DW: Šta svaki lekar u Srbiji mora da zna?

Specijalista fizikalne medicine 10, specijalista ginekologije i akušerstva 7, specijalista opšte hirurgije 3, specijalista interne medicine 9, a specijalista opšte prakse čak više od 2.000 – to su podaci evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje u Srbiji.

Čak 15.000 medicinskih radnika nalazi se na birou rada. Oni koji nisu na evidenciji, a nisu ni zaposleni – zna se – ili se spremaju da odu ili su već otišli u Nemačku i druge zemlje Evrope. A na razgovor sa medijima se veoma teško odlučuju.

Anđela je uradila sve kako treba – i imala sreće

Za malo da ode i dvadesetšestogodišnja Anđela Ognjanović koja je Medicinski fakultet u Nišu završila ocenom 9.87. Tako visoki prosek nije neuobičajen za studente medicine, pa je u neverici da će dobiti posao učila nemački jezik, spremala papire i čekala poziv iz ambasade.

A onda je jednoga dana telefon zaista zazvonio. „Videla sam da me zove neki broj iz Beograda, pomislila sam da je vezano za vizu, međutim, kada sam se javila na telefon, rekli su mi da zovu iz Ministarstva zdravlja povodom konkursa za zapošljavanje najboljih diplomaca u Srbiji, i da sam ja jedan od tih diplomaca, i da bi trebalo da dođem u Beograd u Ministarstvo na razgovor za posao.“

Njena priča je priča sa srećnim krajem, jer je umesto da započne novi život u inostranstvu, Anđela počela da radi u svom gradu. Dobila je željenu specijalizaciju, dečiju neurologiju, i počinje da radi od januara, kada počinje zvanično da joj se računa i radni staž. U Ministarstvu su obećali i njoj i ostalim studentima da mogu dobiti i doktorske studije, takođe o trošku države. Ipak, nemački ne prestaje da uči.

Anđela i još 99 studenata u Srbiji su imali sreće i dobili posao u akciji Vlade Srbije. A šta je sa onima koji nemaju vrhunski prosek?

Mnogi lekari bez zaposlenja, svesni da kao lekari opšte prakse ne bi mogli da nađu posao u svojoj zemlji odlučuju se na volontersku specijalizaciju. To znači da sami sebi plaćaju specijalizaciju, a da za to vreme volontiraju na nekoj od klinika ili u nekom od domova zdravlja u Srbiji.

Nikola sam sebi plaća specijalizaciju

Jedan od njih je i Nikola Radovanović, koji je izabrao jednu od najdeficitarnijih grana medicine za svoju specijalizaciju. Kada je završi, biće radiolog, i to sa vrlo specifičnim znanjem iz ove oblasti.

„Angio sala, to je jedna vrsta adrenalina. Kada doživite taj osećaj, kada prvi put punktirate arteriju, kada prvi put odradite svoju samostalnu dijagnostiku, to je nešto bez čega posle ne možete. To je nešto gde sam ja sebe našao i gde sam našao razloge zbog čega sam uopšte upisao medicinu, tako da bih voleo kada bih imao priliku da se bavim ovim poslom.“

Kada završi specijalizaciju i volontiranje na klinici, posao mu niko ne garantuje. Ipak, Nikola bi bio najzadovoljniji da ostane u Kliničkom centru i bavi se interventnom radiologijom kao sada dok volontira. Kaže da mu je mesto među svojima, i da ništa ne bi dobio odlaskom.

Pre svega što „ovakvu angio salu imate u bilo kom gradu u Nemačkoj“, ali i zbog toga što veruje da u inostranstvu ne bi dobio mogućnost za rad u angio sali. Međutim, nije siguran ni da će njegov plan upaliti.

„Osnovali smo udruženje volonterskih specijalizanata. Želimo da skrenemo pažnju na sebe, da nas Ministarstvo zdravlja sagleda u konkursima za zapošljavanje. Jedan specijalizant plaća fakultetima i do 700. 000 dinara tu specijalizaciju, a da pritom fakulteti ni država nemaju nikakvu obavezu prema nama. Država i fakulteti su napravili jedan vrlo inteligentan posao. Oni dobijaju gotovog specijalistu bez nula dinara. Nisu davali plate, nisu uložili ništa, sa izgovorom da ćete tako lakše naći posao. Voleo bih da se volonterski specijalisti zapošljavaju“, kaže on.

Od Ministarstva zdravlja sve do zaključenja teksta nakon brojnih mailova i poziva nismo uspeli da saznamo koliko je volonterskih specijalizanata u Srbiji. Ni koliko je potrebno specijalista. Ni da li imaju strategiju koji lekari nedostaju. Ni koliko ih je otišlo iz Srbije u poslednjih 5 ili 10 godina. Ni na mnoga druga pitanja.

