Embargo na Handkea

Na njegovu žalost neposredne reakcije izostaju. Mogu da ga zamislim i danas, nakon što je dobio Nobelovu nagradu. I mogu da se kladim da bi najveći deo prolaznika reagovao tako što bi šetaču oteo knjigu iz ruku i bacio je u najbliži kontejner. Svi bi mu zabranili da čita.

U komentara na vest da je Handke Nobelov laureat prednjačili oni koji ga nisu otvorili? Čuli su da je nekakav srpski prijatelj (i poverovali), pa su, shodno tome da li im je ta etiketa imponovala ili ne, brže-bolje iznosili svoje mišljenje. Dok sam čitao reakcije, ne samo na našim jezicima, oduševila su me dva opšta mesta.

Najpre: nijedan komentator, voleo autora ili ne, nije naveo nijednu Handkeovu knjigu (izuzev Pravde za Srbiju, koja se spominjala samo zbog zapaljivog naslova, navodno dokaza autorove pozicije).

Drugo, mnogo važnije: niko se nije osvrnuo na skandal u Stokholmu, zbog kojeg nagrada za književnost nije dodeljena prošle godine.

Malo je ko pomislio da je Handke, razume se, više reputacijom nego delom, Nobelovom komitetu poslužio kao žrtveni jarac, i da je dodela možda bila promišljen gest koji će preusmeriti medijski gnev. Umesto da se prema instituciji nagrade udvostruči sumnja, ona je opet prihvaćena kao bogomdani aksiom.

U Srbiji, između optuživanja Handkea za fašizam i čestitanja zbog istrajavanja u istini, samo tri teksta su se pozabavila delom.

Prvi je napisao njegov dugogodišnji prevodilac, Žarko Radaković; opsežan osvrt na Handkeovo delo sastavio je Marjan Čakarević; David Albahari se u dirljivom tekstu osvrnuo na značaj Handkea za njegovu generaciju. Jedino su se ova tri teksta bavila onim što su ostali komentatori izbegavali: sadržaj Handkeovih knjiga i njegov uticaj za vreme 1970-ih i 1980-ih godina u Jugoslaviji.

U ovako polarizovanom kontekstu, podsećanje na taj period, na činjenicu da je Handke bio pisac i pre 1990-ih, sigurno je zazvučalo kao arheološki zahvat bez značaja.

Posle ovih intervencija polemika oko Handkea nije se podigla na viši nivo, nego kao da je postala plića: nastavili su da se ponavljaju jedni te isti utisci o njegovim političkim pozicijama. Bio je to dovoljan podstrek da polemici i sam doprinesem jednim istorijskim uvidom.

Prvi prevodi Handkea na srpskohrvatski izašli su u Hrvatskoj. Komad Kaspar prikazan je u zagrebačkom Teatru &TD 1970, a objavljen je 1974. u Društvu hrvatskih književnih prevodilaca. Slede prevod drame Jahanje preko Bodenskog jezera (1976), pa izbor iz poezije i proze Živjeti bez poezije (1978).

U naredne tri godine izašle su tri ključne Handkeove knjige iz 1970-ih: LJevoruka žena i Kratko pismo za dugo rastajanje (1979/1980) i Golmanov strah od penala, 1981.

Palicu će onda preuzeti Gornji Milanovac. Žarko Radaković prevodi knjigu Užas praznine (1983), a potom (1988-1990) kod istog izdavača i celokupnu tetralogiju Spori povratak kući (u njoj su istoimeni roman, esej-manifest Pouka planine Sainte-Victoire, pripovetka Detinja povest i dramska poema – Kroz sela).

Tetralogiju mnogi smatraju vrhuncem Handkeovog dela; za mene je početak njegovog poetičkog zaokreta. Srpsko izdanje Sporog povratka kući dokument je za sebe i govori o Handkeovoj recepciji u književnim i umetničkim krugovima.

