Ekonomski džin i politički patuljak

Evropa danas predstavlja kontradiktornu sliku. To je zemlja mira, demokratije i vladavine prava. Ona je takođe zemlja prosperiteta: njena ekonomija je konkurentna, njena valuta snažna, inflacija je niska, a njeni životni standardi su među najvišim na svetu. Evropljani imaju veoma visok nivo socijalne zaštite, jeftino i visoko kvalitetno obrazovanje, stroge standarde u zaštiti čovekove okoline i odličnu infrastrukturu. Pored toga, Evropa ima neuporedivu kulturnu raznolikost i velike prirodne lepote. To sve zvuči kao utopijski san.
Sa svojih 500 miliona stanovnika i najvećim jedinstvenim tržištem na svetu, Evropa je ipak ekonomski džin, mada je svet ne smatra stvarnom unijom. Međutim, ona je patuljak u političkom smislu – i to patuljak koji postaje sve

manji. Naše stoleće je vek velikih država, a dalji rast Kine, Indije, Sjedinjenih Država i Japana uskoro će učiniti da najveće evropske sile izgledaju sićušno. Čak i danas, tri najveće članice EU jedva uspevaju da nadoknade gubitak političke težine Evrope, a još manje da zaustave taj proces. Bez snažne EU, taj razvoj samo će se pojačati.
Svet van Evrope menja se rapidno i neće čekati na Evropljane zaglibljene u mučnom procesu samootkrivanja. Alternative su jasne: uhvatiti korak ili zaostati.
Uprkos trenutnoj opsesiji Irakom, u Americi se sve više učvršćuje gledište koje 21. vek uglavnom definiše na osnovama koje se oslanjaju na trio Kina, Indija i SAD. Uloga Japana kao američkog saveznika uzima se kao nepromenljiva. Odnos s Rusijom smešta se negde između partnerstva i obnovljenog rivalstva, ali na Rusiju se u suštini ne gleda kao na stvarni strategijski izazov. A u strateškom smislu, ostatak je obavijen tišinom – koja obuhvata i Evropu.
Pojednostavljeno gledano, Amerika smatra da Evropa više ne stvara probleme,

bar u doglednoj budućnosti, i da, zbog nepostojanja jedinstva, neće hteti ili moći da doprinese rešavanju svetskih problema. Uključenost Evrope u napore NATO da se stabilizuje Avganistan samo naglašava ovu dvosmislenost.
Na jednoj strani, SAD cene ulogu Evrope u Avganistanu, ali na drugoj to angažovanje otkriva slabosti Evropljana i ograničene mogućnosti Alijanse. Mada američka politička elita nije otpisala NATO, očekivanja da on može biti kompetentan u rešavanju kriza veoma brzo opadaju. Ovakvo viđenje Evrope kao zanemarljivog političkog entiteta u punoj meri dele Peking, Moskva i Nju Delhi.
Ovo je polazna tačka na kojoj nova generacija lidera preuzima rukovodstvo nad tri najveće države članice EU. Gerhard Šreder, Žak Širak i Toni Bler su istorija. Vlada Angele Merker u Nemačkoj na vlasti je godinu i po dana. Nikola Sarkozi upravo je preuzeo predsedništvo u Francuskoj. Gordon Braun uskoro će preuzeti dužnost prvog ministra u Ujedinjenom Kraljevstvu.
U roku od samo nekoliko nedelja ovaj trio okupiće se da donese vitalnu odluku o budućnosti EU. Ta se odluka tiče Ustavnog ugovora i njegovih izgleda. Kako će se zvati novi osnovni dokument je u suštini od minorne važnosti; za budućnost Evrope suštinski je važno da se obnovi ustavna reforma i Evropi da jak temelj. Pitanje je, znači, hoće li novi lideri već tokom ovog meseca uspeti u novom naporu da usvoje vitalne institucionalne reforme koje zahteva povećana Unija.
Najbolji put za nastavak ovog procesa je fokusiranje na suštinska pitanja. Treći deo blokiranog Ustavnog ugovora samo je epitom postojećih ugovora EU koji – pošto će ovi ugovori ostati na snazi bez obzira na to da li su deo novog dokumenta – može biti odvojen od ostatka.
Drugi deo ovog dokumenta u zastoju, Povelja o fundamentalnim pravima, može biti odložen. To će svakako biti bolno jer će se demokratski deficit EU povećati bez jasno definisanih fundamentalnih prava dok birokratije EU budu dobile veću vlast. Ako se odloži Drugi deo, Evropski sud moraće da definiše ova fundamentalna prava, bar za dogledno vreme. To nije najbolje rešenje, ali je bolje nego da nema nikakvog rešenja.
Prvi deo Ugovora je, međutim, nenadoknadiv, kao i nova procedura glasanja, s pravilom „dvostruke većine“ koje će uravnotežiti ulogu država i stanovništva. Ponovo otvoriti ovaj deo debate, i time dopustiti da se razvodni suština ovog pitanja, bio bi istorijski promašaj i veliki korak unazad za budućnost Evrope. Ako je to cena da se nastavi s Ugovorom, bolje je ne uraditi ništa i ne gubiti vreme.
Ulozi za Evropu su u nedeljama koje dolaze zato veoma visoki. Ako se sačuva suština Ustavnog ugovora, Evropa će nastaviti da se sve više razvija u globalnog igrača. Takođe, samo tako će transatlantska alijansa imati budućnost. Ovaj proces će, svakako, zahtevati vreme, a biće i drugih zastoja. Ali, fundamentalni pravac biće ispravan i biće stvarnih razloga za optimizam. Ako, na drugoj strani, i ovaj pokušaj bude propao, ili se okončao lenjim i beskorisnim kompromisom, pad Evrope će se ubrzati, a transatlantski odnosi postajaće sve više turbulentni.
Uprkos svim razlikama koje mogu postojati između njih, sada je na Merkelovoj, Sarkoziju i Braunu da dokažu da shvataju izazove koje Evropi postavlja globalizacija: države članice EU moći će da odbrane svoje interese u svetu 21. veka samo do mere koliko je snažna sama EU.