Džeksonijanski koreni Donalda Trampa

Iza Trampa stoje svi oni koji se danas i proteklih meseci o njemu uopšte ne izjašnjavaju, a koji su veterani američke diplomatije: Henri Kisindžer, DŽejms Bejker, Brent Skuokroft, Robert Gejts, Stiven Hedli, Kondoliza Rajs, čak i ako su neki od njih u početku bili na drugim pozicijama. Henri Kisindžer je još pre tri decenije predvideo američki „agresivni izolacionizam“, ukoliko ne uspe izgradnja uravnoteženog svetskog poretka.

Na osnovu ocena posle Helsinkija, da je „izdajnik“, „sramota“, „imbecil“, reklo bi se, Tramp je sam po sebi, samo jedna devijantna pojava američke politike. Ali, pošto je on izabrani predsednik, koji je pobedio u zakonitom američkom izbornom sistemu, to znači da ima pristalice iza sebe.

Politika koju zastupa Tramp, unutra i spolja, ima duboke korene u američkoj tradiciji, još od pre dva veka. NJen začetnik je sedmi američki predsednik Endru DŽekson, čiji mandat je trajao od 1829. do 1837. Odmah posle inauguracije, Tramp je uneo DŽeksonov portret u svoj kabinet, a više puta je s velikim uvažavanjem govorio o njemu. Osim što ga je pohvalio kao „snažnog predsednika“, rekao je da ne bi bilo građanskog rata da je DŽekson bio kasnije izabran.

Sedmi američki predsednik Endru DŽekson najpoznatiji je po borbi koju je vodio protiv Druge američke banke. On je bio veliki neprijatelj banaka, dugova i kredita. Poput Trampa, DŽekson je krenuo u predsedničku kampanju kao autsajder i izabran je za predsednika 1828. obećavajući da će očistiti „Augijeve štale“, što je identično Trampovom pozivu da „isuši močvaru“ u Vašingtonu. NJegov ulazak u predsedničku trku označio je raskid s dotadašnjim dobom u kojem su predsednici stizali samo iz jedne partije i početak dvopartijske ere u Americi. DŽeksona su naročito podržavali doseljenici škotsko-irskog porekla. DŽekson je u novinama optuživan najtežim mogućnim rečima: da je trgovac robljem, ubica zarobljenika, ali i kanibal koji je jeo meso ubijenih Indijanaca. Za njegovu majku je rečeno da je „poznata prostitutka“, a njegov otac mulat. Ni on nije ostajao dužan, pa je protivkandidata Henrija Adamsa optužio da je, dok je službovao u Rusiji, obezbedio mladu devojku kao ljubavnicu caru Aleksandru.

Za „džeksonijance“, koji čine Trampovo ostrašćeno biračko telo, SAD nisu politički entitet stvoren i definisan nizom intelektualnih ideja poreklom u prosvetiteljstvu i orijentisan ka ispunjenju univerzalne misije, onako kako ju je Kant predstavio, kao podudarnost univerzalnih i individualnih normi i vrednosti. Umesto toga, to je nacionalna država američkog naroda koji svoje ispunjenje nalaze u unutrašnjim pitanjima i problemima. „DŽeksonijanci“ ne smatraju da je američka izuzetnost u univerzalnoj privlačnosti američkih ideja ili da je jedinstvena američka misija da transformiše svet, nego da je posvećena jednakosti i dostojanstvu američkih građana pojedinačno.

Do velikog preloma došlo je nakon napada 11. septembra 2001. Američki establišment se podelio. Jedna grupa bila je za to da SAD intervenišu u muslimanskom svetu, da ga promeni i transformiše i da tako zaštite SAD. Druga grupa, to jest sadašnji Trampovi birači, smatrali su da je nesigurnost i opasnost u koju je sebe dovela Amerika rezultat spoljnopolitičkih avantura i zanemarivanja unutrašnjih problema kao što su imigracija, kriminal i ukupno osiromašenje prave „agrarne“ Amerike. Dovoljno je reći da je većina napadača na WTO (Svetsku trgovinsku organizaciju) živela i studirala u SAD.

Prva grupa, kojoj su na čelu bili američki neokonzervativci, koja je učvrstila svoje pozicije u spoljnopolitičkom establišmentu tokom balkanskih sukoba, rata u Bosni i bombardovanja Srbije, lako je nadvladala otpor svih ostalih i preuzela konce odlučivanja u svoje ruke.

