Ekonomski fašizam u Srbiji

Subota, 27. april. Pred prodavnicom su stajali muškarci i tražili od vlasnika da zatvori radnju i da se iseli, a od građana da bojkotuju vlasnika. Na automobil vlasnika radnje stavili su pečenu glavu svinje. „Gde nema poštovanja, tu nema poslovanja“, pisalo je u jasnoj pretnji ispisanoj na velikoj tabli koju su nosili u ponovljenom okupljanju 5. maja.

Nije jedina sličnost u tome što su se oba slučaja dogodila u subotu i u aprilu, to je najmanje bitno. Mnogo je značajnije što oba događaja, bez obzira što ih razdvaja ozbiljna vremenska i geografska distanca, pripadaju istoj, mračnoj, političkoj ideologiji.

Prvi se dogodio 1933. godine u Berlinu i poznat je kao početak progona Jevreja u nacističkoj Nemačkoj. Drugi se dogodio 86 godina kasnije – 2019. godine u beogradskom naselju Borča. Grupa demonstranata opkolila je pekaru „Roma“ u vlasništvo građanina Srbije albanskog porekla Mona Đuraja, tražeći da zatvori pekaru i pozivajući stanovnike naselja da bojkotuju pekaru. „Kažu mi da sam Šiptar i da moram da se selim odavde jer za mene nema mesta“, rekao je Đuraj, koji se medijima pravdao da je lojalan građanin i uredan poreski obveznik države Srbije.

To nije prvi put da se u Srbiji nasrće na radnje u vlasništvu građana Srbije albanske nacionalnosti. Prvi put to se dogodilo 2014. godine posle fudbalske utakmice Srbije i Albanije kad je šest pekara moralo da bude zatvoreno zbog divljanja nacionalističkih grupa.

U najnoviji linč borčanskog pekara tiho su se uključili i mediji pod kontrolom vladajuće partije. Da bi dočarali atmosferu netrpeljivosti prema Monu Đuraju, mediji su posebno isticali da je na skupu podrške Đuraju „bilo više političara i novinara nego građana“, sugerišući da zapravo građani više podržavaju bojkot pekare nego što daju podršku njenom vlasniku.

Razlog za okupljanje pristalica ideologije krvi i tla u Borči bila je fotografija Đurajevog brata od pre dve godine na kojoj on ukrštenim rukama navodno dočarava sliku orla s albanske zastave. Neko je sliku s predumišljajem izvukao „iz naftalina“ i postavio na društvene mreže da bi opravdao novi povod za okupljanje u Borči.

Poruka o vezi „poštovanja i poslovanja“ ne bi smela da ostavi ravnodušnim nijednog preduzetnika i biznismena u Srbiji. Zahtevi koji asociraju na ekonomski fašizam loš su signal i dodatno kvare poslovni ambijent u Srbiji koji je, inače, već previše zaražen virusom političke nestabilnosti.

Zaslugom vlasti, pre svega, njenim zakonodavno-praktičnim delovanjem u srpskoj ekonomiji primetni su mnogi elementi koji mogu da stvore utisak sličnosti s fašizmom.

„Fašizam neće proći u Srbiji. Od toga što ćutimo nećemo moći da se suprotstavimo narastajućem fašizmu. Fašizam nema budućnost u Srbiji“. Tim rečima u borbu protiv fašizma uključio se, pre slučaja „Borča“, i srpski predsednik Aleksandar Vučić. Ali njega ne „žuljaju“ fašističke natruhe u ekonomiji, koje je u poslovni ambijent unela njegova vlast i partija, on najpre ima na umu navodni fašizam srpske opozicije. Tako su optužbe na račun opozicije za fašizam postale obavezna stilska figura u političkom životu i javnom obraćanju funkcionera vladajuće Srpske napredne stranke.

Čiji je fašizam u Srbiji?

Pitanje je više retoričko s obzirom da je svaki i svačiji fašizam ekstremno opasan. I levi i desni, i vladajući i opozicioni. Naravno da je najopasniji onaj koga kroz institucije države i društva promoviše i praktikuje vladajuća politička garnitura. Već nekoliko godina tiho, najčešće (ali ne i obavezno) vaninstitucionalno i šunjajući se na mala vrata u ekonomiju Srbije uvedene su prakse, propisi i ponašanja koja imaju prizvuk fašističke ideologije. Na prvi pogled to nisu krupne i uvek jasno vidljive mere, ali jesu zabrinjavajući trendovi koji oblikuju zastrašujući ambijent iz 30-ih godina prošlog veka.