Zbog ovakve situacije veoma ljutito reaguje profesor na niškom Medicinskom fakultetu, Saša Živić. Kaže da država po pitanju ovog problema pokazuje iracionalnost.

„Pre 4 godine država je prepoznala da je pedijatrija deficitarna grana, slično i radiologija, dala je stotinu volonterskih specijalizacija. Lekari plaćali od svojih para školovanje. Sada završavaju specijalizacije, a država se „setila“ da prima po par najboljih mladih lekara sa fakulteta. A pedijatri? A radiolozi? Izgleda da će zbog ludosti države sad u Nemačku kao specijalisti! Nišu nedostaju pedijatri, u niškom porodilištu niko nije mlađi od 50 godina, u Dečijoj klinici prosek godina je 53! Da li je to normalno?! Našu decu u roku pet do deset godina neće imati ko da leči ukoliko se hitno iz grupe sjajnih mladih pedijatara ne primi najmanje desetak njih“, tvrdi pedijatar Saša Živić.

Tijana je pedijatar u Nemačkoj

Tijana Nikolić je specijalizaciju dobila od države. Nakon što je dve i po godine radila kao pedijatar u Domu zdravlja, a pre toga kao lekar opšte prakse, danas živi i radi, u Leru, gradiću blizu mora, na severozapadu Nemačke.

Pristala je da vrati novac od specijalizacije, pristala je da ponovo specijalizira pedijatriju u Nemačkoj – sve zbog toga što nije želela da pristane na brojna ograničenja u Srbiji. Kaže da Nemačka ulaže u medicinu i zdravstvo, te da je daleko lakše raditi sa boljim, bržim i savremenijim dijagnostičkim metodama i terapijama.

„Moj san je oduvek bio da odem u inostranstvo, zbog mog profesionalnog ostvarivanja i zbog bolje finansijske situacije. Bila sam spremna i da ponovo budem lekar na specijalizaciji jer i plata koju su mi nudili kao lekaru početniku u Nemačkoj, bila je neuporedivo veća nego plata koju sam imala kao specijalista ovde. Nemci cene rad, marljivost i poštenje. Šefovi cene svoje zaposlene i gledaju da ih zadrže, da im omoguće dalje razvijanje i usavršavanje. Na koje god usavršavanje želite da idete, on će to da vam omogući, samo da ostanete tu i da doprinesete radu te bolnice. Na žalost, ovde je bila potpuno drugačija situacija, svako usavršavanje morate sami da platite ili da tražite sponzora, a to su bile farmaceutske kuće. Takođe, u Nemačkoj možete lako da menjate posao, čak i specijalizaciju da nastavite na drugom kraju države, a ovde bih sigurno ostala do penzije u Domu zdravlja“.

Tijana Nikolić kaže da joj nije išlo sve od ruke u startu. Potpuno sama, na samom početku je ostala i bez posla jer je pala ispit iz medicinskog nemačkog. Dok je dobila drugi termin za polaganje, potrajalo je i nekoliko meseci, a sledeća bolnica u kojoj je bila zaposlena, bila je veoma neprijateljski nastrojena prema njoj.

„Osećala sam da sam na dnu i pomišljala sam „Bože, ostavila sam u Srbiji siguran posao, stan, porodicu, došla sam ovde. Ali sve je došlo na svoje“, zadovoljno priča i kaže da bi takve uslove za rad svaki lekar trebalo da oseti i da doživi.

Strahinja uči nemački

Upravo to, i naravno bolja plata, razlozi su zašto 28-godišnji Strahinja Bonić ostavlja doktorske studije i uči nemački jezik. Iako je njegova ljubav nauka, plata naučnika i lekara u praksi se znatno razlikuju, a Srbija već ima 10 nezaposlenih doktora medicinskih nauka na evidenciji.

„Sada radim na projektu na Medicinskom fakultetu, a to mesto nije stalno. Pre svega zbog plate i boljeg životnog standarda želim da odem. Pre par meseci sam položio test za nivo B2 na Gete univerzitetu i trenutno sam u poslednjim pripremama što se tiče dokumenata za odlazak u Nemačku.“

Strahinja čak nije ni želeo da traži posao u Srbiji, i zato kaže da jedino čemu se nada je dobar prijem u Nemačkoj.

„To očekujem za prvo radno mesto i prvu kliniku, makar samo dobar prijem, da budem dobro prihvaćen, da ovladam nekim osnovnim veštinama, da konačno steknem malo više iskustva i rada u praksi. Ja bih inače specijalizovao urologiju, ne isključivo to, ali bih to najviše voleo. Shodno tome ću i tražiti posao“, odlučan da istraje u svojoj nameri kaže Strahinja za DW.