„Poludžeksonijanac“ je bio i predsednik DŽordž Buš Mlađi, ali se transformisao u neokonzervativnog jastreba s čvrstom namerom da nametne demokratiju u islamskom svetu vojnom snagom. Svrha vojne sile definisana je pitanjem Madlen Olbrajt: „Šta će nam vojska, ako je ne upotrebljavamo.“ To se pretvorilo u niz beskrajnih vojnih avantura koje su počele u Avganistanu, zaglibile se u Iraku, a onda oživele u Libiji, Siriji i ponovo u Iraku. Amerika je u permanentnom ratu za spoljnopolitičke ciljeve koji se prostiru od Bosne, Srbije, do Avganistana, 20 godina bez prekida.

Da nešto stvarno nije u redu, počeli su da shvataju i ortodoksne demokrate koje su kreirale globalističke američke vizije, poput Zbignjeva Bžežinskog. Uvidevši poraz intervencionističke politike, Bžežinski je 2008. najoštrije kritikovao neokonzervativnu spoljnu politiku, ocenjujući je da se vodi „kao da su je savetovali najgori američki neprijatelji“ i da Amerika od nje ima apsolutne štete. Ta politika zaslepljuje probleme koji postoje u Americi, a oni su bili vidljivi golim okom svakom ko bi se našao u Vašingtonu, tom centru svetske imperije, u kojem su ulice imale kvalitet ravan zemljama trećeg sveta. Bžežinski je prorekao da će se pokazati da je doba američke superdominacije nad svetom veoma kratko.

Značajan podsticaj preokretu u američkom pogledu na vlastitu sudbinu donela je analiza engleskog filozofa i profesora Londonske škole ekonomije DŽona Greja, koju su s pažnjom čitala analitička odeljenja Pentagona, CIA i Stejt departmenta. On je u studiji „Propadanje“ doveo u pitanje mnoge forme razvoja savremenog zapadnog, a naročito američkog kapitalističkog društva, njegovu povezanost, kulturu i etničku raznovrsnost.

Lekcija istorije je da je nacionalna država granica demokratske prihvatljivosti, tvrdio je Grej. On je to dokazivao na primeru Rusije i Amerike. Za današnju Rusiju tvrdio je da je proizvod dva eksperimenta „vesternizacije“ – jednog nametnutog od Lenjina i drugog nametnutog od „tržišnih lenjinista“ koji su vladali zemljom tokom neuspešne neoliberalne „šok terapije“. Oba eksperimenta bila su katastrofalna.

Vlada Borisa Jeljcina bila je jedna u nizu vlada koje su od Rusije htele da naprave zapadnu zemlju. U njegovoj eri pokušan je preobražaj zemlje u skladu sa onim što su oni smatrali najprogresivnijim u sadašnjem evropskom mišljenju. U Lenjinovo vreme to je bio marksizam, a u Jeljcinovom postkomunističkom dobu ponovljen je pokušaj modernizacije odozgo, ali je ovoga puta zapadni model bio američki, a ne evropski. Bilo je predvidljivo da će „tržišni boljševizam“ nametnut Rusiji od strane MMF imati razarajuće efekte. Na kraju ovog neoliberalnog eksperimenta Rusija je daleko od modernog društva koje su propovedali finansijski inženjeri MMF i ruska romantična prozapadna elita. Zemlja se survala u vizantijski lavirint kriminala i korupcije.

Za Ameriku više nije realistično misliti da je ona neizbežno „zapadno“ društvo. Mnogo je realističnije misliti o pojavi „postzapadnih zemalja“ u periodu od jedne do dve generacije. Demografski trendovi sugerišu da će u sledećoj generaciji Azijati, Afro i Hispanoamerikanci biti skoro većina u Americi. Prema podacima američkog statističkog zavoda očekuje se da će 2050. broj nešpanskih belaca pasti sa sadašnjih 73 na 52 odsto.

Sjedinjene Države će se oštro razlikovati od drugih države Amerike, koje će ostati nesumnjivo evropske u svojoj etničkoj izmešanosti i kulturnoj tradiciji. „Zašto bi trebalo da očekujemo od društva u čijoj strukturi stanovništva Amerikanci evropskog porekla postaju manjina, da će biti prihvaćene kulturne tradicije manjine? Stanovništvo koje neće biti dominantno evropsko, proizvešće elite koje više neće imati kulturne afinitete prema evropskim zemljama“, naveo je Grej.

