Ekonomski deo Vlade zaslužuje makar minimalno poverenje

Najpre, da Srbija od 1990. godine plaća skupu cenu „stani kreni“ strategije, te da smo, zajedno sa još par balkanskih zemalja „zaglavljeni“ u dugoj, neefikasnoj tranziciji. Takođe, važno je navesti da smo u prošlosti, a naročito u periodu 2001-2004. godine imali snažne, nažalost kratkotrajne uzlete, te da se usled promene političkog okvira kasnije odustajalo od sprovođenja istinskih reformskih projekata. Teret reformi se prebacivao za neka buduća vremena. Na našu nesreću, ta buduća vremena u svetskim okvirima su, ispostavilo se, bila mnogo teža, komplikovanija, opterećena dubokom ekonomskom krizom i političkim previranjima. Stoga su naša tranziciona lutanja nastavljena, a neefikasnosti sistema su finansirane na najgori mogući način – ubrzanim zaduživanjem – kaže u razgovoru za Danas Aleksandar Vlahović, predsednik Saveza ekonomista Srbije.

Šta možemo da naučimo iz naše prošlosti?

Sve do kraja 2014. godine, opstajao je model ekonomske politike zasnovan na „liniji manjeg otpora“ ili bolje rečeno model kratkovidog minimiziranja političke štete. Zaokret je načinjen krajem 2014. godine. Primena modela kratkoročne fiskalne konsolidacije zasnovana na štednji uz paralelno povećanje kapitalnih investicija je u protekle dve godine zaustavila spiralu propadanja i pokrenula pozitivne privredne trendove. Danas imamo rast BDP-a i gotovo pet puta manji deficit opšte države u odnosu na 2015. godinu. Ubrzano se smanjuju spoljni deficiti. Zaustavljen je rast i donekle smanjen javni dug. Makrofiskalna stabilnost je postignuta. Međutim, veliki deo posla na planu strukturnih reformi je pred nama. Zbog toga izabranom temom Foruma želimo da ohrabrimo Vladu Srbije da nastavi implementiranje dugoročne fiskalne strategije, ali i da je upozorimo da bi prevremenim napuštanjem modela štednje, odlaganjem restrukturiranja javnih preduzeća i završetka privatizacije velikih gubitaša, sav dosadašnji trud mogao biti uzaludan. Naša generacija niti ima prava, niti vremena da teret reformi prepušta budućim generacijama. Test zrelosti društva u celini biće meren spremnošću da se konačno pronađe put izlaska iz zamke tranzicionizma.

Od prošlogodišnjeg Foruma, pitanje Železare Smederevo je rešeno, ali mnoga druga pitanja ostaju: RTB, Azotara, Petrohemija…

Na osnovu ostvarenih rezultata u 2016. godini, ekonomski deo Vlade je zaslužio makar minimalno poverenje. Sećamo se da je većina nas, početkom prošle godine, bila skeptična u pogledu uspešne prodaje Železare. Slična situacija je i danas kada je u pitanju RTB Bor. Ne potcenjujući značaj drugih navedenih preduzeća, ipak je RTB Bor u ovom trenutku najveći problem: najviše opterećuje budžet, pretežni deo regiona Istočne Srbije je poslovno povezan sa ovim preduzećem, najveći broj radnika neposredno i indirektno zapošljava. Paradoks je da RTB danas ne može da ostvari pozitivan rezultat ni pre troškova servisiranja dugova, dok, istovremeno, cena bakra na berzi od novembra 2016. godine konstantno raste. Prosto je nemoguće da pri ceni od 6.000 dolara RTB koristi državne subvencije. Prvi potez, koji Vlada mora povući, jeste postavljanje profesionalnog menadžmenta koji bi do prodaje kompanije minimizirao poslovne gubitke. Verujem da će se, poput Železare, potencijalni kupac regrutovati sa istoka, to jest iz Kine.

Što se tiče petrohemijskog kompleksa, trend cena u ovom trenutku odgovara Petrohemiji. Ona, sudeći po izjavama zvaničnika, posluje pozitivno, s tim što ostaje problem nasleđenih dugova. Nisam siguran da će se sva preduzeća iz ovog kompleksa uspešno privatizovati. U svakom slučaju, Vlada očekujem dalji rast zaposlenosti i plata u privatnom sektoru a u dogledno vreme mora da prestane da subvencioniše nerentabilna preduzeća i svu svoju pažnju preusmeri na kapitalne, infrastrukturne investicije, kao i na sistemsku podršku razvoju preduzetništva i malih i srednjih preduzeća.

Fiskalna konsolidacija nesumnjivo daje rezultate u stabilizaciji javnih finansija. Ali, s druge strane imamo smanjene plate i penzije, veoma mali rast zaposlenosti i rast BDP-a koji je delom proizvod jednokratnih efekata. Da li će ove godine konsolidacija početi da daje opipljive rezultate i u realnom sektoru?

