Eliezer Papo: Život jači od ideologija, programa, projekata…

Eliezer Papo (1969) je nerezidentni rabin Jevrejske opštine u Sarajevu. Od devedesetih godina prošlog veka živi i radi u Izraelu, gde predaje jevrejsku književnost na Univerzitet u Ben Gurion. Jedan je od inicijatora Centra za ladino kulturu, koji neguje jezik sefardskih Jevreja. Dopisni je član Španske kraljevske akademije.

Na svojim veoma posećenim predavanjima na neuobičajeni način komentariše sve odreda, pa i društveno-politička pitanja. Objavio je nekoliko naučnih radova na hebrejskom, engleskom, ladino i srpskom jeziku, na temu jevrejskog prava i filozofije, te jevrejsko-španske književnosti, kao i nekoliko književnih dela. Njegov roman -Sarajevska megila / Skica za portret jednog svijet u trinaest poteza (Centar za stvaralaštvo mladih, Beograd 2001) bio je u užem izboru za Ninovu nagradu.

O njemu je snimljen jedan dokumentarni film, a on je neverovatno duhovit, pričljiv i harizmatičan. Eliezer Papo za Danas govori o svojoj novoj knjizi, položaju ladino jezika, ali i o društveno-političkoj stvarnosti današnjeg Izraela, odnosima Jevreja i Arapa, koroni…

* Vaše priče su lepe, ironične i pune humora. Zašto ovakav naslov knjige?

– To je samoinicijativno otkrivanje Ahilove pete. S obzirom na činjenicu da knjiga nije nastala kao plod koncepta, nego je plod činjeničnog stanja, postojale su neke priče koje sam objavljivao kao kolumne u nekim bosanskohercegovačkim novinama, pa su nastali prevodi biblijskih knjiga o Esteri i Ruti u desetercu, pa neke moje vlastite pesme, pa onda neke druge priče koje nisu ni bile objavljene, onda, mi u Bosni smo takvi, mi se prvenstveno sprdamo sami sa sobom, pričamo viceve o sebi, ne pričamo viceve o drugima a humor je nekako najbolja odbrana, pa da ne bi nekom drugom palo na pamet da kaže „evo je ovde objedinio sve stvari koje nemaju veze jedna s drugom“, onda ja to tako sam posprdno i ironično kažem.

Premda to uopšte nije tačno, zato što knjiga ima koncept. Na koncu stvari su se spojile u jednu celinu – izbačeno je ono što tu ne treba da bude i usporeno je izdavanje knjige da bi se tu našlo sve što treba da bude. Ali, s obzirom na činjenicu da postoje i delovi te celine koji očigledno pripadaju i drugim presecima skupova, onda sam smatrao da je najjednostavnije da to pitanje odmah rešimo, pa da budući književni kritičari ne moraju odmah da otkrivaju vezu ili nedostatak iste. Ja sam i profesor književnosti, volim da se poigravam s terminologijom. Jedna prethodna zbirka priča koja je izašla u BiH zove se Pet časova sa odmorima – zbirka postistorijskih priča. Poigravam se, dekonstruišući ili rekonstuišući već postojeće reči ili konstruišući nove…

* Utisak je da kroz svoje pisanje dekonstruišete opšte poznate pojmove judaizma.

– Volim da se poigravam sa definicijama, međutim, vrlo često, pošto tu ima i autobiografskih priča, život ih dekonstruiše mnogo bolje. Ima ona scena saSurčinskog aerodroma kad meni carinik prvo htedne da zapleni neke devize koje nisam prijavio kad sam ušao u zemlju, a ja se branim kao time da sam rabin, onda on kaže „šta je to rabin“, ja kažem „jevrejski pop“, on kaže „e, uvek sam hteo da pitam da li ste vi pravoslavni ili ste katolici“, onda ga zamolim da na sekund priđem kompjuteru, ukucamortodoksni Jevreji, a on čovek na to kaže „pravoslavni, pa da, zato vas svi mrze“. To se stvarno desilo i to je mnogo bolja dekonstrukcija terminaortodoksni Jevreji nego što bi meni ikad palo na pamet. Nije to jedina priča te vrste. Nekako sam magnet za tu vrstu stvari. Ne samo da ih ja izmišljam, nego i kad ih neko drugi smisli, one u roku od odmah dođu do mene. Privlačim tu vrstu humora, tu vrstu poigravanja sa fonemama, morfemama, grafemama i sa leksemama.

