„Edukacija osoba pod uticajem ekstremizma“

Najoštrija optužba stigla je 9. februara od zvaničnika Turske da je „ponovna pojava koncentracionih logora u 21. veku i politika asimilacije Ujgura koju vode kineski zvaničnici velika sramota za čovečanstvo“.

Prelomni trenutak bilo je saopštenje Komiteta Ujedinjenih nacija za eliminaciju rasne diskriminacije, u avgustu prošle godine, da postoje izveštaji o milion Ujgura pritvorenih u tajnim logorima za političku indoktrinaciju u Sinđijangu. U to vreme je i predavač na Evropskoj školi za kulturu i teologiju u Korntalu u Nemačkoj Adrian Zenc, koji se bavi etničkom politikom Kine, izjavio za BBC da ima mnogo dokaza o logorima za prevaspitanje Ujgura u Sinđijangu: „Postoje vladini izveštaji, izveštaji lokalnih medija, izdvojena sredstva u budžetu, tenderi za nabavku i izgradnju – i sve to povrh izjava svedoka“. On kaže da se u logorima nalazi najmanje sto hiljada ljudi, ali da se najverovatnije radi o mnogo većem broju. Do preciznog broja interniranih je teško doći, jer kineske vlasti strogo kontrolišu pristup Sinđijangu. „Na osnovu dokaza, različitih izveštaja, izjava svedoka, kao i činjenice da su ulice prazne i da vrlo retko čujemo da je neko iz tih logora pušten, naprotiv pritvor je trajan, sve je verovatnije da je pritvoreno oko milion ljudi, možda i malo više“, ocenio je Zenc.

Kineski zvaničnici su navode da logori postoje najpre potpuno poricali, tvrdeći da su lažni i da dolaze od separatista. Ipak, od sredine prošlog oktobra menjaju priču. Kako je preneo Saut čajna morning post (South China Morning Post, u vlasništvu kineskog konglomerata Alibaba), u intervjuu za državnu agenciju Sinhua, guverner Sinđijanga Šohrat Zakir rekao je da postoje „institucije za strukovnu obuku“ fokusirane na „standardni jezik zemlje, osnovno poznavanje zakona, strukovne veštine, paralelno sa deekstremizujućom edukacijom“. On je takođe rekao da su centri namenjeni „osobama pod uticajem terorizma i ekstremizma“, za koje se sumnja da su počinile manje prekršaje koji ne zahtevaju zakonsku kaznu.

Prema navodima CNN s kraja prošle godine, kineske vlasti odbile su zahtev nemačke komesarke za ljudska prava Barbel Kofler da poseti logore. Zatim je Visoki komesar UN za ljudska prava Mišel Bašele zatražila pristup logorima, kako bi UN proverile izveštaje o mučenju i indoktrinaciji Ujgura. Al DŽazira je u januaru prenela izjavu portparola kineskog ministarstva spoljnih poslova da su zvaničnici UN dobrodošli u Sinđijang „ukoliko poštuju kineske zakone, propise i putne procedure“, da bi trebalo da izbegnu „mešanje u unutrašnje stvari“ i da budu objektivni i neutralni.

Izveštaji kineskih medija poklapaju se sa tvrdnjama kineskih vlasti. Kineski student prava na Univerzitetu u Britanskoj Kolumbiji Šon DŽang je za američku televiziju PBS u avgustu prošle godine rekao da mnogo Kineza optužbe smatra neosnovanim, jer misle da je nemoguće pritvoriti toliko mnogo ljudi. I on sam isprva nije verovao navodima o pritvaranju Ujgura. Istražujući navode o logorima, DŽang je pronašao satelitske snimke lokacija u Sinđijangu i postavio ih na svoj blog na internet stranici medium.com. On kaže da se na njima mogu videti logori za Ujgure sa velikim objektima za pritvor i da se logori povećavaju. Kao primer naveo je logor u gradu Kašgar, za koji tvrdi da se tokom leta 2018. gotovo udvostručio.