Američki identitet više neće biti delo evropske ideologije. To znači da će se pojaviti jedna postzapadna nacija. Postzapadna Amerika biće udaljenija od Evrope nego što je ikada bila.

Najmoćniji pokretač „džeksonijanskog“ političkog delovanja u unutrašnjoj politici je osećanje da su napadnuti od unutrašnjih neprijatelja kao što su elite ili imigranti različitog porekla. Oni su zabrinuti da američkom vladom gospodare neprijateljske ličnosti koje menjaju američku suštinu. Oni nisu opsednuti korupcijom, jer je smatraju nerazdvojnim delom politike. Ono što ih duboko brine je pokušaj da se vlast koristi kako bi se protivila narodu, a ne da bi ga štitila.

„DŽeksonijanci“ instinktivno podržavaju policiju, isto kao i vojsku. Oni priznaju da u zaštiti društva ponekada čine greške, ali one su neminovne u žaru borbe. Većina njih veruje da je nepošteno i nemoralno tražiti od policajaca i vojnika da žrtvuju svoje živote, a onda ih kritikovati iz bezbednih pozicija.

Ovaj konzervativizam naglašava izraziti individualizam. Po nečemu, on je sličniji anarhizmu, nego arsenalu građanskog društva. On ne odobrava uplitanje države u individualna prava i individualne živote američkih građana.

Te kulturne vrednosti potiču iz škotsko-irske liberalne prirodne tradicije koju je na najupečatljiviji način predstavio Dejvid Haket Fišer u svojoj knjizi „Seme Albiona“. To je neka vrsta seljačke slobode u kojoj svaka ličnost i svaka porodica imaju svojinsku zaštitu i nisu zarobljene normama industrijskog sistema.

Sloboda, tradicija, čast i zajednica su povezani i nedeljivi. Sve ovo je u sukobu sa akademskim pristupom koje smatra da ima pravo da kritikuje i osporava tradicionalne vrednosti, veru i osećanja pripadnosti zajednici i naciji u ime progresa i tolerancije.

Zbog toga, oni prilaze na ograničen način pravu na pobunu.

Protesti, koje mnogo Amerikanci vide kao put ka pravdi, za „džeksonijance“ su veoma često neopravdani napadi na snage reda i javni red i mir. Zato nije ni čudo da Trampa podržavaju upravo ove strukture u američkoj birokratiji.

Oni su skeptični prema politici globalnog angažovanja i stvaranju liberalnog poretka, ali više zbog nepoverenja prema ljudima koji su oblikovali spoljnu politiku, nego zbog želje za nekom alternativnom vizijom. Oni se protive sadašnjim trgovinskim ugovorima, ne zato što shvataju detalje i posledice tih veoma kompleksnih ugovora, nego zato što smatraju da pregovarači koji su učestvovali u njihovom kreiranju, nisu nužno imali na srcu američke interese. Većina njih nisu eksperti za spoljnu politiku i ne očekuju da će to ikada da postanu. Objekat poverenja za njih je vođstvo. Ako veruju u lidera ili u politički pokret, oni su spremni da prihvate politiku koja se čini da je teška i neizvesna.

U novom svetskom okruženju, snaga identiteta više ne može da bude ignorisana. Zapadne elite verovale su da će u 21. veku kosmopolitizam i globalizam da trijumfuju nad atavizmom i lojalnošću etničkoj grupi. Oni, čini se, nisu uspeli da shvate duboke korene identiteta u ljudskoj psihologiji i neophodnost da se ti koreni izraze u unutrašnjoj i spoljnoj politici. Govoreći jezikom Maksa Vebera i klasičnim sociološkim terminima nastalim pre jednog veka, oni su prevideli da će „Gemeinschaft (zajednica) uspešno uzvratiti udarac protiv „Gesellschaft – a“(društvo), da će se organske zajednice porodice, plemena, nacije, suprotstaviti mehaničkim zajednicama „građana“ i „apstraktnih pojedinaca“.

To je američka ideologija koja se s Trampom još tetura, ali čini se da može da traje duže nego što se pretpostavlja.