Ejdus: Postoji opasnost da ostanemo na pogrešnoj strani nove gvozdene zavese

Utisak je da naša zemlja odavno nije bila pred ozbiljnijim spoljnopolitičkim izazovima. Kako biste okarakterisali našu poziciju?

Nalazimo se na raskrsnici. Jedan put vodi u Evropsku uniju. Na tom putu bismo mogli da izgradimo demokratsku i prosperitetnu državu koja živi u nadnacionalnoj zajednici sa susedima i ostatkom Evrope. Drugi put vodi u međuprostor između EU i Rusije. U tom međuprostoru se nalaze slabe i siromašne države trajno paralizovane sukobima velikih sila, sa lošom, autoritarnom i korumpiranom upravom, zamrznutim sukobima i dubokom polarizacijom stanovništva. Što se mene tiče, kristalno je jasno koji je put bolji.

Stubovi ili stolice su postali simboli naše diplomatije. Na koliko stubova stojimo ili na koliko stolica sedimo? I koliko smo čvrsti, a u kojoj meri nestabilni?

Metafora sa stubovima je smišljena kako bi se multivektorska spoljna politika Srbije predstavila kao izvor nekakve stabilnosti. Da je ova politika stabilna ne bismo sada bili u situaciji u kojoj se nalazimo. Mislim da je preciznija ova metafora sa sedenjem na više stolica. Jedna evropska zemlja ne može istovremeno da uđe u EU i da bude klijent Moskve. To je moglo da prođe do 24. februara, više ne može.

Rat u Ukrajini će, čini se, promeniti ili je već promenio svet. Sve češće čujemo, pomalo i frazeološki, da više ništa neće biti isto. Kako ste dočekali vest o ruskoj agresiji? Očekivano ili pak donekle kao iznenađenje?

Svet se oduvek menjao, nekad brže, nekad sporije. Dešavanja u Ukrajini svakako da ne samo ubrzavaju već i militarizuju polarizaciju u svetskoj politici. Putinova Rusija je krenula u vojnu reviziju posthladnoratovskog poretka. Time je NATO savezu, nakon višegodišnje skleroze, udahnut novi život, dok se EU probudila iz svoje geopolitičke usnulosti. U nedavno usvojenom strateškom kompasu EU najavljuje se “kvantni skok” u oblasti bezbednosne i odbrambene politike. Mi smo kolektivno prespavali kraj Hladnog rata 1989. godine, pronašli se na pogrešnoj strani istorije i zbog toga smo plaćali ceh u ratovima, sankcijama i gubitkom teritorija. Danas, kada je geopolitički pejzaž ponovo fundamentalno promenjen tektonskim promenama izazvanim ratom u Ukrajini, ponovo postoji opasnost da ostanemo ne samo na pogrešnoj strani istorije, već i na pogrešnoj strani nove gvozdene zavese koja se nažalost ponovo podiže u Evropi.

U javnosti se vodi ozbiljna polemika o tome kako je Srbija reagovala, drugačije od cele Evrope. Može li se istovremeno štititi integritet Ukrajine, a biti na strani Moskve kroz izbegavanje uvođenja sankcija? Ili je takav pristup neodrživ na duže staze?

Srbija je suverena država i može da vodi politiku kakvu god želi, i ona je odlučila da zatraži članstvo u EU. Međutim, EU nije samo supermarket u kome se trguje već je i politička unija koja ima sve prisutnije elemente vojno-političkog bloka. Iako u formalnom pogledu EU nije vojni savez, Lisabonski sporazum, dakle osnivački ugovor EU, u članu 42. predviđa da ukoliko je jedna država članica napadnuta, ostale imaju obavezu da joj pruže pomoć. Taj član je jako sličan članu 5. Vašingtonskog sporazuma kojim je osnovan NATO, i koji predstavlja srž sistema kolektivne odbrane.