Ujguri koji izađu iz logora uglavnom napuste Kinu. Oni najčešće svedoče anonimno zbog straha od odmazde kineskih vlasti. Ujgur po imenu Omir je za BBC prošle godine govorio javno, tvrdeći da je u logoru u blizini grada Karamaj bio i fizički mučen i da su svi bili podvrgnuti indoktrinaciji. Morali su da pevaju partijske pesme, uče slogane, da se zahvaljuju partiji i učestvuju u sesijama samokritike.

Prema navodima medija, i van logora Ujguri su na razne načine pod stalnim nadzorom. Saut čajna morning post 12. septembra prošle godine objavio je da širom Sinđijanga ima više od 7300 policijskih punktova za kontrolu Ujgura sa kamerama za prepoznavanje lica. Pored toga, 2017. godine svi stanovnici Sinđijanga morali su da instaliraju na mobilne telefone aplikaciju za koju stručnjaci tvrde da kontroliše sadržaje u telefonu i šalje podatke vlastima. Mnogim Ujgurima konfiskovani su pasoši, a u nekim delovima Sinđijanga zabranjeno je davati deci muslimanska imena.

Procene o broju Ujgura u Sinđijangu kreću se od osam do jedanaest miliona. Inače, u toj oblasti nalaze se velike rezerve nafte i gasa, i ona je važan deo kineskog privredno-ekonomskog projekta „Pojas i put“, kojim je predviđeno povezivanje Kine sa Evropom. Kopneni deo bi trebalo da prolazi kroz Urumći, grad u kome su 2009. godine izbili ulični sukobi između Kineza i Ujgura, kada je stradalo skoro 200 ljudi. Sukobi Ujgura i Kineza su stari, a nakon formiranja NR Kine obnovljeni su pedesetih godina prošlog veka, kada je, uporedo sa velikim državnim razvojnim projektima, počelo intenzivno naseljavanje Kineza u Sinđijangu.

Sinđijang se nalazi na granici sa Kazahstanom i Kirgizijom, a tamo, pored Ujgura, živi više muslimanskih manjina, uključujući i Kazahe i Kirgize, koji su kao i Ujguri turkijski narodi. Poslednjih godina, mediji govore i o Kazasima i Kirgizima interniranim u logorima u Sinđijangu. Na udaru su prvenstveno ljudi iz razdvojenih porodica. Nakon raspada Sovjetskog saveza, vlasti nove države Kazahstan pokrenule su program povratka raseljenih Kazaha iz susednih država, jer su u novonastaloj matici tada bili manjina. Takođe su pojednostavile proceduru za dodelu državljanstva Kazasima van Kazahstana. Nastale su podeljene porodice, čiji članovi žive u različitim državama i često se posećuju. Kako piše portal časopisa Diplomat (The Diplomat) 28. novembra 2017. godine, kineske vlasti počele su da vrše pritisak na domaće Kirgize i Kazahe da se odreknu veza sa rodbinom van Kine. Neki su i završili u logoru. Portal Radija Slobodna Evropa pisao je 1. avgusta prošle godine o slučaju Sajragul Sautbaj, koja je sa lažnim dokumentima pobegla iz Kine u Kazahstan. Zbog kršenja zakona, nju je sud u Kazahstanu osudio na uslovnu kaznu od 6 meseci, ali je odlučio da ne bude izručena Kini. Presuda je obrazložena „izuzetnim okolnostima u slučaju“, a one se tiču upravo Sajragulinog boravka u logoru u Sinđijangu. Sajragul je zatražila azil u Kazahstanu, ali je njen status i dalje nerešen. Sajragul ne isključuje da postoji pritisak kineskih vlasti na Kazahstan. Ona je u intervjuu za magazin Forin polisi (Foreign Policy) 6. februara ove godine rekla da ju je nakon suđenja posetila grupa ljudi i rekla joj „da ćuti“ i da će snositi posledice ako ponovo bude govorila o svom slučaju. Napomenula je da su te osobe govorile kazaški.

