Ekološki zakoni usvojeni, praktična primena gotovo da ne postoji

– Nažalost, u Srbiji nije dovoljno samo usvojiti zakone. Posle zakona treba usvojiti i čitav niz podzakonskih akata. U ovoj oblasti više od 50. Ono što je najvažnije, te zakone treba i sprovesti – kaže za Danas predsednik fonda Ekotopia, Srđa Popović. On dodaje da novousvojeni Zakon o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda, najbolje ilustruje raskorak između pisanog akta i njegovom praktičnog sprovođenja.

– Zakon je ispraćen sa 17 podzakonskih akata, u čijoj izradi sam i sam učestvovao. Sada je na redu primena, a to znači efikasniji rad ribočuvarskih službi, koje su kod jednog broja korisnika voda katastrofalne. Neophodno je poboljšati rad inspekcije na sprečavanju ilegalnog prometa ribe, koja se još uvek, nažalost, prodaje nasred Zemunske pijace i edukovati sudije i tužiloce, koji ne postupaju dovoljno ažurno. Potrebno je uvesti podsticajne mere za zaštitu i reintrodukciju ugroženih vrsta i uspostaviti partnerski odnos države sa privrednim ribarima i „armijom“ sa više od 100.000 ribolovaca. Bez toga svaki zakon je samo mrtvo slovo na papiru na kome piše Službeni glasnik – naglašava Popović.

Reciklaža je, prema rečima sagovornika Danasa, druga oblast u kojoj postoji sličan raskorak. U odnosu na države EU, nalazimo se na samom dnu lestvice po procentu korišćenja sekundarnih sirovina i razvoju ove industrije. Srbija zasad reciklira oko 15 odsto svog otpada, što je tri puta manje u odnosu na zemlje regiona i EU. Kod nas se reciklira uglavnom papir, a s obzirom na to da reciklažna industrija gotovo da i ne postoji, a znatne količine recikliranog papira za domaće potrebe uveze se iz inostranstva.

– Zakoni o upravljanju otpadom, i ambalaži i ambalažnom otpadu, sa nizom pratećih pravilnika usvojeni su. To je samo prvi korak. Sledeći je formiranje infrastrukture. Ministar Dulić je, u toku veoma uspešne akcije Očistimo Srbiju, izneo neprijatnu istinu da je više od 30 odsto teritorije Srbije nedovoljno pokriveno čak i osnovnom komunalnom infrastrukturom, kontejnerima i kamionima za odvoženje smeća, pa su divlje deponije naša tužna realnost. Većim investoranjem u komunalni sektor, a pre svega primenom zakona i zamahom reciklaže kao ekološke, ali i privredno značajne grane, možemo da očekujemo poboljšanje. Tek kad građani na plastičnu flašu budu gledali ne kao na komad otpada koji treba baciti, već kao na nekoliko dinara koje mogu da uštede, stvari će krenuti nabolje – kaže Popović.

Prema njegovim rečima, nerešen problem sa otpadom i divljim deponijama, kao i zagađenost vazduha i voda, pre svega u Vojvodini, glavne su primedbe Evropske komisije kad je reč o stanju životne sredine u Srbiji.

– Što se tiče reka, mi se uglavnom bavimo posledicama. Saniranje divljih deponija uz rečne obale, pre svega Lima i Drine, ali i Dunava, Save i Tamiša, uz investiranje u prečišćavanje otpadnih voda, jedina su rešenja za kvalitet vode i živog sveta u njoj. Zato raduje najava gradonačelnika Đilasa da će Beograd konačno dobiti ozbiljna postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda – ističe Popović.

Veliki bački kanal – najzagađeniji vodotok u Evropi

Optimistične prognoze predsednika Ekotopije ne mogu da negiraju činjenicu da se, i zvanično, najzagađeniji rečni tok u Evropi nalazi upravo u Srbiji. Otpadne vode se u Veliki bački kanal ulivaju gotovo čitav vek. Prema podacima Ekološkog pokreta Vrbasa (EVP), u kanalu postoji više od dve hiljade patogenih elemenata.

– Zagađivanje kanala vezuje se za početak rada vrbaske šećerane 1913, a intenzivno zagađivanje počinje 60-ih godina prošlog veka izgradnjom velikog agroindustrijskog kompleksa u Vrbasu, kao i metalne i hemijske industrije u Kuli. Trenutno najveći zagađivači su Vital, Karneksov fabrika i farma svinja u Vrbasu, fabrika alkohola i sirćeta, Panon Crvenka, kao i fekalne vode Crvenke, Kule i Vrbasa, koje se ispuštaju u Kanal – kaže za Danas Ratko Đurđevac, predsednik EPV. Prema njegovim rečima, prvo procesuiranje prekršajnih prijava započelo je pre godinu i po dana u vrbaskom Sudu za prekršaje.

