Elokvencija nezabeleženog

No, iako će tako biti zabeleženo u istoriji srpske književnosti treba odmah reći da Jovan Zivlak ne pripada onima koji opisuju čuda od deteta, onim B. S. Pantović putovanjima po hartiji, iznad zidina, kao ni onima čija rečenica zvuči poput: „Čim ga čovek pusti da priča, sigurno će reći nešto pametno“. Ali, ne treba preterano biti gadljiv na sličnost koja, u obruču, postoji, jer ko još razume onog koji pomiče / usne i šušti ko orah kad pada kroz lišće / sa visina (iz pesme Uzeti knjigu).

Nakon uvoda treba uslediti nastavak koji bi, razume se, reflektovao one osobine književnog dela koje će, prvo, zainteresovati čitaoca, i drugo, poslužiti kao mogućnost jedne skice koja ima za cilj da predoči i garantuje (čitaocu) opstanak u i kroz delo. I prvo, i drugo, u sebi skrivaju izvesne poteškoće, ali ne i nemogućnost realizacije. Dakle, nimalo nije slučajno što je početak teksta uobličen jednom, najblaže rečeno, koliko-toliko duhovitom konstrukcijom, ali ne sa ciljem da se Zivlak uzdigne nad ruševinom amaterizma i ljudske gluposti, koja sebe opravdava tako što neprestano dokazuje svoju postojanost na polju književnosti, već da se, ukoliko zabluda postoji, ukaže na ono što je bitno, kao i na ono nebitno, u srpskoj književnosti. Jer, ne može se voleti, i Marija, i Jelena.

Jovan Zivlak na svoje književno delo, Iz Skitije (Adresa, Novi Sad 2018), na samom početku, postavlja književnu (odrednicu) markicu – sećanje. Dakle, pred čitaocima je sećanje zabeleženo u jednom nenovom obliku koje, i za publiku, i za književnost, ne mora ništa da znači, nekmoli da predstavlja. Ali, od prve rečenice – Sećanje je žanr, do poslednjih (tačnije, do poslednjih stihova) – da li ću te naći tamo gde sam postao svetiljka / koja ne svetli, postoji čitav jedan niz zapažanja koja zaslužuju pažnju, ma u kom obliku. Od mikronarativnih sekvenci i melanholičnih zapisa do makronarativnih nihilističkih okupacija evropskog mišljenja.

O nihilističkom pristupu i odabiru tema (u knjizi) ne treba puno govoriti i pisati, ukoliko želimo da ostanemo u književnom diskursu i tekst ne pretvorimo u prepričavanje anegdota, ali, treba reći da, Zivlak, ne pripada onom donkihotovskom nihilizmu, već nihilizmu koji je više teorijske prirode. Na metafizičkom horizontu nihilizam ne ostaje u obliku iz koga je prvobitno krenuo, jer, u narativnom sklopu, Zivlak ne menja svoj ugao posmatranja već produbljuje ideju do te mere da stvara rascep između dve diskurzivne celine.

Dakle, nije potreban samo voljni momenat za nečim novim i sadržajnijim već i dislokacija celokupnog sistema mišljenja. Razume se, u granicama koje garantuju(!) opstanak logičko koherentnog kruga pripovedanja, što u ovoj knjizi često nije bio slučaj. U ovim kratkim beleškama, koje svakako zahtevaju dopunu, postoji nit koja ukazuje na kretanje pripovedača, neprestano na relaciji književno – banalno. Velika tema za književne kritičare i teoretičare književnosti, dok se u knjizi Iz Skitije mogu pronaći tragovi/primeri koji reflektuju više banalno nego književno.

Neki blaži ton, koji ne bi zahtevao dopunu, treba ostaviti onim emotivcima sa verbalnom dijarejom koji će, nakon čitanja, ne samo ovog teksta već i knjige, reći ono što nije rečeno: jer ko još razume onog koji pomiče / usne i šušti ko orah kad pada kroz lišće / sa visina.

Nimalo nije slučajno stavljena napomena na stihove koji su, treba reći – antologijski (misli se na stihove koje se koriste u tekstu, a oni koji, takođe, poznaju i čitaju Zivlakovu poeziju mogu pronaći i druge). Dakle, mala napomena ima za cilj da pomenutog autora istakne prvenstveno kao pesnika. Odnos između proze i poezije, na ovom primeru, može biti kao i odnos mehaničke i organske forme, dakle: Forma je mehanička kada se na bilo koji dati materijal utisne neka unapred određena forma koja ne izrasta nužno iz osobina tog materijala; – kao kada komadu vlažne gline damo bilo kakav oblik koji želimo da ona ima kada se stvrdne.

Organska je forma, sa druge strane, urođena; ona sebe oblikuje dok se razvija iznutra, a ukupnost njenog razvoja je jedno i isto sa savršenstvom njenog vanjskog oblika (Lectures on Shakespeare, Semjuel Tejlor Kolridž, London 1951). Prva mogućnost po svojoj prirodi ne mora nužno biti okarakterisana kao nešto loše ili pogrešno. To bi, otprilike, isto bilo kad bi se napravila paralelu između talentovanog pesnika i pesnika genija.

Dakle, post scriptum za čitaoce, razapeti između Zivlakove poezije i proze, potpisniku ovih redova čini se da poezija ima prednost; ne znači da se proza ne može čitati ili da nema kvaliteta (kolikogod zvučalo loše definisano). Uostalom, može se čitati (i treba) i poezija, i proza: što ne može biti slučaj sa Marijom i Jelenom.

Zivlakove marginalije iz skitije – zapisi i beleške između dva broja Zlatne grede, takođe, treba posmatrati kao uvod u ono što će uslediti. Zato nije – sada – naodmet izreći, pomalo ali ne i u potpunosti pre vremena, da će u izdanju Povelje biti prilike da se sretne i ponešto zivlakovski, a možda se i da naslutiti sledeći dobitnik nagrade Branko Miljković. Ko zna neka ćuti, ko ne zna možda će videti – poetika reciprociteta. Jedno je sigurno, lakše će se stići do adrese sledeće Zivlakove knjige nego do ove o kojoj je bilo reči. A to ne znači da je ova knjiga bolja od nas i da je srpska publika ne zaslužuje već znači jedan osoben pristup svetu u kome je sve dozvoljeno, pa tako i da se knjiga štampa bez tiraža ili da je autor knjige i izdavač i urednik izdanja. Bilo kako bilo, sramote već odavno nema.