Ego protiv Jastva

Naime, Gospodar velikog domaćinstva mora da ode u inostranstvo na neodređeno vreme. Odlučuje da brigu o domaćinstvu poveri vernom i sposobnom Glavnom Sluzi. Nakon mnogo godina Gospodar se vraća, samo da bi otkrio da ga Glavni Sluga više ne prepoznaje: Glavni Sluga veruje da je on sam Gospodar kuće.

U našem ranom razvoju Jastvo tone u san a kontrolu nad našim svesnim životom preuzima ego. Ego upravlja kućom kao efikasan sluga i konačno zaboravlja da je Gospodar odsutan. Glavni Sluga tvrdi: „Ja sam odgovoran. Imam sopstvene prioritete. Posedujem moć nad ljudima. LJudi, međutim, ne znaju ko sam zapravo ja, pa zato moram da se prikrivam.“ Konačno, Glavni Sluga se tako dobro prikriva da zaboravlja kako je uopšte dobio posao. Spektar osećanja mu se sužava i on postaje ljubazan, učtiv, blag; suživa mu se i spektar mišljenja, pa postaje pristojan, moralan, ispravan. A sva njegova moć usmerena je na održavanje sopstvenog položaja i dokazivanje da je dostojan ljubavi i prihvatanja – ili se on samo pretvara da je to tako.

U stvari, Glavni Sluga se tako ušančio u svoj tobožnji identitet da nema nameru da se odrekne kontrole. Zato Gospodar mora da pošalje svoje pristalice, svoje Poslušne Sluge. Glavnom Sluzi oni izgledaju kao prepreke u njegovom radu: ćudljiva raspoloženja poput ljutnje ili depresije i osećanja ispraznosti; strah od neadekvatnosti ili gubljenja kontrole; projekcije na druge osobe, što ih pretvara u izvore naših problema. Glavni Sluga je sada sve vreme uplašen: plaši se da će biti otkriven, prepadnut je da neće imati dovoljno, strahuje da će ostati sam. Uskoro može početi da sanja kako ga napadaju ili ubijaju nevidljivi neprijatelji.

Konačno, suočavajući se s Poslušnim Slugama i proživljavajući brojna iskustva velikog bola i borbe, Glavni Sluga postaje ponizan i prisiljen da se preda višoj moći Gospodara – to jest, glasu autentičnog Jastva. Lažni ego ne može više biti vrhovni vladar u domaćinstvu; mora se čuti zov Jastva. A Senka, uz pomoć Poslušnih Slugu, obezbeđuje sredstva kojima ego, koji uviđa vlastita ograničenja i nerado se pokorava višoj sili, postaje ponizan. Jung je tu misao jasno artikulisao kada je rekao da je „doživljaj Jastva uvek poraz ega“.

Konačno, izraz „duša“ koristimo da označimo našu imanentnu ljudsku vrednost. Za razliku od Jastva, koje označava vezu s transcedentnom duhovnošću, duša podrazumeva povezanost, kompleksnost i ranjivost. Počesto smo, kao deca, prisiljeni da se okanemo nežnih, autentičnih potreba sopstvene duše. Kao što je ukazao DŽejms Hilman, duša nudi pristup životu kao svetinji, usmerenje ka dubini. Ona sobom nosi kvalitet svesnosti koja je refleksivna, imaginativna, usmerena nadole, koja se bavi svakodnevicom stvari.

Danas, zahvaljujući demokratizaciji duhovnih učenja, kao da se sve više ljudi priseća Jastva, te božanske suštine. Slutimo da ograničeni identitet, s kojim smo se nekada udobno osećali, nije više dovoljan; osećamo nesklad između onoga šta jesmo i onoga što bismo mogli postati. Počinjemo da razabiramo šapat Jastva.

To je prvi znak da je put duhovnog uspona započeo. Ipak, postoji nekoliko znakova upozorenja u vezi s rizicima uzleta u duhovnost. Leteći, poput Ikara, oslobođeni vezanosti za ovaj svet, mnogi mladi tragači, bilo meditacijom ili upotrebom psihodeličnih supstancija, sagoreli su svoja krila i pali u dolinu pod sobom. A neki sveti ljudi, naizgled imuni na slabosti nas ostalih, uzoholili su se poistovećivanjem s Jastvom, izgubili kontakt sa sopstvenim Senkama i naneli ogroman bol svojim nežnim, mada možda naivnim učenicima.

Tome nasuprot, silazi duši, nedodirnut razređenim vazduhom Jastva, nosi sobom drugačije rizike: poput Hada, gospodara Donjeg sveta, možemo ostati okovani tamom depresije ili pak preterano vezani za efemerne stvari ovoga sveta, obuzeti strahovima od napuštanja ili osećanjima izolovanosti.

Otuda, kada Jastvo, u svom protezanju u visine, porekne potrebe duše, biva izgubljeno nešto suštastveno. Nešto suštastveno gubi se i kada duša, u svom protezanju u dubine, porekne potrebe Jastva. Romansa sa Senkom uči nas da odamo počast zovu Jastva, produbimo i proširimo opseg svesnosti i uživamo u ličnom životu duše, iz časa u čas.