Među najvidljivije činjenice ubrajaju se pokušaji vladajuće partije da, uz pomoć državnih mehanizama, suspenduje tržište i prisilno stavi pod kontrolu privredu i ekonomske tokove. Državi je data uloga vrhovnog arbitra, regulatora i kontrolora što neodoljivo podseća na omiljenu rečenicu Benita Musolinija: „Sve za državu, ništa van države, ništa protiv države“. Podsećanja radi, Musolinijev cilj bio je da Italiju pretvori u modernu industrijsku državu i obnovi njenu nacionalnu slavu. Fašisti u Italiji govorili su da državu ne treba napadati jer je ona prijatelj, ali da je zato veoma poželjno blatiti tajkune („klasu eksploatatora“).

Šta je karakterisalo fašističku ekonomiju?

Ekonomske politike Musolinijeve Italije i Hitlerove Nemačke počivale su na kontroli privatne privrede i direktnom prisiljavanju kompanija da služe interesima države. Sve što je rađeno u nacističkoj Nemačkoj, rađeno je u ime nacionalnog interesa a o tome šta je nacionalni interes odlučivali su partijski lideri i državna birokratija. Svoju ekonomsku politiku Musolini je opisivao kao „državni kapitalizam“, a 1934. godine slavodobitno je tvrdio da je „tri četvrtine italijanske ekonomije u rukama države“. U Srbiji 2019. godine, sedam godina od preuzimanja vlasti Srpske napredne stranke i gotovo dve decenije od početka tranzicije, polovina privrede (uključujući i lokalnu komunalnu privredu) u rukama je države.

Velika svetska ekonomska kriza iz 2008. godine bila je odličan izgovor srpskim političarima koji su, poput Musolinija u vreme velike krize iz 1933. godine, verovali da je kriza kapitalizma tako duboka da mora da dođe do temeljnih reformi koje su moguće samo ako postoji jedinstvena vladajuća stranka i univerzalna totalitarna država, a iz tog modela onda ni privreda ne može da bude izuzeta. Čak i državne firme koje su u poslednjih tri-četiri godine restrukturirane u okviru reforme javnog sektora u Srbiji ostale su u potpunom ili većinskom vlasništvu države, odnosno prepuštene na milost i nemilost partijama vladajuće koalicije. Po ugledu na Nemačku iz 30-ih godina prošlog veka u Srbiji danas u državnim firmama najvažnija osoba je „čovek za kontakte“. NJegovo radno mesto obično se zove „izvršni direktor za odnose s državnim organima i organizacijama“. Ko ne veruje neka pogleda sistematizaciju radnih mesta u bordu direktora nacionalne avio-kompanije Air Serbia.

Takvih partijskih poverenika ima u svim javnim preduzećima, ali su uglavnom prikriveni i bez zvučnih titula kao u slučaju Air Serbia.

Osim direktne kontrole u upravljanju državnim kompanijama vladajuća partija u Srbiji, po ugledu na Nemačku iz 30-ih godina prošlog veka, osnovala je svoje privatne kompanije, koje uvezuje u kartele i tako njima lakše upravlja a istovremeno kontroliše čitave grane privrede (model korporativizacije koji je Musolini koristio u Italiji). Takav model već je primenjen i uspešno je „zaživeo“ u saobraćaju, telekomunikacijama i građevinarstvu.

Na taj fenomen ukazala je pre neki dan kompanija CarGo koja se bavi prevozom putnika. Besprizorni napad države i njenih institucija na ovu kompaniju, pretnje zatvorom i nastojanje da joj se onemogući rad razotkrili su postojanje kartela taksi prevoznika koji kontroliše i štiti država i tako onemogućava sve ostale preduzetnike da se bave tim poslom na slobodnom tržištu.

Sličan scenario događa se i u telekomunikacijama gde država podstiče novoformiranu klasu partijskih biznismena da kupuju kablovske operatere i televizijske stanice i koncentriše ih oko poslova državne kompanije Telekom, koja se svim raspoloživim državnim resursima trudi da uspostavi kartelski monopol na srpskom tržištu telekomunikacija.

