Ekološke organizacije u Boru: Da li je disanje – luksuz ili potreba?

I mada se, u prvi mah, odgovori mogu učiniti laki i logični, kada se pogleda slika na širem polju, osim retkih izuzetaka, primećuje se, ocenjuju ekološki aktivisti, „ravnodušnost“ zbog rada kompanija koje uništavaju plodno tle i štete svemu što živi i diše.

Činjenica je da industrija donosi prihode lokalnom stanovništvu, podiže ekonomsku moć pojedinca i obezbeđuje radna mesta, a kompanije posluju onoliko koliko im država omogućava.

Međutim, „problematičan deo jeste građanska ravnodušnost i teška istina da smo mi, građani, zapravo – država. Građani odlučuju o tome ko šta može i sme u njihovoj zemlji a zabluda je uverenje u suprotno – da treba da se ćuti i trpi“, kažu u borskoj Asocijaciji za razvoj grada.

Zaključuju takođe da, kad se kod građana javi ovakva ili slična misao, treba dići glas i pobuniti se protiv štetnih materija, ali dođe taj dan u mesecu kada se primi plata, i sve pada u zaborav.

Bakar pre čiste sredine

Asocijacija za razvoj grada Bora sprovela je studiju čiji rezultati  pokazuje da građani Bora, u kojem više od polovine stanovništva na direktan način zavisi od aktivnosti lokalnog kombinata, nije spremna da svoja radna mesta ugrozi borbom za čistu životnu sredinu, a time je broj onih koji su spremni da se angažuju jako mali.

Među malobrojnima koji podižu glas je aktivista profesor Slavoljub Kostić. On potvrđuje tužnu činjenicu da, kada se uporedi borba za zdraviji vazduh sa poboljšanjem ekonomskog statusa, pitanje zagađenja uvek gubi u odnosu na ekonomski status.

„Platama se kupuje mir, a svest građana Bora o uticaju zagađenja ostaje veoma niska“, ističe Kostić koji smatra da edukacija o zaštiti životne sredine treba da bude jedan od osnovnih ciljeva našeg društva.

Dobre promene uvek dolaze sporo, ali ono što sami možemo da učinimo, jeste da krenemo od sebe, naglašava Slavoljub Kostić, podsećajući  da je lokalna samouprava dužna da sprovodi mere zaštite protiv zagađivača okoline, pogotovo što je i država Srbija vlasnik dela kompanije Ziđin.

Odgovorna je država

Prema rečima Marka Vujića sa Fakulteta političkih nauka, država je najodgovornija i on ne bi upirao prstom u građane da su oni krivi, a ni Bor nije jedini grad koji ima problem sa zagađenjem u Srbiji.

„Čak i da Srbija nema udela u Ziđinu, opet je odgovornost na njoj, jer je dužna da sprovodi sopstvene zakone, od zakona o javnom zdravlju do zakona o zaštiti životne sredine“, kaže Marko Vujić.

Postoje i svetli primeri kako grupa ljudi može pomeriti stvari sa mrtve tačke i podsetiti vlast da deluje u službi građana i kako se može delovati na lokalu. Tako je grupa građana Smedereva  “Crveni bedževi” okupljenih oko kampanje koja skreće pažnju na problem veoma zagadjenog vazduha rešila da uzme stvar u svoje ruke, osvesti sugrađane, ali i vlast da je situacija sa čistim vazduhom u tom gradu veoma kritična.

Jedan od najvećih, ali ne i jedini zagađivač u tom podunavskom gradu je Železera Smederevo. “Crveni bedževi” poručuju da je disanje potreba, a njihova ideja  je da se stvari zakonskim regulativama dovedu u red.

„Da bi se to dogodilo, potrebno je da građani budu svesni da je vazhuh koji udišu opasan po život“, smatra Nataša Rašković iz “Crvenih bedževa” objašnjavajući  da nije bilo nimalo lako pokrenuti takvu priču, ali da su pregornim radom uspeli.

Počeli su od internet portala i društvenih mreža, a situacija je postala ozbiljnija tek kada su građani izašli na ulice, kada je pokrenuta i kada je peticiju potpisalo  pet hiljada ljudi i to sve kako bi Smederevo dobilo semafor zagađenja – simpatičnu alatku koja stoji u gradu i javno obaveštava ljude kakav je trenutni kvalitet vazduha koji udišu.

Dobijali su građani obećanja od vlasti, mnogo papirologije je bilo potrebno za takav podvig, ali na kraju su donacijama sugrađana postavili semafor zagađenja i štetnost vazduha učinili vidljivijom.Osim Smederevaca “Crvenim bedževima” prema priči Nataše Rašković, pomoglo je više od 30 ekološki osvešćenih poznatih ličnosti koje nisu iz Smedereva.

Jačanje uloge građana

Ekološki aktivisti Bora smatraju da je u skladu sa Arhuskom konvencijom čiji je cilj da ojača ulogu građana i organizacija civilnog društva u pitanjima koja se tiču životne sredine, potrebno  izmeniti statut grada i omogućiti uspostavljanje „Zelene stolice” u Skupštini grada Bora.

Praktično, to bi omogućilo  predstavnicima ekoloških organizacija da učestvuju u radu gradske Skupštine, budu pravovremeno informisani o svim aktuelnim pitanjima, iznose svoje stavove i predloge i na taj način učestvuju u donošenju odluka. Takođe, Statut  treba izmeniti u cilju jačanja kapaciteta izvršnih organa i organa gradske uprave za bavljenje poslovima zaštite vazduha.

„Da bi se došlo do toga, potrebno je da građani Bora iskažu nezadovoljstvo, zatraže ono što im s pravom pripada i ostave ravnodušnost po strani. Pogotovo onu ravnodušnost koja postoji kada uporedimo šta nam je bitnije: plata ili zdravlje“, navode u borskoj Asociji za razvoj grada.

Kako naglašavaju, „niko ne kaže da te fabrike treba zatvoriti i da ljudi ostanu bez posla, već da treba uložiti napor i vreme kako bi se primenile regulative koje sprečavaju narušavanje zdravlja žitelja Bora“.

U borskoj Asocijaciji za razvoj grada podsećaju i na reči na reči stručnjaka iz oblasti sociologije i sindikalnog delovanja profesora Zorana Stojiljkovića sa Fakulteta političkih nauka, koji se pita „postoji li među ljudima posramljenost zbog savijanja glave do te mere da nas nije briga ni za koga drugog do za nas same“:“ Mislimo li uopšte šta ostavljamo budućim generacijama?”.

Istina je da mladi lakše podnose uticaj zagađenja, da njihov organizam bolje podnosi štetne materije, te i ne osećaju toliko štetnost trovanja zagađenim vazduhom i ostaju da rade u zagađenim sredinama.

Međutim,  sa starenjem sve dolazi na naplatu, pa Asocijacija za razvoj grada Bora podseća i na pitanje Marka Vujića  nad kojim se treba zamisliti: koliko vredi novac, ako ćemo ga u drugoj fazi života potrošiti na lečenje