavio, Amri je pobegao, ali je pre toga u pravcu jedne od kamera za nadzor pokazao znak terorističke organizacije IS.

Zastrašivanje – samo uslovno

Teroristima, koji žele da se proslave svojim nedelom, prisustvo video-kamera nimalo ne smeta; naprotiv – one znače mogućnost da snimak napada preko društvenih mreža na internetu vidi ogroman broj ljudi. Takvi snimci su za organizacije popu IS ili Al Kaide dobar propagandni materijal.

To jasno govori da postoje teški zločini koje prisustvo kamera ne moće da spreči. Jedna od najstarijih organizacija za zaštitu podataka u Nemačkoj, Digitalna kuraž iz Bilefelda, prenosi da dosad objavljene studije nisu mogle da dokažu da prisustvo kamera zastrašuje moguće počinioce krivičnih dela.

Što se tiče rasvetljavanja krivičnih dela, odnosno, njegove brzine, organizacije poput Digitalne kuraži podsećaju da samo rasvetljavanje ne može da opravda dokidanje osnovnih građanskih prava. Takvo je, na primer, pravo građana na privatnost, anonimnost i na informaciono samoodređenje.

Stvaranje poslušnika

Građani koji se nalaze pod prismotrom kamera, svesno i nesvesno menjaju svoje ponašanje. Nastoje da budu što neupadljiviji. A to nestajanje spontanosti, navlačenje javne maske, zapravo predstavlja povinovanje modelu poslušnog građanina i stupanj na kojem se kritičko i slobodno misleći i delajući građani pretvaraju u poslušnike.

To, naravno, odgovara svakoj vlasti, pa i onoj koja sebe smatra najdemokratskijom. Ali, reč je o dokidanju građanske slobode. Slobodan građanin ne mora da razmišlja o tome da li to što radi može da se tumači negativno. Javne kamere su simbol društva utonulog u konformizam.

A kuda to vodi, to se najbolje vidi u Kini, u gradovima u kojima se na osnovu kompletnog digitalnog nadzora građanima dodeljuju poeni, a poslušničko ponašanje povlači za sobom privilegije, na primer, povoljnije cene nekih javnih usluga.

Znak slabosti

Konformizam i oportunizam su najvidljiviji u tvrdnji koja se stalno iznova može čuti u raznim javnim anketama i koja glasi: „Nadzor mi ne smeta jer nemam šta da krijem“. Ta tvrdnja je znak da je onaj ko je izgovara potpuno potčinjen vladajućem sistemu i ima potpuno nekritičan stav prema vlasti. Ona zapravo znači: „Odričem se mojih građanskih prava; ona me ne zanimaju.“

Jedan od negativnih efekata postavljanja video-kamera je u tome što one simuliraju bezbednost koje zapravo nema. Kamere ne mogu da se umešaju u zbivanja, one su samo njihovi svedoci. S druge strane, u Nemačkoj je – kako to pokazuju istraživanja Digitalne kuraži – primećeno da su ljudi generalno manje skloni da intervenišu i pomognu nekome ako vide u blizini kamere, po načelu: to sada sigurno već vidi onaj ko to treba da vidi; policija je informisana i sl.

A ako opremanje kamerama uz to znači i uštedu na policijskom osoblju – što nije redak slučaj – onda ono znači i direktno smanjivanje efikasnosti policije.

I terorizam i običan kriminal su društveni problemi koji se moraju rešavati na mnogo načina istovremeno. Kamere su najjevtiniji i najlošiji način za to, jer ne mogu da suzbiju uzroke kriminalnog ponašanja, već samo da registruju njihove simptome. Tako gledano, jednačina je jasna: slabost države u prevenciji kriminala se može meriti brojem kamera koje postavlja na javna mesta.