Nešto malo skriveniji, ali zato brutalniji, model kartelizacije primenjen je i u građevinarstvu, gde je kao inicijalna kapisla stvaranja kartela poslužio državni projekat „Beograd na vodi“.

Za razliku od javnih radova u Nemačkoj i Italiji koji su služili za masovno zapošljavanje radne snage, „Beograd na vodi“ poslužio je kao model javnih radova za masovno davanje posla novoosnovanim stranačkim preduzećima i zanatskim radnjama. Posle uspostavljanja kartelskog sistema na tom projektu, kasnije je sve bilo lakše na drugim projektima koji se realizuju ili su u najavi. Kartelizacija, odnosno korporativizacija, srpske građevinske industrije dostigla je vrhunac – vladajuća partija preko mehanizama vlasti kontroliše, upravlja i koordinira državnim institucijama i desetinama novoosnovanih privatnih firmi (Musolinijev model: „ništa van države“) koje se bave projektovanjem, izdavanjem urbanističkih uslova i dozvola, tenderima, izgradnjom i finansiranjem stambenih i poslovnih objekata u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu i svim većim gradovima.

Kao i u Italiji i Nemačkoj 30-ih godina prošlog veka, tako i danas u Srbiji kartelizovane (korporatizovane, umrežene) firme služe za pokriće najhaotičnijih, najmutnijih i najprofitabilnijih poslova. Javnost ponešto sazna o tome tek kada dođe do svađe oko podele profita unutar kartela ili kad istraživački novinari otkriju neki od pipaka te hobotnice.

Sve ključne odluke u korporativnom sistemu Musolinijeve Italije donosile su državne agencije: Instituto per la Ricostruzione Industriale (osnovan 1933. godine, imao je udele u industrijskim, poljoprivrednim i firmama za nekretnine) i Instituto Mobiliare (osnovan 1931. godine kao nacionalna kreditna institucija). Institucije u Srbiji najpribližnije tom profilu su Akcijski fond, Fond za razvoj i Komisija za kapitalne investicije (osnovana 27. aprila 2019.).

Fond za razvoj se već pokazao kao protočni bojler stotina miliona evra državnog novca usmerenih u firme bliske vladajućim partijama. Poseban kriterijum koji Fond neformalno praktikuje pri dodeli kredita je potpis zajmotražioca kao garancija da će članovi njegove porodice i zaposleni u firmi na izborima za sve nivoe vlasti glasati za kandidate vladajuće stranke.

Sličan model poslovanja mogla bi da ima tek formirana nacionalna Komisiju za kapitalne investicije. NJen zadatak biće da rangira projekte i da unapređuje sistem za upravljanje kapitalnim investicijama. Po sastavu – predsednica Ana Brnabić, zamenici Zorana Mihajlović i Siniša Mali i još šest ministara kao članovi – reklo bi se da je Komisija zapravo klonirana mini Vlada, što znači da nacionalne kapitalne investicije (višemilionskih vrednosti u evrima) ostaju „u krugu porodice“ i pod isključivom kontrolom vlasti.

Fašisti, naročito, u Italiji (korporativizam) odlučili su se za fuziju države i institucija tako što su apsorbovali sve institucije društva, države i tržišta. Modernim jezikom rečeno, napravljena je kapilarna (duboka) država koja je apsorbovala poslove Berze, Komisije za hartije od vrednosti, Antimonopolske komisije, Centralne banke… Nešto slično dogodilo se i u Srbiji. A zatim se vladajuća partija potrudila da svojim članovima i simpatizerima obezbedi mesto i posao u nekim tek osnovanim i za tržišnu ekonomiju veoma važnim institucijama sistema, kao što su notari i izvršitelji.