Osim toga, u EU se u oblasti spoljne, bezbednosne i odbrambene politike odluke donose konsenzusom. To znači da jedna država može da blokira usvajanje bilo koje odluke. Zato se očekuje da se kandidati za članstvo postepeno usaglašavaju sa spoljnom politikom EU, a da u trenutku članstva budu skroz usaglašeni. Ukoliko se kao kandidat za članstvo ne usaglašavate sa spoljnom politikom EU to je signal da ne želite iskreno da pristupite. Ako se danas sumnja u vašu privrženost EU, postoji strah da biste sutra mogli postati ruski trojanski konj koji će paralizovati EU iznutra svojim proruskim stavovima. Zbog toga se zahteva da države kandidati, u trenutku kada je EU indirektno u sukobu sa Rusijom, jasno pokažu gde žele da pripadaju. Ukoliko ne želimo u EU, onda treba tako i da kažemo, što kaže Balašević: “Putuj Evropo, nemoj više čekati na nas”.

Evropska bezbednosna arhitektura je ozbiljno narušena. Kojim pretnjama je Srbija izložena? I vojnim i bezbednosnim i ekonomskim?

Srbija se svojom višegodišnjom politikom balansiranja dovela u veoma delikatnu poziciju. Ukoliko ostanemo na istom kursu, postoji opasnost da najpre stane dotok nafte preko jadranskog naftovoda, što bi zaustavilo ekonomiju, zatim da se suspenduju evropske integracije, i opadnu ne samo investicije iz EU već i iz drugih delova sveta koje upravo dolaze u Srbiju zbog njene evropske perspektive.

Dugoročno, ostanak izvan EU bi nas doveo u poziciju zemlje koja je trajno geopolitički zarobljena u sanitarnom kordonu između Rusije i EU, o kome sam maločas govorio. To naša generacija ne sme da dopusti, jer ako tako bude naredna generacija više neće imati izbor. Naravno, i uvođenje sankcija Rusiji može da izazove čitav niz problema za energetsku bezbednost, kosovsku politiku i unutrašnju stabilnost. Ne bih bio u koži onima koji sada treba da donesu ovu odluku ali su sami krivi što to nisu ranije uradili, cena bi bila mnogo manja. Ipak, pažljiva geostrategijska analiza dugoročnih troškova i koristi kristalno jasno pokazuje da je u našem nacionalnom interesu da vežemo svoj čamac za EU, i da još uvek nije kasno.

Može li Srbija nakon rata u Ukrajini da ostane vojno neutralna? I da li bismo bili sigurnija zemlja da smo članica NATO?

Srbija može da ostane vojno neutralna i nakon rata u Ukrajini. Ogromna većina građana tako želi kao i gotovo celokupan politički establišment. Zbog toga je potencijalno članstvo Srbije u NATO danas politički irelevantna tema. Kao vojno neutralna država, Srbija bi jednog dana teoretski mogla da pristupi EU, kada naravno ispuni sve uslove za članstvo. Naravno, mogli bismo da otvorimo diskusiju da li bi ta proklamovana neutralnost imala smisla u okviru Evropske unije koja ima sve intenzivniju saradnju u oblasti odbrane i bezbednosti. Poenta je u tome da nas niko neće gurati u NATO ukoliko to ne želimo.

Kako vi gledate na evropsku agendu Srbije? Da li bismo ulaskom u NATO ubrzali naš ulazak i u EU?

Članstvo u NATO ne samo da nije jedan od ključnih uslova za ulazak u EU, već nije uslov uopšte. Unutar EU postoji šest država koje nisu članice NATO, to su Irska, Austrija, Švedska, Finska, Kipar i Malta. Pristupanje EU i NATO su odvojeni procesi. Svakako da bi Srbiji pomoglo na njenom evropskom putu kada bi pre toga postala članica NATO, ali to nije uslov, i to nije realno iz razloga koje sam već objasnio. Od vojne neutralnosti neuporedivo veći problem za članstvo Srbije u EU predstavljaju urušavanje demokratskih institucija, odsustvo vladavine prava, zastoj u normalizaciji odnosa sa Prištinom i bliski odnosi sa Rusijom i Kinom.

Proteklih dana se govori o mogućem ulasku Švedske i Finske u NATO. Koliko je ovo realno?

