Egipat je upozorenje i za Izrael

Prošli petak, 11. februar, označen je u tom materijalu kao povod za veliki trenutak u svetskoj istoriji, sa povlačenjem nekih paralela koje se nameću u poređenju januarskog narodnog ustanka u Tunisu (kao „direktne inspiracije za egipatsku revoluciju“) sa svim onim što se događalo pre dve decenije u sovjetskom lageru srednje i istočne Evrope. A, sve to – praćeno sve glasnijim iščekivanjima, čak i sa relevantnih mesta – da rušenje domina arapskog apsolutizma neće mimoići ni Jemen, Alžir, Siriju, Liban, Irak, Jordan, Saudijsku Arabiju… I ko zna koga još iz tog dela sveta.

U prvim zvaničnim reagovanjima Vašingtona, inače, sa primetnim olakšanjem propraćena je prilično uverljiva najava iz Kaira da rasplet u Egiptu neće ići po tamošnjoj tradicionalnoj šemi – i posle Mubaraka Mubarak.

– Ovo nije kraj egipatske tranzicije. Ovo je početak. Mnoga pitanja još su bez odgovora – oglasio se tim povodom i predsednik Obama, zdušno pozdravljajući vest o prikrivenom vojnom udaru kojim je u petak uklonjen sa scene dosadašnji ključni američki saveznik u arapskom svetu.

Sa nižih nivoa piramide izvršne vlasti SAD, kao i iz Kongresa, ta poruka je reprizirana za vikend, ali uz prilično oprezna elaboriranja mogućih varijanti razvoja događaja u sledećih sedam meseci. Konkretno: do predviđenih septembarskih izbora u Egiptu, dokle bi – a to je zajednički imenitelj tih prvih vašingtonskih odjeka – regionalna ekonomska stagnacija, kao eho proteklih zbivanja mogla da se pretvori u okidač velikih političkih promena u celom bliskoistočnom regionu. Promena, kako se navodi, koje bi mogle da preokrenu neke od dosad pouzdanih i proverenih ovdašnjih saveznika u izrazitu, možda čak i radikalnu antiameričku, a, verovatno, i u mnogo širu antizapadnu opoziciju.

– Obami sigurno nije bilo prijatno da sad javno konstatuje da je problem Egipta bio u tome kako se vladalo, a ne ko je bio na vlasti. Ali, to je bio pravi pristup u sadašnjoj situaciji posle odlaska Mubaraka. Biće to inspiracija za opoziciju, ne samo u Egiptu već i širom arapskog sveta. Mubarak je ostavio za sobom urušene institucije i zakone policijske države, uključujući i proglas o vanrednom stanju kojim su suspendovane sve ključne građanske slobode – ocenio je u jednoj TV debati Tom Malinovski, direktor nevladine organizacije Hjuman rajts voč i jedan od nekolicine konsultanata koje je Bela kuća angažovala posle izbijanja egipatske krize.

U izjavi koja je na istoj talasnoj dužini, ali sa neosporno znatno većom političkom težinom, oglasio se u subotu ugledni senator iz Masačusetsa Džon Keri (predsednik Komiteta za spoljnu politiku i, svojevremeno, kandidat Demokratske partije na izborima protiv Buša juniora):

– Niko ne bi trebalo da bude ponesen vestima koje su u petak stigle iz Kaira. Na vlasti je i dalje vojska, koja bi tek trebalo da se pokaže u vođenju tražene i očekivane tranzicije. Mubarakov primer mogao bi da utiče na ostale regionalne lidere, takođe nedemokratski izabrane i takođe podržane sa naše strane, da pokažu veću spremnost za neophodne reforme pre nego što i njih odnese talas narodnog nezadovoljstva. Pitanje je kako će se oni postaviti i potrebno je da sarađujemo oko toga. To je izazov za SAD na Bliskom istoku.

I na nekim drugim stranama (posebno u liberalno orijentisanim medijima) počinje da se ukazuje na činjenicu da više nije samo egipatski izazov kako od revolucije nastaviti dalji put ka demokratiji. „Vrhovni vojni savet Egipta, koji je preuzeo vlast, tek treba da obznani svoj plan, posle onog prvog saopštenja o podršci „demokratskom društvu“. Ali, SAD i ostale zapadne države imaće u tome vitalnu ulogu. Mogao bi, za početak, da se izvrši pritisak na vojnu komandu u Kairu da ne pokuša da dominira predstojećom tranzicijom, već da pozove predstavnike svih političkih pokreta da se uključe u pregovore o formiranju koalicione vlade. Egiptu je potreban taj novi početak, a potom ekonomska reforma kojom će se iz lupeškog Mubarakovog kapitalizma doći do stvarno slobodnog tržišta“, navodi se tim povodom u uvodniku Vašington posta, uz zaključak da je američka poruka (o potrebi priprema za „novi, demokratski Bliski istok“), potrebno da bude upućena ne samo Egiptu, Jordanu, Jemenu, Saudijskoj Arabiji i ostalim arapskim saveznicima – već, isto tako, i Izraelu.