Detinja povest se završava obimnim separatom koji je omaž temi detinjstva. Vizuelne i tekstualne priloge za njega daju, između ostalih, Era Milivojević, Miroslav Mandić, Miodrag Vuković, Tomaž Šalamun, Maruša Krese i David Albahari…

Sve to, zahvaljujući zalaganju Žarka Radakovića, svedoči o intenzivnom prijemu Handkeovog dela kod nas.

Ponavljanje spada u tip dela koja tematizuju susret sa drugim ideološkim blokom. Handke se u Jugoslaviji ne nastanjuje, o njoj govori sa bezbedne distance, praveći povremene ekskurzije, uzimajući ono što je njegovoj knjizi potrebno: idealizuje je.

Kad Slovenija proglašava nezavisnost, Handke objavljuje pamflet Oproštaj sanjara sa devetom zemljom, gde će se podsmevati centralnoevropskim težnjama Slovenaca, za koje je prirodni stožer video u jugoslovenskoj državi.

Iz razočaranja pred raspadom Jugoslavije izrodiće se ideja da podrži onoga ko je, barem nominalno, hteo da je sačuva: Slobodana Miloševića.

Mnogo je mastila o tome prosuto. Za svoj groš ću reći dve stvari koje se uporno zaobilaze: Handke je ostao dosledan svojoj utopijskoj slici o Jugoslaviji i onda kada je objavio Zimsko putovanje na Dunav, Savu i Drinu koji će poneti podnaslov Pravda za Srbiju.

Oštra reakcija zapadnog establišmenta na ovu klasičnu handkeovsku šetnju, sa dotad najoštrijim tonovima upućenim zapadnjačkom prisustvu na Balkanu, pretvorila ga je odjednom u pisca koji je morao svoju književnu utopiju da stavi na probu iskustva.

Na šta je tad reagovao Zapad? Na samu činjenicu da neko može poželeti da sam, sa tog bezbednog Zapada, ode u Srbiju umesto da o njoj zaključuje na osnovu medija.

Samo direktno iskustvo bilo je kažnjivo; izgleda da je ostalo kažnjivo i danas. Meni se lično ne dopada što je Handke poverovao da je Milošević spasilac Jugoslavije. Ali činjenica je da je, za razliku od mnogih koji su mrzeli i voleli na daljinu, došao poželevši da se uveri u stanje stvari na licu na mesta.

Red je da se demantuje i važna predrasuda na kojoj i počiva opšti odijum. Handke ni na jednom mestu, ni u Pravdi za Srbiju, ni u drugim knjigama koje je posvetio toj temi ne negira niti ublažava genocid u Srebrenici. Pritom je potpuno svestan da se sama poseta inkriminisanoj strani smatra prestupom.

Posle posete Srebrenici, u knjizi Pitajući u suzama (2000) piše: “Pričati o bogosluženju u Srebrenici, o izbeglim, nezaposlenim, već godinama izgubljenim sarajevskim Srbima – tamo znači negiranje masakra i genocida“ (kurziv BSO). Isti je prestup pred očima Zapada bio odlazak na sahranu Slobodana Miloševića. Iz tog gesta je automatski izvedeno da Handke zastupa stavove sahranjenog predsednika i da negira genocid.

Setimo se da je 2007. za klevetu optužena novinarka Le Nouvel Observateura koja je u tekstu Handke u Požarevcu izvela zaključak da autor podržava masakr u Srebrenici. Sam Handke o Srebrenici na ovaj način nije govorio. Ali nečiji utisak da jeste nekontrolisano se umnožava: nečitaoci nastavljaju da citiraju nečitaoce.

Politički ne opravdavam njegov gest. Ali naše se pozicije prilično razlikuju. Ja sam Srbin, živeo sam ovde 1990-ih i znam šta je Milošević govorio, a šta radio, i za šta je sve bilo izgovor pozivanje na očuvanje Jugoslavije. Handke je Austrijanac, zapadnjak, posmatrač izvan, koji je došao u Srbiju verujući da dolazi u bastion Jugoslavije.

