Efekti protesta

Đorđe Pavićević: Desile su se neke promene – situacija se zaoštrila, opozicija bojkotuje parlament, jasniji su problemi koji opterećuju srpsku političku scenu. Protesti su doprineli da slabosti vlasti postanu vidljivije. U nekim opštinama, kao u Požegi, protesti su doveli do smene kompletnog opštinskog vrha na čelu sa predsednikom. Smenjena su još dva opštinska predsednika. Dogodila su se neka pomeranja, ali to je još daleko od nekih velikih tektonskih poremećaja na političkoj sceni.

Zlatko Vujović: Ni protesti u Crnoj Gori nisu uzdrmali vlast, ali jesu je uznemirili. I to prilično. Ali oni su uznemirili i opoziciju. Jer svako pojavljivanje nove snage na opozicionoj sceni, koja ne pripada etabliranim političkim partijama, izaziva uznemirenost u njihovom taboru. Jer, koliko je u interesu opozicionih partija da protesti uspiju, tako im nije u interesu da iz tih protesta izađe neka nova politička partija koja bi poremetila odnose na političkoj sceni u onom dijelu koji pripada opoziciji. Inače, vladajuća Demokratska partija socijalista je još uvijek stabilna, ali prije svega zbog toga što ne postoji jasna politička alternative koja bi imala snage da je ugrozi.

Đorđe Pavićević: Vučić se boji gubitka podrške. NJemu najviše smeta što stvari koje vlast radi sve više izlaze u javnost čime se urušava njen legitimitet. Vučiću je stalo da se protesti ne šire po Srbiji, jer oni u ovom trenutku na neki način zamenjuju rasprave koje su normalne u svakom demokratskom društvu, a kojih u Srbije nema, jer je ogroman broj medija pod kontrolom vlasti. Politička rasprava se prelila na ulicu, gde ljudi izražavaju svoje nezadovoljstvo, a to je ono čega se vlast u Srbiji boji.

Vujović: Vladajuća Demokratska partija socijalista prilično ozbiljno doživljava proteste. Prije svega zbog toga što su i oni sami 1989. godine došli na vlast na talasu takozvane antibirokratske revolucije, pa znaju da protesti mogu lako rezultirati i padom vlasti. Međutim, realna snaga protesta je prilično mala i oni za sada ne mogu ugroziti vlast DPS-a.

Pavićević: Vučić je tokom protesta menjao strategiju. Prva reakcija bila je da se protesti minimalizuju. Kako su se protesti širili, kako su dobijali na zamahu, menjala se i strategija vlasti, pa je režim počeo da vođama protesta deli razne etikete – da su izazivači nereda, fašisti, lopovi, tajkuni i šta sve ne. Istovremeno, Vučić je krenuo po Srbiji i držao govore vodeći kampanju koja je nazvana Budućnost Srbije. Na kraju je sve kulminiralo velikim mitingom u Beogradu koji je trebalo da pokaže da je onih koji podržavaju vlast neuporedivo više nego onih što protestuju. Vučićeva kampanja je u režimskim medijima predstavljena kao veliki uspeh, ali ono što se dešavalo na terenu davalo je drugačiji utisak.

Vujović: Strategija Mila Đukanovića je slična Vučićevoj – svodi se na pokušaj diskreditacije lidera protesta. Pokazalo se, međutim, da je to dosta težak zadatak za DPS i njegove medije, jer su organizatori protesta uglavnom politički anonimna lica koja nisu bila poznata široj javnosti, pa ih je teško diskreditovati. Nekada su i same opozicione partije pomagale DPS-u. Tako je Demokratski front objavio da je pomogao proteste tako što im je obezbijedio logostiku – zvučnike i ostalu opremu – što je bio znak jednom velikom broju građana da odustanu od podrške protestima, jer ne žele da podržavaju Demokratski front. Oni su protiv Demokratske partije socijalista, ali ne vide Demokratski front kao njenu alternativu.

Karabeg: Da li proteste slabi to što u njima učestvuju i partije krajnje desnice koje slave ratne zločince osuđene u Hagu?

Vujović: Demokratska partija socijalista je u dobroj mjeri korigovala svoje stavove iz devedesetih godina. U DPS- se više ne raspravlja o tome da li je u Srebrenici bio zločin ili ne, ne raspravlja se ni o tome da li treba podržati LGBT populaciju i njihova prava. Kada ta pitanja postavite opozicionim partijama, onda stiže odgovor da o tome sada ne treba pričati. Čini mi se da je jedan dio opozicije još uvijek na pozicijama koje su dramatično daleko od stavova onih koji podržavaju građansko društvo. Razumljivo je onda što dio građana ima otpor prema prema takvim političkim partijama. Nažalost, veliki dio opozicije u Crnoj Gori je pod snažnim uticajem Srpske pravoslavne crkve i to prilično limitira njihovo djelovanje i uticaj.