Mediji su danima obaveštavali javnost kako su dozvole za rad mogli da dobiju samo ljudi koje je prethodno sertifikovala partija na vlasti. Time su postignuta dva cilja u srastanju (korporativizaciji) državnih i nezavisnih institucija: pod kontrolu vladajuće stranke stavljen je i privatizovan važan element tržišne privrede i postignuta sinergiju u praćenju ekonomsko-finansijskih tokova na nivou države. Ne treba zaboraviti i na činjenicu da je vladajuća partija tvrdo insistirala i na kraju ostvarila svoju ideju obaveznosti članstva u Privrednoj komori Srbije, iako se veliki deo domaće poslovne zajednice i određeni krugovi u Evropskoj uniji opirali toj ideji. Na taj način vladajuća partija stavila je pod kontrolu privrednike i privredna kretanja u zemlji.

Inače, ekonomska filozofija fašizma počiva na partnerstvu države i biznisa, ali primenom državne sile. Svi preduzetnici i biznismeni koji se „dobrovoljno“ ne udruže s državom u „privredni sistem Nacije“ reskiraju hapšenje, kao jednu od mogućih opcija (u Srbiji je na svojoj koži to osetio Miroslav Mišković, vlasnik Delta holdinga), a tu su i druge vaspitne mere poput zatvaranja biznisa i proterivanje iz nekog grada pa čak i iz zemlje.

Slučaj proterivanja vlasnika velike kompanije iz jednog grada nadomak Beograda traje već dve godine, a kao sredstvom „ubeđivanja“ lokalna vlast Srpske napredne stranke služi se najprljavijim diskvalifikacijama, denunciranjem, potpisivanjem peticije za njegovo proterivanje iz grada i javnim pozivima preko lokalnih medija na bojkot njegovog biznisa.

Fašizam ne poriče privatnu svojinu i privatnu firmu, ali ih ne smatra neprikosnovenim jer, zarad opštih interesa, država može da im nametne razna ograničenja. Od vlasnika zanatskih radnji do vlasnika velikih kompanija tražilo se da koriste imovinu u „nacionalnom interesu“, ko to nije prihvatio, završio je kao neprijatelj naroda i tajkun koga mediji pod kontrolom vlasti mogu slobodno i nekažnjeno da blate i razapinju. Uživanje svojine moralo je da se pokorava opštem interesu, a lična inicijativa odgovorna je pred državom koja ima pravo da je kontroliše.

„Država treba da zadrži mogućnost nadgledanja i svaki vlasnik imovine treba da smatra da ga je na to mesto postavila država. NJegova dužnost nije da koristi svoju imovinu protiv interesa svojih sunarodnika. Treći rajh će zadržati svoje pravo da kontroliše vlasnike imovine“, govorio je Adolf Hitler početkom 1933. godine. Tako na primer, nijedan kapitalista ili preduzetnik nije imao slobodu da potroši vlastiti novac prema svom poslovnom nahođenju nego samo u skladu sa svojom pozicijom „služenja narodu“. Svaki pokušaj „gomilanja“ novca je bio strogo zabranjen a rente su bile zamrznute – „možeš da uzimaš, ali ne preteruj“.

Identičnim upozorenjem, kako se može pročitati u medijima, danas se u Srbiji najviši zvaničnici vlasti obraćaju svojim partijskim biznismenima (na stranačkim skupštinama) koji su naprasno postali nezajažljivi, pa predsednik mora da ih „lupi po prstima“.

Fašizam je insistirao i na eliminisanju svih vrsta parazitizma uvođenjem progresivnog poreza na kapital koji je ponekad podsećao na delimičnu eksproprijaciju celokupnog bogatstva. Hitler je umeo da razgali dušu radničke klase rečima: „Mi hoćemo ukidanje svih dohodaka osim onih zarađenih radom“.

Od gneva vlasti i javnosti nije mogla da pobegne poslovna elita Nemačke koja se dugo gnušala lojalnosti režimu ili odbijala da plati dovoljno veliki reket vladajućoj kliki. Sličan gnev osetili su u poslednjih pet-šest godina na svojoj koži i neki veliki srpski biznismeni koji su „uverljivim argumentima“ bili primorani da uplate milion evra u privatni fond predsednikove supruge, dva miliona evra za finansiranje jednog košarkaškog kluba ili 15 miliona evra za finansiranje stranke. Svi veliki srpski biznismeni žive danas u strahu da će se jednog jutra probuditi s rešenjem zakačenim na vratima firme koje ih upozorava da njihova kompanija mora da služi državnim i nacionalnim interesima.