Ima primera da su u logore bili internirani i ljudi koji nisu državljani Kine. Portal Al DŽazire je 1. februara ove godine pisao o Gulbahar Žalilovoj, državljanki Kazahstana koja je bila uhapšena u Sinđijangu dok je preuzimala odeću za prodaju i sprovedena u logor. Ona tvrdi da su joj kineske vlasti dodelile kinesko ime i identifikacioni broj kako bi prikrili njen identitet od ambasade Kazahstana. Žalilova se trenutno nalazi u Istanbulu, gde inače postoji čitava zajednica Ujgura koji su pobegli iz Kine. Diplomat je krajem 2017. godine pisao o navodima da ima i Kirgiza koji se nisu vratili iz posete članovima porodice u Kini. Nezavisni medijski portal Kazak tajms (Qazaq Times) 21. novembra prošle godine preneo je vest da je oko 300 od 1500 Kirgiza iz sela Kajuz u Sinđijangu privedeno bez obrazloženja i smešteno u „političke logore za prevaspitanje“.

Pitanje položaja manjina u Sinđijangu postalo je međunarodni problem. Vlasti Kazahstana su nakon pritisaka domaće javnosti reagovale zbog stavljanja državljana Kazahstana u kućni pritvor u Kini. Ministarstvo spoljnih poslova Kazahstana pozvalo je kineske vlasti da „postupaju objektivno i pošteno u skladu sa zakonom“. Kako prenosi portal Al DŽazire 9. januara ove godine, u dogovoru kazaških i kineskih vlasti 2000 Kazaha dobilo je mogućnost da se odrekne kineskog državljanstva i dobije dozvolu da napusti Kinu. Za razliku od Kazaha, Ujguri nemaju matičnu državu i primorani su da traže podršku drugih zemalja i međunarodne javnosti. Japan ih podržava već duže vreme. U maju 2012. godine, uprkos protivljenju Kine, japanske vlasti omogućile su da se u Tokiju održi Svetski kongres Ujgura, koji okuplja ujgursku dijasporu, dok kineske vlasti smatraju da ta organizacija svojim delovanjem „narušava teritorijalni integritet i suverenitet Kine“. Kako je preneo portal Radija Slobodna Azija (Radio Free Asia) 2012. godine, na inicijativu sadašnjeg premijera Šinza Abea, poslanici u japanskom parlamentu osnovali su grupu za podršku Ujgurima. Ujguri su podršku dobili i u Maleziji. Rojters je preneo u oktobru prošle godine da je državno tužilaštvo Malezije „na humanitarnoj osnovi“ povuklo optužnicu protiv 11 Ujgura koji su ilegalno ušli u tu zemlju nakon bekstva iz Kine. Malezija je odbila da ih izruči Kini i omogućila im da odu u Tursku. Početkom ove godine, u Senatu SAD je obnovljena ranija inicijativa za uvođenje sankcija Kini zbog pritvaranja muslimanskih manjina u Sinđijangu. Prema Vašington postu od 18. januara, dvojica senatora, republikanac i demokrata, reaktivirala su predlog zakona koji, osim sankcija prema određenim kineskim zvaničnicima, predviđa i istragu FBI o zastrašivanju Ujgura u SAD od strane Kine. Vlasti centralnoazijskih zemalja i dalje oprezno pristupaju zaštiti svojih državljana u Kini i postupanju kineskih vlasti prema Ujgurima. Kazahstan i Kirgizija učestvuju u kineskom projektu „Pojas i put“ i ne žele pogoršanje odnosa sa Kinom. Serikdžan Bilaš, koosnivač kazaške nevladine organizacije za ljudska prava Atažurt, izjavio je 12. novembra prošle godine za američku radio mrežu NPR da ga je kazaška vlada više puta upozorila da prestane da se bavi Ujgurima i Kazasima u Kini. „Ćute o tome jer im treba kineski novac. Prodali su svoju veru. Oni ne žele raj, oni žele renminbi (kineska valuta)“ rekao je Bilaš. Međutim, on je za Al DŽaziru u januaru ove godine izjavio da su vladina upozorenja prestala i da može lakše da radi: „Rekao sam da su kineski zvaničnici opasni po Centralnu Aziju, po Kazahstan. Sada počinju da prihvataju moje mišljenje“.