Pavićević: U početku protesta bilo je mnogo rasprave o tome da li tako ideološki šaren protest može da funkcioniše. Deo ljudi je zbog toga odustao od protestnih šetnji. Ali ne značajan deo, zato što je desnica, koja je učestovala u protestima, pokazala neku vrstu spremnosti da revidira svoje stavove i da se približi klasičnoj građanskoj desnici. Koliko je to i uradila – drugo je pitanje.

Karabeg: Kakav je odnos Brisela prema protestima u Crnoj Gori i Srbiji?

Vujović: Vjerujem da bi u Briselu bili sretni kada bi opozicija i vlast napravili dogovor o reformi izbornog zakonodavstva i o eventulnom formiranju tehničke vlade koja bi garantovala da će se sprovesti sve ono što je dogovoreno, to jeste da će izbori biti fer i slobodni. Zbunjuje me prilična letargija i nezainteresovanost opozicije da izvrši pritisak na vladajuću partiju da obezbijedi takav dogovor. Vladajuća partija se pokazala kooperativnom prema Evropskoj uniji, dok opozicija, odnosno njen dio, nije ispoštovala ono što je obećala, pa je tako otvorila prostor da se krivica za to što nema dijaloga i dogovora o izborima svali na opoziciju.

Pavićević: Odnos Brisela prema Vučiću se promenio, ali ne znamo da li zbog protesta ili zbog nečeg drugog. Najnoviji izveštaj Evropske komisije je dosta kritičan prema vlasti u Srbiji, dok se u analizi Istraživačkog servisa Evropskog parlamenta upozorava na skretanje Srbije ka autoritarizmu. Što se tiče odnosa Evropske unije prema protestima, Brisel ih nije ni podsticao, niti sprečavao. Rekao bih da ih je posmatrao dosta ravnodušno. Nije im pridavao veliki značaj, osim u slučajevima kada je bilo preteranih reakcija vlasti na proteste. Do sada Brisel nije ima problema sa Vučićevim načinom vladanja, niti je u opoziciji video alternativu koja bi mogla da ga zameni.

Karabeg: Verujete li da bi se protesti mogli radikalizovati, da bi se mogli pretvoriti u pokret građanjske neposlušnosti?

Pavićević: Ne očekujem neku veću građansku neposlušnost i veću konfrontaciju, jer mi se čini da atmosfera nije takva. Osim toga, pozivi na građansku neposlušnost prevazilaze organizacione sposobnosti opozicije i resurse koje ona ima. Jer, ako krenete u akciju građanske neposlušnosti morate ljudima, koji u tome učestvuju, pružiti nekakvu zaštitu s obzirom na posledice koje bi mogli da imaju. Akcija građanske neposlušnosti nije samo stvar poziva, nego i značajne organizacije.

Vujović: Sadašnji protesti u Crnoj Gori svakako se ne bi mogli pretvoriti u pokret građanske neposlušnosti. Neki drugi – možda. U ovom trenutku je više nego jasno da protesti jenjavaju i, ukoliko se ne desi nešto što bi moglo da ih oživi, ne postoje šanse da oni prerastu u pokret građanske neposlušnosti.

Karabeg: Da li bi režimi u Beogradu i Podgorici pribegli represiji kada bi im ozbiljno zapretio pad?

Pavićević: Vučić sada ne usmerava represiju direktno na učesnike protesta, već nastoji da spreči njihovo organizovanje. Recimo, nijedan autobuski prevoznik nije smeo da iznajmi autobuse koji bi prevezli građane iz unutrašnjosti na opozicioni miting u Beogradu 13. aprila. Naravno, veliko je pitanje da li će doći do otvorenog konflikta ukoliko počne da pada podrška Vučiću.

Vujović: Ukoliko bi protesti bili mirni, mislim da nikome u crnogorskoj vlasti ne bi palo na pamet da pokuša da ih nasilno spriječi. Međutim, ukoliko bi organizatori protesta dozvolili da oni prerastu u nasilne, odnosno ako bi pokušali da nasilno preotmu institucije, otvorio bi se prostor za legitimnu upotrebu sile, što bi verovatno rezultiralo krahom samih protesta. Međutim, vidjeli smo 1989. godine u slučaju antibirokratske revolucije da to što je policija rasturila proteste ne znači da oni ponovo neće biti masovni i da neće dovesti do pada vlade. Mislim da u Crnoj Gori niko ne vjeruje da se otvorenom represijom, kakva god ona bila, može održati na vlasti.