– Tužbe su podnesene protiv Karneksa i Vitala. Karneksova prijava je u međuvremenu završena i on je kažnjen ispod zakonskog minimuma sa 50.000 dinara, a generalni direktor sa 10.000 dinara. Obrazloženje sudije za ovako niske kazne bilo je da im je to prva prijava. Vitalov slučaj je još uvek u proceduri – ističe Đurđevac. Ukoliko se problem sa zagađenjem Velikog bačkog kanala ne reši u skorije vreme, prema rečima sagovornika Danasa, postoji opasnost da prestane interes privrednika za ulaganje u ovaj prehrambeni region, što bi dovelo do još masovnijeg iseljavanja stanovništva sa ovog područja.

– Postoji mogućnost da kanal zbog sve veće zapuštenosti na celoj dužini izgubi svoju najveću ulogu – da bude recipijent viška površinskih i podzemnih voda. U tom slučaju mogao bi delom da se vrati ambijent od pre 250 godina kada je ovo područje bilo prekriveno močvarama i bez uslova za normalan život ljudi. Ozbiljno čišćenje kanala nije rađeno više od 30 godina. Mada je 2000, u jeku predizborne kampanje SPS krenulo izmuljavanje od Trijangla prema centru Vrbasa, ono je prestalo nakon izbora, samo mesec i po dana od početka radova – navodi Đurđevac, dodajući da je zagađenost kanala u više navrata dovela i do povećanih zdravstvenih problema žitelja, uključujući i pojavu epidemije meningitisa među vrbaskom decom pre nekoliko godina. Evropska unija, Norveška (preko UNDP), Fond za zaštitu životne sredine, Fond za kapitalne investicije APV kao i opština Vrbas dosad su, u izgradnju kolektora otpadnih voda, uložili oko 20 miliona evra, što je nedovoljno jer, prema rečima sagovornika Danasa, samo jedan prečistač sa konsaltingom vredi oko 15 miliona evra.

– Ostaje nam nepoznanica iz kojih razloga se iz ovog posla povukla Norveška vlada, koja je, preko njihove Agencije za vode Niva, uradila prvi detaljni monitoring stanja kanala od Crvenke do Vrbasa i finansirala Projekat izrade prečistača sa 1.250.000 evra – kaže ĐurĐevac.

Opasan otpad u krugovima fabrika

Osim otpadnih voda, veliki problem u Srbiji je nepostojanje postrojenja za preradu i skladištenje opasnog otpada, te se mnoge fabrike, s obzirom na to da je izvoz ovih materija skup, opredeljuju da ih skladište u sopstvenom krugu. Slučaj sa buradima punim opasnog otpada preduzeća Zvezda Helios, koja su se prošle godine pronalazila širom Šumadije, još uvek se prepričava. Stručnjaci kažu da u Srbiji postoji više oko 440 postrojenja u kojima se proizvode, koriste ili skladište opasne supstance. Dešavalo se da u ekološkim akcedentima bude i ljudskih žrtava. Tako je u eksplozija u fabrici municije Prvi partizan prošle godine poginulo sedmoro radnika, dok je 14 lakše povređeno. Jedan radnik poginuo je u požaru u lozničkoj fabrici viskoza krajem 2008, gde je u podzemnim prostorijama duži niz godina bilo uskladišteno više od 500 tona izuzetno zapaljive materije – ugljun-disulfida (CS2). Izmeštanje ove materije započeto je ove godine, a prema rečima Petra Ekmeščića, zamenika gradonačelnika Loznice, dosad je posredstvom specijalnih cistenri u inostranstvo transportovano oko 300 tona.

– Prošle nedelje stiglo je još pet cisterni koje bi trebalo da prevezu preostalu količinu. Pretakanje je u toku, a s obzirom na to da su burad u kojima se nalazio CS2 prilično oštećena, male količine ove materije će ostati u fabrici. One će ispariti takozvanim „ozračenjem“. Fabrika bi najkasnije do kraja godine trebalo da u potpunosti bude očišćena od ove materija – naglašava Ekmeščić. On dodaje da izmeštanje CS2 finansirao Fond za zaštitu životne sredine i da je celokupan postupak koštao oko 110.000 evra.

Ministartsvo životne sredine odlučno je u nameri da se u Srbiji izgradi postrojenje za tretman fizičko-hemijskog otpada i njegovo skladištenje, kako bi se opasne materije prerađivale i skladištile na jednom mestu. Pronađena je i adekvatna lokacija, na teritoriji Ćićevca, a ostalo je samo da se građani ove opštine ubede da je rad ovakvog postrojenja potpuno bezbedan. Isto takvo imaju sve razvijene države sveta, a u Beču se nalazi u samom centru grada.