Današnji srpski biznismeni u sličnoj su situaciji u kojoj su bili nemački 30-ih godina prošlog veka. U pojedinim velikim firmama, ponašajući se kao partijska inkvizicija, sedi po šest-sedam državnih revizora, inspektora i poreznika koji ostaju tri-četiri meseca sa striktnim uputstvima za kontrolu poslovnih knjiga. Takav slučaj dogodio se prošle godine dvojici velikih domaćih privrednika. Papiri su kontrolisani detaljno, dve ili tri godine unazad, sve dok se ne pronađe neka greška. Kontrolori ne smeju da odu iz firme dok ne pronađu neku grešku. Čak i najmanja formalna greška dovoljan je razlog za veliku kaznu koja je mogla da bude i nekoliko miliona evra (maraka). Nisu pomagale ni žalbe upućene sudovima pošto su sudije partijski instruisani.

Cilj fašizma bio je da oštrim propisima i strogim inspekcijama razori autonomiju privatnog biznisa i uspostavi disciplinovanu i kontrolisanu privredu. Hitler je to postigao etatizacijom kartela, Rajhsbanke, Železnice… i sveopštom intervencijom države u privrednim odnosima. Centralna banka Srbije danas podseća na Rajhsbanku iz tog vremena po načinu kako je izgubila samostalnost i postala produžena ruka države.

Iako na prvi pogled odvojen od Vlade i države, i bankarski sistem u Srbiji ponaša se već nekoliko godina kao nemački bankarski sistem 30-ih godina prošlog veka. Većina menadžera u bankama i osiguravajućim firmama u Srbiji danas savetuje svojim klijentima da urade isto što su nemački bankari savetovali pre osam i po decenija svojim klijentima – da ušteđevinu ili višak kapitala ulože u državne obveznice.

O primamljivosti državnih hartija od vrednosti svedoči vest od 22. aprila ove godine u kojoj se kaže kako je „Eksplodirao promet na Beogradskoj berzi“. Tog dana zabeležen je promet od 10,4 miliona evra, ali se priznaje da su „najveći doprinos takvom prometu dale državne obveznice, dok je trgovanje akcijama kompanija bilo slabo“. Portfoliji srpskih banaka i osiguravajućih kompanija puni su sličnih „sigurnih utočišta“ kao što su državne obveznice i blagajnički zapisi, što faktički znači da je deo imovine banaka zapravo – državni dug.

Država u autoritarnim fašističkim režimima nije samo vlasnik velikog dela privrede, nego i ključni arbitar na tržištu. Ministri, premijer predsednik države preuzimaju ulogu tržišta i propisuju koliko će se čega proizvoditi, u kojim uslovima i po kojim cenama. U Srbiji i danas Vlada (ili predsednik) određuju cenu električne energije za domaćinstva i privredu, cenu železničke karte a početkom aprila premijerka i ministar poljoprivrede saglasili su se „da cena koštanja malina bude 139,3 dinara po kilogramu“.

Posebna pažnja fašističke države bila je posvećena platama, odnosno minimalnoj nadnici. Iako je insistirao na podizanju produktivnosti i proizvodnje fašizam se nije zalagao za model po kome će plate zavisiti od rada. Visinu (minimalne) nadnice određivala je vlast direktno ili na „socijalno-ekonomskom savetu“ (sindikati i poslodavci).

Inače, mit o Hitleru kao ekonomskom magu počivao je na dva uspeha – rešavanju problema nezaposlenosti („najveće zlo Nemačke“) i rastu „narodnog dohotka“ (bruto domaćeg proizvoda). Ti uspesi zahtevali su masivni državni intervencionizam i vođa se toga nije libio, koristeći populizam kao zgodnu alatku komunikacije s masama. Tako je već 1936. godina Hitler mogao da kaže da se u Nemačkoj „desilo čudo“.

O postignutom privrednom „čudu“ naslušala se i Srbija poslednjih pet-šest godina.

I pored nesumnjivih ekonomskih uspeha, naročito u početnoj fazi, fašizam je u ekonomiji imao ozbiljnu „Ahilovu petu“ koja ga je mučila sve vreme. Domogao se vlasti šireći mit o istorijskoj privrednoj obnovi, a kad je skončao, optužen je za gušenje privredne aktivnosti i preduzetničke inicijative/slobode.