* O vama je Migel Anhel Nieto 2002. snimio nagrađivani dokumentarni film „El Ultimo Sefardi“ („Poslednji Sefard“). Šta vas je motivisalo da sačuvate ladino, jezik sefardskih Jevreja?

– Svojevremeno, kad je hebrejski objavio rat svim ostalim jevrejskim jezicima, cilj je bio da se već pridošli i oni emigranti koji će u budućnosti doći homogenizuju, prvenstveno oko jezika. Još se nije znalo kad će i kako biti uspostavljena država, još se nije znalo kako će se izaći na kraj sa Arapima, kako će se Britanci povući, ali već se znalo da se Jevreji u Svetoj zemlji mogu homogenizovati prvenstveno oko zajedničkih institucija i zajedničkog jezika. Tad je objavljen rat svim jevrejskim jezicima. Ono od čega se najviše strahovalo je da nastane neka država u kojoj se govori jidiš, ili se govore jidiš i ladino, ili se govore jidiš, ladino, judeo-arapski, engleski ili nemački, pa to onda ne bi bila ta država. Vrlo brzo, međutim, nakon što je ivrit uspeo u svom naumu, odnosno nakon što su planeri i elite koje su formiraleAkademiju i obnovile jezik, pobedile u tom ratu sa drugim jevrejskim jezicima, osetio se žal za ubijenim jevrejskim jezicima kojima je podmetnuta noga i u samoj jevrejskoj nacionalnoj državi.

Ali, ipak je trebalo par decenija da se narod, država i predstavnici u parlamentu dosete pa da naprave jedan zakon o Nacionalnoj upravi za ladino i Nacionalnoj upravi za jidiš. To je opet jedan mali vid evrocentrizma, jer nije napravljena, recimo, Nacionalna uprava za judeo-arapski, ili Nacionalna uprava za orijentalne jevrejske jezike tipa aramejskog. Ali, za dva evropska jevrejska jezika jeste. Mi smo zadovoljni što je tako, ali lično sam nezadovoljan što za ostale jezike nije, jer i to treba da postane deo opšte izraelske kulture. Otkako je nastala taNacionalna uprava za ladino, umnogome su se izmenile pozicije i akcije ladina u samom Izraelu i to prvenstveno samim Sefardima. Godinama su Sefardi bili izloženi pucanju iz svih oružja, sa svih strana, svih mogućih jevrejskih elita, od kojih je jedna mala šačica obrazovanih ljudi htela da Jevreji na Balkanu nastave da govore ladino. Sve druge jevrejske elite bile su ili za hebejski, ili za srpski, ili za francuski itd. Imate Daviča, koji ovde piše na jaliji, i prvi je jevrejski pisac koji piše na srpskom, i on već doživljava ladino kao žargon itd. Sefardi su tad ubijani u pojam, sve vreme se ladino predstavljao u nekom nerespektibilnom kontekstu kao jezik koji nema gramatike, što je sušti idiotluk – nema jezika bez gramatike. Nije ladino kad govorite moderni španski sa đ, ž i š, jer ladino ima svoju sintaksu i leksiku koja je drukčija.

* Kako vidite judaizam danas, u savremenom Izraelu?