Mi smo već u 2016. godini imali sasvim opipljive rezultate, mereno kretanjem osnovnih makroekonomskih agregata. To je u suštini pozitivna posledica fiskalne odgovornosti u prethodnoj, 2015 godini. Industrijska proizvodnja je porasla za 4,7 odsto, građevinarstvo za šest odsto, poljoprivredna proizvodnja za 8,1 procenat. Pri tome raste promet u trgovini na malo po stopi od 7,8 odsto. Nivo stranih investicija je oko 1,8 milijardi evra, a ukupne investicije su porasle za 6,4 odsto. Takođe, povećana je kreditna aktivnost banaka i to u oba sektora (korporativni i stanovništvo), uz, istovremeno smanjenje udela nenaplativih kredita. Makroekonomski rezultati postignuti u 2016. godini imaće svoj uticaj u tekućoj 2017. godini. Stoga, verujem da će, ukoliko se ne dese nepredviđeni eksterni šokovi (rast cena nafte, poremećaj na finansijskom tržištu i slično), te ukoliko se dublje „zaore“ na planu strukturnih reformi, rezultati u ovoj i narednim godinama biti još bolji. Pod strukturnim reformama podrazumevam restrukturiranje velikih javnih preduzeća, završetak privatizacije prethodno pomenute grupe preduzeća – gubitaša, unapređenje efikasnosti državne administracije, dalje snaženje privrednog ambijenta eliminisanjem nepotrebnih administrativnih barijera, reformu obrazovanja, sistema zdravstvenog osiguranja, pravosudnih institucija. Drugim rečima, od ovogodišnje „setve“, to jest spremnosti da se radi na svemu pobrojanom, zavisiće kvalitet „žetve“ narednih godina, odnosno kvalitet performansi privrede i naš sveukupni životni standard.

Vidi li privatni sektor prostor za podizanje plata ove godine i u kom obimu?

Privatna potrošnja je u 2016. godini bila značajna komponenta rasta BDP-a. Za razliku od 2015. kada je skromni rast bio vođen isključivo investicijama i izvozom, slika se u prošloj godini menja, te privatna potrošnja daje svoj doprinos. Rast BDP-a je jednim manjim delom uzrokovan i povećanom javnom potrošnjom, što, neki tumače, prevremenim popuštanjem. U protekle dve godine značajno se smanjio gep između visine plata u javnom i privatnom sektoru, što su više nego pozitivni trendovi. Činjenica je da je u periodu krize, od 2008. pa do 2014. godine između 250 i 300 hiljada ljudi ostalo bez posla. Gotovo svi su oni radili u privatnom sektoru. Za to vreme javni sektor je bivao sve veći i skuplji, dominantno finansiran upravo od strane privatnog sektora. Zbog toga su ovi trendovi koji favorizuju privatni sektor dobri. To je važno, jer doprinosi stvaranju normalnog vrednosnog sistema. Ne ohrabruje činjenica da je danas san većine mladih ljudi da rade u državnoj administraciji.

Dakle, očekujem dalji rast zaposlenosti i plata u privatnom sektoru, upravo kao posledicu ostvarenog nivoa investicija u prethodnoj godini, kao i otklanjanja prepreka u nekim, za našu privredu, veoma važnim privrednim granama (građevinarstvo). Ovom ide u prilog i rast koji je ostvario sektor prerađivačke industrije, kao i sektor saobraćaja i usluga. Takođe, kontinuirana promena strukture uvoza indicira da se može očekivati promena na bolje strukture srpske privrede i, sledstveno, povećanje konkurentnosti.

Vlast se diči obavljenim reformama i skokom Srbije na Duing biznis listi. Koliko privreda realno oseća boljitak zbog ovih koraka?

Popravljanjem ranga na respektabilnim rejting listama (doing business, GCI, IEF i sl.), kao i generalnim popravljanjem rejtinga zemlje, podiže se stepen atraktivnosti ulaganja u Srbiju. Tome u prilog idu i dosadašnje pozitivne ocene sprovođenja stendbaj aranžmana sa MMF (uspešno okončana šesta revizija). Međutim, sa druge strane pozicija zemlje na pomenutim listama nije odlučujuća u konačnom odabiru investicione destinacije. Takođe, tu imate i paradokse koji su teško objašnjivi. Na primer, Makedonija je na 10. mestu prošlogodišnje DB liste. Istovremeno, stopa nezaposlenosti u ovoj zemlji je, sa izuzetkom Kosova, najviša u regionu. Pored toga Makedonija već više od 12 meseci ima krizu vlade, a elementaran uslov za dobar privredni ambijent je politička stabilnost.

Srbija, naravno, mora naporno da radi na strukturnim reformama i prirodno, biće u budućnosti bolje rangirana. U ovom trenutku najviše zabrinjava činjenica da je konkurentnost naše privrede vučena inovacijama, kvalitetnom radnom snagom, na veoma niskom nivou. Nalazimo se na začelju liste zemalja koje su sposobne da zadrže mlade talente i da privuku kvalitetne kadrove sa strane.