Prvi put od osnivanja NATO 1949. godine dve neutralne države, Švedska i Finska, ovih dana ozbiljno razmatraju da se prijave za članstvo. To od njih traži skoro 70% Finaca i preko polovine Šveđana. Ovakav obrt u javnom mnjenju je proizvod straha da bi ove države mogle biti naredna meta napada Rusije. Moskva je najavila da će ukoliko do toga dođe, biti prinuđena da stacionira nuklearne snage na Baltiku. U narednih nekoliko nedelja će biti doneta odluka da li će podneti zahtev za članstvo kako bi o tome moglo da se razgovara na samitu NATO koji će u junu biti održan u Madridu. Ukoliko Švedska i Finska podnesu zahtev, postavlja se pitanje kako će NATO na to gledati. Ukoliko se da zeleno svetlo, Švedska i Finska bi mogle relativno brzo da pristupe zbog toga što uglavnom već ispunjavaju sve kriterijume u vezi sa demokratskom i civilnom kontrolom oružanih snaga i interoperabilnošću.

Teško, zbog toga što u Srbiji ne postoji strah od Rusije kao u istočnoj Evropi i na Baltiku. Naprotiv, u Srbiji se godinama brižljivo pazilo ne samo da rana od NATO intervencije nikada ne zaraste već i da se pretvori u balzamovanu traumu koja je sastavni deo nacionalnog identiteta. Kao rezultat svega toga, u Srbiji postoje duboko uvrežene anti-NATO emocije koje će još dugo biti sastavni deo političkog života u Srbiji.Da li je u Srbiji moguće da se promeni antinatovsko raspoloženje koje je dominiralo pre ruske agresije na Ukrajinu?

Na koji način bi ukrajinska kriza mogla da se odrazi na rešavanje statusa Kosova i Metohije?

Kada je kriza u Ukrajini izbila 2014. godine, to je imalo negativne posledice na dijalog o normalizaciji. EU je skrenula svoju stratešku pažnju na drugu stranu kontinenta, a Rusija je pojačala svoje prisustvo u regionu. Sada sve zavisi od toga kako će Srbija prelomiti. Ukoliko nastavimo sa evropskim integracijama verujem da će se nastaviti dijalog. Međutim, ukoliko se ne bude imalo hrabrosti da se prelomi, Kosovu bi mogle da se otvore neke druge mogućnosti, poput dodatnih priznanja, a možda i otvaranje puta ka članstvu u EU i NATO.

Amerika je poslala novog ambasadora u Srbiju. Prve impresije su da u Beograd nije došao ozbiljniji diplomata još od Kamerona Mantera. Kakvu nam je poruku poslao Džozef Bajden slanjem Kristofera Hila?

Svakako je reč o vrsnom diplomati koji odlično poznaje region. To pokazuje da SAD žele da okončaju neke procese koje su započeli u regionu. Mislim da možemo da očekujemo diplomatsku ofanzivu SAD najpre povodom Bosne i Hercegovine, a nakon toga povodom Kosova. Rat u Ukrajini je samo ubrzao ove procese, Rusija gasi svoje pozicije u regionu što stvara vakuum moći koji gledaju da popune EU i NATO.

Može li se naslutiti kako će u narednoj deceniji izgledati spoljna i bezbednosna politika Srbije? I od ćega će one prevashodno zavisiti?

Društveni naučnici često kažu da je teško predviđati, posebno budućnost. Ipak, postoje neke determinante spoljne politike koje će ostati bez obzira na nepredvidljive događaje. Srbija je teritorijalno i demografski mala država, čija ekonomija je vezana za region Zapadnog Balkana i za EU. Zbog toga je jedino racionalno da uskočimo u taj voz. Naravno, postoji puno prepreka na tom putu. Pored nerešenog statusa Kosova i disfunkcionalnosti Bosne i Hercegovine, tu je i zamor od proširenja unutar EU i evroskepticizam koji je može oslabiti iznutra. Pozicije Rusije u regionu su u brzom opadanju, ali ostaju Kina i ostale neevropske države čiji uticaj poslednjih godina raste. One imaju svoje ekonomske interese ovde iz kojih bi se ubuduće mogle izroditi i političke ambicije. Naravno, nepredviđeni događaji su u konačnici ti koji najviše diktiraju koji potez u kom trenutku može ili ne može da se odigra.

Izvor: Karakter.rs