DW: Koliko je trećina doživotne kazne zatvora?

Ratni komandant Sarajevsko-romanijskog korpusa Vojske bosanskih Srba, general-major Stanislav Galić, uhapšen je u akciji SFOR 1999. i izveden pred Haški tribunal pod optužbom da je „vodio kampanju granatiranja i snajperskog delovanja na Sarajevo s ciljem širenja terora među civilnim stanovništvom grada od septembra 1992. do avgusta 1994.“ Osuđen je 2003. na 20 godina zatvora, ali je žalbeno veće Haškog tribunala kaznu preinačilo u doživotni zatvor.

Od 2009. Stanislav Galić služi kaznu u zatvoru u gradu Frajburgu u Nemačkoj. Ujedinjene nacije su sa nekoliko država, među njima i sa Nemačkom, sklopile ugovore o služenju kazne haških osuđenika u njihovim zatvorima.

Kolizije između nemačkih zakona i haških propisa

U nemačkom Krivičnom zakonu postoji član po kojem već posle 15 godina odslužene kazne osuđenici na doživotni zatvor mogu da podnesu zahtev za puštanje na prevremenu slobodu uz izmenu kazne u uslovnu. Čim su se 2014. stekli ti uslovi, nemačke vlasti su obavestile tadašnjeg predsednika Haškog tribunala Teodora Merona da po nemačkim zakonima osuđenik Galić ima pravo na prevremeno puštanje na slobodu. Pošto, po tim zakonima, osuđenik kojiizdržavakaznu u nemačkom zatvoru, na svake dve godine odslužene kazne može da podnese takav zahtev, Meron je o tome obavešten i 2016. Po Statutu Haškog tribunala, osuđenici imaju pravo na pomilovanje ili ublažavanje kazne prema važećim propisima države u kojoj izdržavaju kaznu, ali pod uslovom da predsednik Tribunala tako odluči „na temelju interesa pravde i opštih pravnih načela“. Meron je oba puta odbio Galićev zahtev.

Pošto je Haški tribunal okončao svoj rad 31. decembra 2017, sve njegove nadležnosti je preuzeo Mehanizam za međunarodne krivične sudove. Nemačke vlasti su i predsednika Mehanizma Karmela Ađijusa obavestile da Galić i dalje ispunjava uslove za prevremeno puštanje na slobodu, to jest da po nemačkom zakonu, „ostatak kazne može biti prekvalifikovan u uslovnu kaznu“. Tom obaveštenju priložena su pisma ministra pravde pokrajine Baden-Virtemberg, javnog tužioca iz Karlsruea i upravnika zatvora u Frajburgu.

Razmatrajući tu mogućnost po nemačkim zakonima i, s druge strane, propise o pomilovanju, ublažavanju kazne i prevremenom puštanju na sloboduosoba koje je osudio Haški tribunal ili njegov naslednik Mehanizam, sudijaAđijus se konsultovao sa sudijama Alfonsom Orijem, predsedavajućim veća koje je donelo prvostepenu presudu i Teodorom Meronom, predsednikom Žalbenog veća, koje je Galiću izreklo pravosnažnu presudu na doživotni zatvor.

Kakva su prava haških osuđenika

Iako u relevantnim međunarodnim pravnim standardima ima stavova da osuđeni na doživotni zatvor ne treba da imaju pravo na prevremeno puštanje na slobodu, trojica sudija su se saglasili da haški osuđenici na doživotni zatvor treba da imaju mogućnost prevremenog puštanja na slobodu. Ali kako to regulisati?

Po Statutu Haškog tribunala osuđenici na vremenske kazne imali su pravo da podnesu zahtev za prevremeno puštanje na slobodu pošto odsluže dve trećine kazne. Isto je i po Statutu Mehanizma, ali se povodom Galića, koji je odslužio blizu 20 godina zatvora, nametnulo pitanje kad i kako to pravo, za koje nema preciznih normi u međunarodnim zakonima, može da se primeni.