– Izrael je srednjeistočna država i samim tim ne postoji razlika između vere, nacije, etničke pripadnosti… iz prostog razloga što je to tako na Srednjem istoku, znači tamo i na Bliskom istoku, znači ovde. Ovde isto tako postoji znak jednakosti između vere, nacije, jezika i etničke pripadnosti. U tom kontekstu, judaizam je mnogo bitniji nego što se u prvi mah čini. Znate kako to na Zapadu kažu, to je strašno smešno, „razdvajanje crkve i države“. Naravno da je razdvajanje crkve i države, nacije i države, moguće tamo gde postoje univerzalističke religije. Pa sad, bože moj, cela Evropa je katolička, barem bila, jer u njoj nije bilo ni pravoslavaca ni muslimana, a i protestanti kad su se pojavili, to je rešeno na jedan fini humanistički evropski način: ako je kralj protestant, pobio je katolike, ako je kralj katolik, pobio je protestante. Znači svi su katolici, a onda postoje katolici u Francuskoj koji vode svoju francusku državu, postoje katolici u Poljskoj koji vode svoju poljsku državu…

Međutim, tamo gde religije nisu univerzalističke, judaizam nije univerzalistička religija, judaizam je religija jednog naroda i taj narod ima jednu državu, a to znači da su identitet, vera, religija, kultura i jezik međusobno isprepleteni na jedan mnogo komplikovaniji način. Na koncu konaca, ovde na Balkanu, mi to naravno svi znamo. Drugim rečima, judaizam u Izraelu nije pitanje ličnog izbora kao katolicizam u Francuskoj. Postoji samo verski brak, čitav niz oblasti društvenog života poveren je na ravnanje Rabinatu. Rabinat je samim tim državna ustanova, presude Rabinata obavezuju državne institucije, policiju. Jednostavno, cela ta katolička ideja razdvajanja crkve i države uopšte nije sprovodiva ni na Srednjem ni na Bliskom istoku.

* Da li je onda laički judaizam, za koji se mnogi izraelski intelektualci zalažu, besmislen?

– Za njih nije besmislen jer mu oni pridaju smisao. Međutim, i kad su Jevreji izašli iz Egipta, četrdeset godina se lutalo kroz pustinju da bi ta generacija, koja je formirana s jednim ropskim mentalitetom, izumrla. Izrael se sve više levantinizuje. Izrael se sve više srednjeistokoizuje, ako postoji takva reč. I, na koncu konaca, niko više ne jede gulaš, svi jedu somune koje umaču rukom u humus i thinu. Na početku izraelskom muzikom su dominirale dosadne srednje i severnoevropske melodije sa hebrejskim riječima. To što je trebalo da zvuči kao folklor izgledalo je potpuno veštački, jednostavno izmišljaš. Sad je, međutim, stasala druga, treća, četvrta generacija ljudi kojoj je hebrejski maternji jezik i muzika je, gle čuda, levantinska, osamdeset posto savremene izraelske muzike je levantinska muzika.

* Kakav je odnos između Jevreja i Arapa koji žive u državi Izrael?

– Imam studente Arape – trećina studenata na mom univerzitetu su Arapi, bez obzira na to da li se radi o beduinima iz područja Negeva koji su većina arapskih studenata na mom univerzitetu, ili se radi o Arapima sa severa Izraela, znači nekadašnjim falasima, ili se radi o nekoj urbanoj populaciji. Sad se za vreme korone desio jedan bitan pomak, a ima jedan čitav niz pomaka koji nisu uočljivi nekome ko tamo ne živi. Recimo jedna robna kuća učinila je više na objedinjavanju grada Jerusalima nego svi mogući vladini projekti. Bilo je jedno zapušteno naselje na obroncima starog grada Jerusalima, znači iznad zidina, to su naselje pretvorili u otvoreni kenion, što je na hebrejskom robna kuća odnosno mol. Umesto onih američkih odvratnih robnih kuća u koje uđete, pa ni ne znate da li je napolju dan ili je noć, zima ili leto, ovde zapravo šetate ulicom, a sve zgrade oko vas su radnje. U tom molu su se odjedanput stekli svi: u njemu rade i Arapi i Jevreji, u njega dolaze Arapi, Jevreji, Jermeni, Grci, muslimani, hrišćani… To je postalo mesto okupljanja, što znači da je život jači od ideologija, programa, projekata.

