Džafarova verzija

Marko Nikolić: EZAN (15)

Izdavač: Književna omladina Srbije iz Beograda

I izdanje, 260 str. broš. povez, cena: 540 din.

O knjizi i njenom autoru, kao i o adresama knjižara gde se može knjiga kupiti, možete pročitati na sajtu izdavačke kuće Književne omladine Srbije:

www.kosrbije.rs

Najzad, ubrzo iz čovekove glave popadaju zapadnjačke predrasude po kojima je Iran zla despotija što na svakom koraku vonja na uranijum i antisemitizam, a Persijanci krvoločni monstrumi kakvim ih prikazuje holivudska epopeja 300, i po kojima u Iranu nema ničeg znamenitog sem persijskih ćilima i persijskih mačaka.

Prvi susret sa Astarom

Prešavši granicu obreo sam se u iranskom delu Astare. Dok me je taksi vozio do autobuske stanice, kroz prozor sam posmatrao jedan drukčiji svet koji se rasklapao preda mnom, jedan neznani Istok koji me je bacao na kolena. Tamnopute prilike na motorima, nečitljivi natpisi, zabrađene žene… Prvi utisci zaista odgovaraju crtanom filmu Persepolis u kome žene uvijene u crni čador liče na tamne senke, na neka bestelesna i bledolika stvorenja.

Taksi me je ostavio na magistrali van Astare. Ovde je navodno trebalo da čekam svoj autobus. Stojeći u hladu kraj druma, primetio sam kako se ni od kuda stvorio jedan čovečić. Zvao se Džafar. Čim je otvorio usta, stao je da priča o bludu i koitu.

– Odakle dolaziš?

– Iz Bakua.

– You like pay or friends?1

Pogledah ga začuđeno.

– He-he, you like pay or friends?!

Nije mogao da poveruje da nisam uzeo nikakvu prostitutku u Bakuu. Stiskao mi je ruku kao da sam mu bio davnašnji prijatelj i stalno se kezio otkrivajući ono što je ostalo od kvarnih zuba na vilici.

– In Iran drinking no, men and women swimming together no, but everybody in Iran drinking, sexing, he-he-he! – pričao mi je Džafar s nekim čudnovatim zanosom. Osmotrio je dve zabrađene žene pored nas, i u stražnjim skutovima njihovog čadora razaznao je sa oduševljenjem obline, dve simetrične obline kakve se viđaju, recimo… na vrhu nosa Žerara Depardijea. Upitao sam se: je li Iran zemlja bludnika?

Premda izgledajući kao verolomnik koji huli na vrednosti Revolucije, Džafar se ipak pokazao kao zanimljiv sagovornik. Zanimao se za slobode u ‘’Jugoslaviji’’, govorio mi je o islamskim zakonima u svojoj zemlji zbog kojih, kako kaže, ljudima ništa nije dozvoljeno (setio sam se Dostojevskog koji je rekao da tamo gde nema boga sve je dozvoljeno), pa ipak, dodao je, svak radi ‘’one stvari’’ u svojoj kući, sakriven od očiju javnosti. Džafar mi je dva-tri puta ponovio kako je alkohol ‘’strogo, najstrože zabranjen’’, a ja sam se setio Stepana kako se ceri i saopštava mi kako upravo blagodareći jermenskom življu u Iranu ove opačine nisu sasvim nedostupne. Džafar mi je dalje kazao da nemali broj Iranaca želi da ode u Ameriku, ali mora da moli za vizu u Turskoj jer Amerika nema diplomatskih predstavnika u Iranu još od Revolucije, i najzad, u govor je prišio uzgredne primedbice ‘’zulum’’ i ‘’strahovlada’’.

Džafar je iz Teherana. Na pitanje šta radi ovde, odgovorio mi je da je na godišnjem odmoru (sa sobom nije imao ni prtljaga ni saputnika). Sada je išao u Rašt da se okupa u Kaspijskom moru. Od Astare do Rašta stiže se za tri časa, a autobus košta koliko karta za gradski tramvaj u Francuskoj. Autobusi u Iranu su sasvim moderni, na Kavkazu autobusa nema, u Turskoj se u autobusima služe kafa i čaj badava, dok kod nas autobusi ne znaju ni za kakvo gostoprimstvo.