Senka nosi maskirnu uniformu fizičkih simptoma. Mi možemo lagati, ali telo ne može. Mi možemo zaboraviti zlostavljanje, ali telo ne može. Naša tela poput amortizera ublažavaju habanje emocionalnog iskustva. Mi se možemo štititi od toga, ali vatru preuzimaju naša tela. Lagano, tokom godina, stres i trauma se akumuliraju. Ne postanemo li svesni Senki pohranjenih u svojim mišićima i ćelijama, oni će, neizbežno, početi pričati svoje priče. Šta vaše telo pokušava da kaže? Kada bi vaše ćelije mogle da govore, koje bi tajne otkrile? Koje izdaje?

Svoju glavu Senka podiže u srednjim godinama. U tom periodu ne treba mi da je tražimo: ona dolazi da pronađe nas. Dok se zadaci prve polovine života uobičajeno svode na obezbeđivanje stabilnosti u ljubavi i radu, zadaci druge polovine obuhvataju osvešćivanje svega onoga što je bilo zanemareno i ignorisano. Stoga kriza srednjih godina često izgleda kao ona zloglasna tamna noć duše. Rezultat često može biti nestabilnost u ljubavi i radu, osećanje da se trošimo, poriv da nestanemo zbog neproživljenog života. Mi smatramo da je prva polovina života namenjena razvoju Senke, a da je zadatak druge polovine – romansa sa Senkom. Šta je to što ste uradili a nije trebalo, za čim ćete kao osamdesetogodišnjak zažaliti? Ili što niste uradili, a trebalo je?

Senka pleše kroz naše snove. Možda najrečitiji glas nesvesnog – naši snovi – mogu razotkriti nepoznata osećanja i neopažene stavove koji se ne mogu otkriti ni na jedan drugi način. U snu, ličnost iz Senke u vidu neke sadističke figure može otelovljavati zabranjene želje, a u vidu kriminalca koga snevač nije bio u stanju da otkrije na javi kršiti utvrđene tabue. Ko se javlja u vašim snovima da bi opovrgao sliku koju na javi imate o sebi? Šta te ličnosti rade i šta im je potrebno?

Svoje blago Senka otkriva u kreativnim poslovima, koji grade mostove između svesnih i nesvesnih svetova. Umetnost ima moć da obavi čvrst stisak svesnog uma, dopuštajući nepoznatim raspoloženjima i predstavama da isplivaju na površinu. Pisci i svi drugi umetnici pomogli su da se podigne veo i omogućili ostalima da nazru beskrajno bogatstvo kraljevstva Senke.

Susret sa Senkom može biti i dramatičan, pa čak i promeniti život. Kad se susretne sa arhetipskim tiraninom i zlostavljačem, muškarac koji oseća da ne vlada sobom tuče ženu i tako se suočava sa svojim pobesnelim ubilačkim instinktima. Kad se susretne s mračnom majkom ili onom koja ostavlja bez pomoći podrške, žena koja oseća da je uhvaćena u zamku porodičnog života i bez nade za promenu napušta decu zarad nesputanog života. Svaki od tih trenutaka potresan je susret sa strancem u sebi. Svaki ima korene u individualnoj psihološkoj istoriji osobe, ali i u kulturnom kontekstu u kom se javlja i u arhetipskoj ili mitskoj realnosti.

U tim trenucima, kada postajemo stranci samima sebi, licem u lice s nepoznatim, neslućenim Drugim, okrećemo se i u trenu naziremo sopstvene slepe mrlje. Odmah potom, naš prethodno programiran odgovor okreće se u drugom smeru. Hitro se prebacujemo na poricanje, jedva primećujući beli blesak poniženja, crveno usijanje gneva, hladni talas tuge. Oni brzo prolaze i odlaze neprepoznati.

NJihova pisma se ostavljaju neotvorena, njihove poruke nema, a njihovi darovi nepreuzeti. Biti u romansi sa Senkom znači otvarati pisma i čuti poruke od skrivenih delova sebe samih. Biti u romansi sa Senkom znači slušati glasove koji su bili utišavani i iskazivati poštovanje onome što imaju da kažu.

Mnogi od nas u zrelom dobu osete čežnju za većom svesnošću i autentičnošću, te za dubljom bliskošću s drugima – a to se oboje može postići radom sa Senkom. Smatramo da je ta čežnja za buđenje deo prirodnog razvojnog procesa koji se javljaju u odraslih osoba, što je zabeleženo u transpersonalnoj i duhovnoj literaturi. Za razliku od prelaza iz adolescencije u zrelo doba, koji je posledica bioloških procesa, te je time i automatski, prelaz ka većoj svesnosti mora biti izabran a potom i ostvaren sa svesnom namerom.

U izdanju Fedona

Izdavačka kuća Fedon iz Beograda objavila je knjigu dvoje psihologa jungovske orijentacije Koni Zvajg i Stiva Volfa pod naslovom „Romansa sa Senkom“. Na bazi temeljnog proučavanja zapadnih i istočnih koncepcija duhovnosti kao i na osnovu dugogodišnje kliničke prakse, ovo dvoje autora duboko je zaronilo i dobrim delom osvetlilo tamnu stranu ljudske duše i njenu skrivenu moć. Suština njihovog stava jeste da ono navidljivo u nama ne treba potiskivati već stupiti sa njim u – kako autori poetično kažu – svojevrsnu romansu, što će nam pomoći da se osećamo bližim svojoj najdubljoj suštini. U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.