Ekonomske plaćene ubice

Nil Ferguson: USPON NOVCA – FINANSIJSKA ISTORIJA SVETA (11)

Nil Ferguson je jedan od najuticajnih britanskih istoričara. Predaje istoriju na Univerzitetu Harvard i poslovno upravljanje na Harvardskoj poslovnoj školi. Napisao je i scenarija za četiri dokumentarne serije koje su postigle međunarodni uspeh: Empire, American Colossus, War of the World i The Ascent of Money. Honorarno piše za Fajnenšal tajms i Njuzvik. Knjiga Nila Fergusona, „Uspon novca – finansijska istorija sveta“ (Izadavači: Plato books i Optimum communications) jeste istorija svetskih finansijskih sistema počevši od Mesopotamije pa do današnjih dana. Uz dopuštenje izdavača objavljujemo najzanimljivije delove.

Američki ekonomista Artur Blumfild je 1946. pisao ovako:

Sada je to veoma cenjena doktrina, podjednako u akademskim i bankarskim krugovima, da bi veća mera direktne kontrole nad kretanjem privatnog kapitala, naročito takozvanog vrućeg novca, bila poželjna za većinu zemalja, ne samo u godinama koje su neposredno pred nama, nego i na duži rok… Ovaj doktrinarni preokret predstavlja široko rasprostranjeno razočaranje, koje je rezultiralo destruktivnim ponašanjem kretanja kapitala u međuratnim godinama.

U Breton Vudsu, u Belim planinama Nju Hempšira, sastali su se u julu 1944. godine, budući pobednici u ratu da bi osmislili novu finansijsku arhitekturu za posleratni svet. U ovom novom poretku trgovina bi bila progresivno liberalizovana, ali bi ostala na snazi ograničenja u kretanju kapitala. Kursevi bi bili fiksni, kao u vreme zlatnog standarda, ali bi sada sidro – međunarodna rezervna valuta – bio dolar, a ne zlato (mada bi sam dolar, teorijski, ostao zamenjiv za zlato, koje je u ogromnim količinama, nepokretno i simbolično, ležalo u Fort Noksu). Prema rečima Kejnza, jednog od glavnih arhitekata sistema iz Breton Vudsa, „kontrola kretanja kapitala“ bi bila „trajna odlika posleratnog sistema“. Čak bi se moglo sprečiti da turisti odlaze u inostranstvo s više novca od onoga koliko im stane u džep ako se ispostavi da države nisu u mogućnosti da taj novac učine kovertibilnim. Kada bi kapitalni iznosi prelazili nacionalne granice, tada bi išli od vlade do vlade, kao Maršalov plan koji je pomogao u oživljavanju opustošene zapadne Evrope između 1948. i 1952. godine. Ukupan iznos raspodeljen po Maršalovom planu iznosio je oko 5,4 odsto američkog bruto nacionalnog proizvoda u godini u kojoj je general Džordž Maršal održao govor, ili 1,1 odsto tokom celog perioda trajanja programa, od aprila 1948, kada je usvojen Zakon o inostranoj pomoći, do juna 1952. godine, kada je izvršena poslednja isplata. Maršalov plan bi danas bio vredan oko 740 milijardi dolara. Da je Maršalov plan postojao između 2003. i 2007. godine, koštao bi 550 milijardi dolara. Radi poređenja, ekonomska pomoć inostranstvu, tokom Bušove administraciji između 2001. i 2006. godine, iznosila je manje od 150 milijardi dolara, u proseku manje od 0,2 odsto bruto domaćeg proizvoda. Dva čuvara ovog novog poretka bi bila smeštena u Vašington, prestonicu „slobodnog sveta“: Međunarodni monetarni fond i Međunarodna banka za obnovu i razvoj, kasnije (u kombinaciji sa Međunarodnim udruženjem za razvoj) poznata kao Svetska banka. Prema rečima sadašnjeg predsednika Svetske banke, Roberta Zelika, „MMF bi trebalo da reguliše valutne kurseve. Ono što je postalo Svetska banka trebalo bi da pomogne u obnovi zemalja razorenih ratom. Slobodna trgovina bi ponovo oživela. Ali, slobodno kretanje kapitala nije naš posao“. Tako da su, za sledećih četvrt veka, države razrešile takozvanu „trilemu“ po kojoj je svaka zemlja mogla da izabere bilo koje dve od tri moguće politike:

1. potpuno slobodno kretanje kapitala preko granica;

2. fiksni devizni kurs;

3. nezavisnu monetarnu politiku usmerenu na domaće ciljeve.

U okvirima predloga iz Breton Vudsa, zemlje zapadnog sveta su se opredelile za mogućnosti pod 2. i 3. Zaista, kako je vreme prolazilo, kontrola kapitala je pokazivala tendenciju zatezanja, a ne opuštanja. Dobar primer je Zakon o izjednačavanju kamata, usvojen u Sjedinjenim Državama 1963. godine, a napisan s jasnom namerom da se Amerikanci odvrate od investiranja u strane hartije.

Nastavlja se