Vazduh u Srbiji čistiji nego prethodnih godina

Agencija za zaštitu životne sredine poslala je izveštaj o stanju životne sredine u protekloj godini Vladi Srbije na usvajanje. Prema ovom dokumentu, građani Srbije udišu znatno čistiji vazduh u odnosu na prethodne godine, što nadležni objašnjavaju primenom Zakona o zaštiti vazduha, koji je stupio na snagu prošle godine. Zakon predviđa i do deset puta veće novčane kazne za zagađivače a industrija se, prema rečima Momčila Živkovića, direktora Agencije za zaštitu životne sredine pridržava novih normi i usklađuje svoje poslovanje sa odredbama zakona.

Šteta koju prouzrokuje zagađen vazduh na godišnjem nivou u Srbiji iznosila je između 500 miliona i milijardu i po evra. S obzirom na to da je zagađenje prošle godine bilo manje, pretpostavke su da je taj iznos znatno niži, mada precizni podaci ne postoje.

– Analiza koju je uradila Agencija pokazuje da najveće zagađenje ne dolazi od industrije već od saobraćaja, što znači da smo pomalo svi krivi. Ljudi i za male relacije sedaju u automobile, a izduvni gasovi emituju veliku količinu benzena i olova – naglašava Živković.

Činjenica je da većina industrije kod nas radi sa zastarelim tehnologijama. Kao veliki zagađivači označena su termoenergetska postrojenja u Obrenovcu, Kolubari i Kostolcu, rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, hemijska industrija i metalurški kompleksi u Pančevu, Kruševcu, Šapcu, Boru i Smederevu. Pančevo i Bor na mapi Evrope odavno su označeni kao „ekološke“ crne rupe.

– Situacija u Pančevu je znatno bolja. Usvojen je Akcioni plan koji je industrija prihvatila. U proteklih nekoliko godina u zaštitu životne sredine u ovom gradu uloženo je oko 100 miliona evra. U Boru je situacija kritičnija, ali ga ne bih nazvao crnom tačkom. Vrednosti sumpor-dioksida često su povećane, ali će se situacija i u ovom gradu popraviti, jer je Ministarstvo životne sredine nedavno sklopilo sporazim sa Topionicom o organizovanju monitoringa, sistema ranog upozorenja i aktivnosti na prevenciji zagađenja – ukazuje Živković. On dodaje da će saradnja Ministarstva životne sredine sa Topionicom biti organizovana po uzoru na onu sa Ju-Es-Stilom, jer su ove dve fabrike „potencijalno najveći zagađivači vazduha“.

Svi zagađivači u Srbiji dužni su da do 2015. pribave integrisane dozvole, nabave neophodne prečistače i usklade svoj rad sa međunarodnim propisima. Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivača životne sredine (IPCC zakon) usvojen je decembra 2004. Prema njegovim odredbama, sva preduzeća čije poslovanje može da ugrozi životnu sredinu moraju da ispune stroge ekološke uslove, u skladu sa standardima EU najkasnije do 2015. godine.

Svest o značaju životne sredine u porastu

– Svest o značaju zivotne sredine poslednjih godina raste. Poslednje istraživanje koje su radili CeSID, Ekotopija i Ministarstvo životne sredine pokazuje da je prošle godine porasla zainterosovanost za ekološka pitanja, koja 42 odsto građana ocenjuje kao „izuzetno važna“. Ipak, još uvek je jedva 11 odsto građana spremno da učestvuje u ekološkim akcijama. Znanja nam, dakle, neće faliti, glavni problem će biti mobilizacija građana da nešto i urade – naglašava Srđa Popović.

Više od 240 potencijalnih zagađivača

Prema spisku iz 2005. godine 245 preduzeća su registrovana kao potencijalni zagađivači.sektoru energetike 26 postrojenja, kod proizvodnje i prerade metala 26, u sektorima mineralne industrije 37, hemijske industrije 39, upravljanja otpadom 58, a kod ostalih aktivnosti (farme, klanice, mlekare, pivare, fabrike papira) 59.

Gubitak od 1,1 odsto BDP zbog nereciklaže

Ukupna godišnja šteta prouzrokovana neadekvatnim upravljanjem otpadom, odnosno nepostojanjem reciklažne industrije, u Srbiji se kreće u iznosu od 98 do 276 miliona evra, što je između 0,4 i 1,1 odsto BDP.

Otpadne vode bez tretmana idu u vodotokove

Otpadne vode i druge zagađujuće materije iz naselja i industrije uglavnom se bez prečišćavanja i van kontrole ispuštaju u vodotokove, čak i u zone sanitarne zaštite. Od 153 javno-komunalna preduzeća u Srbiji, 64 ne znaju kakav je kvalitet otpadnih voda na teritoriji koju pokrivaju, pokazaju podaci istraživanja Agencije za zaštitu životne sredine.