Retko od Arapa u Jerusalimu možete da čujete bilo kakve patriotske izjave o Izraelu, jer njihov zvanični narativ je „Mi smo okupirani, jednog dana ćemo biti oslobođeni“. Njihov lični interes je, naravno, potpuno suprotan. Nisu oni građani prvog reda, i to je žalosno, ali je činjenica. Međutim, svi su oni shvatili da je mnogo bolje biti građanin drugog reda u Izraelu nego građanin prvog reda u arapskoj državi. Pošto su to jedni fini, praktični i pragmatični srednjoistočnjaci, oni nemaju nikakav problem da postoji ogromna diskrepancija između njihove retorike i njihovih interesa. Sad se izmenila čak i retorika. Bilo bi, recimo, za očekivati da su za vreme korone Arapi odbijali da prime vakcine, jer „Izrael sigurno želi da ih sterilizuje“ ili slično… međutim, ne. Prvo su se bojali da neće dobiti vakcinu, jer, prvo će kao Izrael sve vakcine da podeli Jevrejima, onda kad su shvatili da dobijaju vakcinu isto kao i svi drugi, odjedanput ste mogli da čujete od njih raznorazne patriotske izjave, uključujući i rečenice u kojima se reč država spominje s velikim D. To čuti od Arapa vlasnika radnji u Starom gradu bilo je neobično. Činjenica da su Arapi izvan Izraela, iz arapskih država, prestali našim Arapima da emituju stalno tu iluzornu utopiju kako će jednog dana oni da napadnu i bace Jevreje u more.

Mislim da bez tog mira spolja nikad nije moglo da dođe do mira unutra, jer je ovaj bio uslovljen time da oni odustanu od svoje iluzije da će nekad neko doći i uništiti Izrael. A donedavno su stvarno živeli u nadi ili ubeđenju da je Izrael kolonijalni projekat. Kome god to nije jasno, da se ne može porediti povratak dela Jevreja i njihovo pridruživanje onom delu Jevreja koji je i onako živeo u Izraelu poslednjih 500 ili 1.000 godina, sa Francuzima u Africi ili sa Englezima u Aziji, on je čovek antisemita i nemam šta da pričam s njim. Problem je u tome što Arapi nikad nisu propustili priliku da propuste priliku. Nadam se da su u proteklih 60 godina naučili da su se sad karte drukčije posložile. Dok god su Arapi u arapskim zemljama mogli da ponavljaju tu svoju staru retoriku, to su tradicionalna društva koja vole stare retorike, oni su to i radili. Međutim, pojavio se Iran. Ispostavilo se da postoji jedan sunitsko-jevrejski blok nasuprot Iranu, i odjedanput je Izrael željen i voljen partner u borbi protiv Irana. Na koncu konaca, među narodima i državama stvari se rukovode interesima, a ne ideologijom.

Prevođenje i novi roman

U naučnom smislu radim na novom hebrejskom prevodu i naučnom izdanju najvažnijeg dela ikad napisanog na ladinu -Me’am Lo’ez. To je zapravo kompilacija rabinskih tumačenja, tradicionalnih tumačenja priča izTalmuda, jevrejskog folklora, morala, etike, naravoučenija, narodnih priča, sve poredano oko pet knjigaTore i pet svitaka. To je kolektivno delo koje je nastajalo 110 godina. Reč je o remek-delu ladino književnosti, na njemu je radilo deset najvažnijih rabina iz Osmanskog carstva. Nezamislivo je da u Izraelu ne postoji jedno naučno izdanje ovog ladino teksta sa savremenim hebrejskim prevodom. Što se beletristike tiče, počinjem da pišem roman, s 52 godine vreme mi je da počnem da pišem roman. Imao sam „crve u guzici“. Roman traži da se sedne i da se radi. Jednu priču možeš da završiš sad, pa drugu sledeće sedmice, pa treću one tamo, nema kontinuiteta, a roman je nešto na čemu se radi u kontinuitetu. E, sad sam usporeniji i mogu polako da sednem i da pišem.