Prvi prijatelj u Iranu

U Raštu Džafar je otišao svojim putem pomogavši mi da uhvatim jevtin taksi i rekavši mi uz stisak ruke:

– Welcome to Iran!

Tako je nestao moj prvi prijatelj u Iranu, kao što se ni od kuda i pojavio.

Obreo sam se u gradu malog Mirze junačine koji se proslavio hajdukujući po gilanskim šumama u vreme kada su se Rusija i Engleska nadmicale koja će odgristi veće parče Persije. Odseo sam u hotelu nadomak trga Šahrdari. Soba mi je bila prljava i gledala je na ulicu Imama Homeinija koja je bučna i za koju se po izgledu ne bi reklo da je glavna ulica. Došao sam u ovaj grad namamljen pričama putnika o blagoj, primorskoj klimi i o neobičnom selu Masule u koje nikada nisam ni otišao. Pošto sam uskoro zaključio da neću uspeti da pronađem nešto zanimljivo u gradu, rešio sam da pitam meštane ima li ičega da se vidi ovde. Rekoše mi da odem u otmenu četvrt Golsar na severu grada koja je, kažu, puna kafedžinica, restorana i butika.

Uputio sam se jednim dugim bulevarom i najdalje što sam odmakao bio je jedan park u kome sam video bizarne klackalice i ljuljaške na kojima su se, pored dece, igrali i odrasli. Tada me je sustigla jedna boljka koju sam poneo iz Bakua i koja je kao tempirana bomba čekala čas kada će me satrti. Leđa koja mi behu izgorela u toplom Kaspijskom moru sada su se ohladila i počela tako ljuto da me peku da sam tumarao ulicama Rašta obnevideo od bola i klanjao se pogleda ljudi koji su, prirodno, bili posve zainteresovani za usamljenu pojavu stranca u njihovom gradu. Iranci vole da stranca pozdravljaju na ulici, da se šale sa njim, da ga pitaju odakle dolazi, da ga ispomažu, da mu ustupe mesto u redu za čekanje, a umeju katkad i da napuste radno mesto da bi mu na ulici dali smernice koje traži, i sve to čine s takvom prirodnošću i takvim entuzijazmom (je li Iran zemlja ksenofila?) da strancu kome zli bolovi ne daju mira mora teško da pada što ne može da im uzvrati jednakom ljubaznošću.

Spazio sam tako u parku kako me dvojica mladića već izvesno vreme prate i traže načina da mi preseku put, a ja bežim ne hoteći da se pojavim pred njima u takvom stanju. Momci su me sustigli i stali da mi postavljaju pitanja na tečnom engleskom s takvom ljubopitljivošću da sam ostao zapanjen.

– Odakle si? Iz Jugoslavije? Afarin!2

U početku sam govorio da sam iz Jugoslavije misleći da će Iranci pre znati za Jugoslaviju nego za Srbiju, a i ne gubeći sasvim iz vida savet onog Iranca u Jerevanu. Iz razgovora sa ovim mladićima izvukao sam zaključak da persijska mladež mora da je slobodoumna i radoznala prema svemu što dolazi spolja, i da, štaviše, blagonaklono gleda na Zapad. Dva momka su me obasipala svojim pitanjima i zapažanjima, kao da su ih unapred spremili za prvog stranca koga ulove, a ja sam se izvinjavao i bežao od njih nazad u prašnjavi hotel da se sakrijem od očiju Iranaca i istrpim do kraja telesni bol. Dok sam se noću prevrtao po krevetu, gužvao posteljinu i trudio da okusim nešto sna, osluškivao sam buku koja je dolazila sa ulice, i u stanju između jave i sna uobražavao sam ljudske prilike na džinovskim, bizarnim klackalicama kako se okreću ka meni, pružaju mi ruku i govore: ‘’Afarin!’’

1 Voliš platiš ili drugarski? (eng.)

2 Svaka čast! (pers.)