Trojica sudija su zaključili da bi za određivanje tog praga mogle poslužiti druge presude sudova čiji predmeti su prešli u nadležnost Mehanizma. Konstatovali su da je najviša kazna na određeno vreme izrečena u Međunarodnom krivičnom sudu za Ruandu (MKSR) i da iznosi 45 godina zatvora. Ako taj osuđenik može zahtevati prevremeno puštanje nakon što odsluži dve trećine kazne, to jest nakon 30 godina provedenih u zatvoru, onda bi Galić, po oceni sudija, trebalo da to pravo stekne pošto odsluži nešto više od 30 godina kazne.

Taj stav Meron je već zauzeo kad je kao predsednik Haškog tribunala dva puta odbio zahtev Galića i nemačkih službi, a onda je i predsednik Mehanizma Karmel Ađijus u odgovoru na treći zahtev napisao da taj stav treba i dalje primenjivati. Dodao je informaciju sekretara Mehanizma da će Galić odslužiti 30 godina kazne doživotnog zatvora 13. decembra 2029. godine, tako da je, po rečima sudije Ađijusa, „daleko od postizanja minimalnog praga za razmatranje prevremenog puštanje na slobodu“.

„U ovoj fazi to nije moguće“, bio je decidiran predsednik Mehanizma u odgovoru nemačkim vlastima, koje su navele da su po nemačkim zakonima u slučaju Galića ispunjeni uslovi po kojima bi ostatak kazne mogao da bude na uslovnoj slobodi. To je navedeno i u izveštaju zatvorskih vlasti iz Frajburga, u kojem se ističe da „s obzirom na posebne okolnosti u kojima su zločini počinjeni nema rizika recidivizma“, a da puštanju na slobodu idu u prilog Galićevo dobro ponašanje, njegovo zdravstveno stanje i poodmaklo životno doba (76 godina).

Sve to sudija Ađijus benevolentno prima k znanju, ali odgovara da je „prevremeno puštanje na slobodu osoba osuđenih u MKSJ isključivo u diskreciji predsednika Mehanizma“, to jest njegovoj. A on to odlučno odbija, ističući da je Galiću prvostepena presuda od 20 godina zatvora poništena kao nepravedna jer je „potcenila težinu njegovog kažnjivog ponašanja“ i preinačena u kaznu doživotnog zatvora.

Treće odbijanje

Pravosnažnom presudom, napisao je Ađijus u dokumentu kojim odbija Galićevo puštanje na slobodu, „utvrđeno je da su snage kojim je komandovao napadale Sarajevo, držeći njegove stanovnike u opsadi i ubijajući ljude u redovima za vodu, na venčanjima i sprovodima, u njihovim kućama, u tramvajima, autobusima ili na biciklima. Napadani su dok su obrađivali baštu, kupovali na pijaci ili čistili gradske ulice, a deca bila u igri. Stotine ljudi ubijene su snajperskom i minobacačkom vatrom, hiljade su ranjene i osakaćene, a terorisano je svih 300.000 tadašnjih stanovnika grada. Dela za koja je Galić proglašen krivim spadaju u kategoriju najtežih zločina za koje se sudilo pred Haškim tribunalom“, naveo je predsednik Mehanizma detalje iz definitivne presude.

Dobro ponašanje o kojem govori upravnik frajburškog zatvora ne znači i Galićevu rehabilitaciju, dodao je u svom obrazloženju i napomenuo da je obavešten o zdravstvenom stanju osuđenika.

Njegovo zdravstveno stanje je dobro i uz medicinski tretman visokog kvaliteta, koji ima u zatvoru, „on je u stanju da izdržava svoju kaznu“, napisao je u dokumentu kojim je odbio Galićevo puštanje na prevremenu slobodu. Naglasivši još jednom na kraju dokumenta da smatra da se zahtjev o Galićevom puštanju iz zatvora može razmatrati tek poslije 13. decembra 2029, napomenuo je da sve informacije koje sadrži ovaj dokument treba da budu „značajna referenca u odlučivanju o sličnim zahtevima u budućnosti“.

Iako je predsednik Mehanizma za međunarodne krivične sudove naložio da se taj dokument adresira i na Saveznu Republiku Nemačku, nadležne nemačke vlasti, prema svojim zakonskim propisima, mogu već sledeće godine ponovo da Hagu upute informaciju o tome da, po „domaćim zakonima“, general Stanislav Galić može tražiti da bude pušten na prevremenu slobodu. Prepiska će verovatno biti nastavljena.