Od nekoga ko je pružio podršku Srbiji protiv zapadnjačke osude sveo se na posmatrača ludila njenog predsednika poslatog u Hag.

Istovremeno je posmatrao ludilo hajke na sebe. O obema vrstama ludila Handke govori u tekstu Dajmijelove table (2005), gde navodi da je odbio Miloševićev poziv da govori u njegovu odbranu. Valjda je tad shvatio da se preigrao i da Jugoslavije više nema.

Je li samo interesovanje za zločinca jednako zločinu?

Ne bih ja Handkea, za razliku od mnogih apologeta, nikako stavio u koš sa Selinom ili Hamsunom, koji su bili involvirani u domaćim kvinslinškim ispostavama.

Stavio bih ga u koš sa šezdesetosmašima, s intelektualcima čija se propala pobuna posle pobede neoliberalizma 1980-ih pretvorila u potragu za utopijom; među one pisce koji se u oblikovanju svojih utopija sudaraju sa realnim okolnostima i ne obeshrabruju se nego svoju utopiju nastavljaju da traže.

Handke je nastavio sa tim i mimo jugoslovenskog ciklusa. Tražio ju je u Šavilu, gde od 1990-ih i živi: o tome govori Moja godina u Ničijoj uvali; potom na obroncima Sijere de Gredos (u knjizi Gubitak slike); pa i na obodima autoputa Beograd-Niš, nedaleko od Velike Plane, u motelu Moravska noć (u istoimenoj knjizi).

Od planine Sent-Viktoar i Aljaske iz Sporog povratka kući, Handkeove prostore odlikuje povučenost, periferijski položaj. U njima njegov lik boravi onoliko koliko je potrebno putniku, ne nastanjujući se. Izgleda da su danas moguće samo takve oaze, kroz koje se prolazi.

Ne volim celog Handkea. Preferiram knjige iz 1970-ih i smatram da mu dah novele najviše leži. Iako barem jednom godišnje pročitam LJevoruku ženu i Kratko pismo, vrhunac njegovog proznog opusa za mene je Popodne jednog pisca.

Osim ogleda (O umoru, O srećnom danu), drage su mi njegove sveske, koje je dosad objavio u šest tomova. Kod nas je izašla sveska 1987-1990, Juče na putu, u majstorskom prevodu Zlatka Krasnog).

Junak Nema oaze traga baš za knjigom Moravska noć; ispostaviće se, bezuspešno. Do Handkeovih knjiga kod nas je i dalje gotovo nemoguće doći. Handkeove knjige 1990-ih i 2000-ih nisu objavljivale najveće kuće. Pravdu za Srbiju objavili su 1996. Grigorije Božović (Priština) i Oktoih (Podgorica).

I dalje traje period kad je nepoželjan kao pisac, a poželjan kao prijatelj. Podsetiću da su takvi prijatelji 1999. poslali Grasu njegove knjige iz Narodne biblioteke jer se izjasnio za bombardovanje.

Handke pisac ništa nije imao od te srpske ljubavi. Za vreme Handkeovog prećutkivanja, afirmisali su se pisci koji bez njega ne bi bili zamislivi, a kojima je Nobel bio povod da ga nazovu moralnom nulom (Filip David) ili političkim moronom (Svetislav Basara). Od nečitalaca sam i mogao očekivati ovakve etikete, ali piscima ih nikako ne mogu oprostiti.

Znači, i oni više vole Handkeove nečitaoce, i oni bi da njih bude još više? Za razliku od njih, ja ću nastupiti dijametralno suprotno. Svima koji, umesto da se zapitaju da li Nobelova nagrada i dalje treba da postoji posle afere iz 2017, i dalje misle da je laureat negator genocida – preporučujem da pročitaju Pravdu za Srbiju, ili bilo koju drugu knjigu od navedenih.

Pa da popričamo. Ako je ne nađu (a verovatno neće uspeti) neka se jave: obezbediću im skenirani primerak. Poziv važi i za ove dve moralne gromade. Šaljem pdf. I to džabe! Znanje je prioritet.