Džejn Kempion: Duhovna sestra sestara Bronte

Da je vreme za penzionisanje daleko svedoči upravo osvojeni Oskar za najbolju režiju, u konkurenciji u kojoj je bio i jedan Spilberg (za film „Priča sa zapadne strane“).

Ona je tako postala tek treća rediteljka u istoriji ove nagrade koja je prestižno priznanje i osvojila, dok je svojevremeno za film „Klavir“ bila takođe tek druga uopšte nominovana.

I tada je, zanimljivo, u konkurenciji bio Spilberg sa „Šindlerovom listom“ koja je i odnela pobedu.

Ipak, „Klavir“ je, među brojnim drugim priznanjima, ovenčan i Zlatnom palmom učinivši Kempion prvom i, do prošle godine, jedinom ženom koja je osvojila i ovu nagradu.

Tako bi se moglo reći da filmovi ove rediteljke predstavljaju uvek svojevrstan događaj i prekretnicu u istoriji sedme umetnosti.

I gotovo svima su im zajedničke dve stvari – ženska pozicija ili propitivanje te pozicije u svetu i literatura kao tema i neretko kao predložak. Tako je bilo od samih njenih početka i sada već kultnog filma „Anđeo za mojim stolom“ koji se bavi životom novozelandske spisateljice i pesnikinje DŽenet Frejm, preko „Portreta jedna dame“ Henrija DŽejmsa, „Sjajne zvezde“ koja se bavila Kitsom, pa sve do „Moći psa“ koji je nastao prema istoimenom romanu Tomasa Sevidža (kod nas objavljen u Vulkanu).

Na temu preispitivanja ženskog rekla je: „Mi smo još uvek vrlo daleko od toga da razumemo žensko iskustvo postojanja u svetu. Nema dovoljno žena koje pričaju priče. A samo se radi o tome da skinemo kecelju i izađemo napolje.“

Samo sa drugim predznakom, i „Moć psa“ bavi se sličnom temom.

NJegovo ključno pitanje je – šta tačno znači kada se kaže „muško“.

A o sklonosti ka lepoj književnosti Kempion je izjavila: „Oduvek sam volela romane 19. veka, naročito sestre Bronte. Obišla sam vresišta kojima su one šetale, sedela pored vodopada kraj kojih su one sedele. Osećam da su mi one duhovne sestre“.

Ova antropološkinja i istoričarka umetnosti, te najzad i rediteljka, rođena je 30. aprila 1954. na Novom Zelandu.

Nakon studija antropologije i istorije umetnosti, u tridesetoj je završila i režiju.

Sa svojim saradnikom Kolinom Englertom, sa kojim je nekoliko godina bila u braku, 1994. dobila je ćerku Alis Alegru.

Imajući razumevanja za nezavisne i ekscentrične žene u svojoj umetnosti nije mogla da odbije ćerkin zahtev da napusti formalno školovanje, kao ni kasniju ideju da postane glumica. Alis je dobila ulogu u drugoj sezoni „Vrha jezera“.