Emir Bekrić: Povratnik

… ili leto posle u Moskvi, odakle se vratio sa svetskom bronzom u istoj disciplini, ali vest je što se još uopšte bavi vrhunskom atletikom posle svega što mu se desilo između meteorskog uspona i 23. mesta na takmičenju u Nemačkoj.

– Posle četiri godine sam konačno zdrav i nemam za čim da žalim. Srećan sam što sam uopšte došao na Evropsko i plasirao se u polufinale. Nisam osvojio medalju, nisam ušao u finale, ali sam ponosan na sebe. Pre osam dana sam ispunio normu i uspeo da uđem u polufinale posle četiri godine odsustva sa velikih takmičenja – objasnio je svoju sadašnju vizuru 27-godišnji Beograđanin nakon što je u polufinalu istrčao 50,96 sekundi.

U najboljim danima savlađivao je ovu deonicu za 49,49 (EP 2012), 49,62 (istog leta na Olimpijskim igrama), 48,05 (SP 2013), pa i 46,49 pre tačno pola decenije u Beogradu, a onda je telo počelo da popušta. Um još više. Mada projektovan kao jedan od kandidata za odličja na OI u Rio de Žaneiru, momak rođen 14. marta 1991, počeo je da se baškari na lovorikama slave. Druželjubiv, elokventan, inteligentan i zanimljiv, kakav jeste, nije umeo da odbije novinare i marketinške stručnjake. NJegov bivši trener i „druga majka“ Mira Stojanović tvrdila je da nije ni hteo, pa je neko vreme ljudima „izlazio iz frižidera“. Kasniji atletski mentor Dalibor Kupka pričao je da je nacionalni ljubimac Emirko Svemirko, kako mu je tepala masa opčinjena fantastičnom završnicom u Moskvi, preterivao i u jedenju mesa i slatkiša. A gde su višak kilograma i manjak posvećenosti treninzima tu je veći rizik od povređivanja, što je u sadejstvu sa rezultatskim padom i depresijom zbog istih u nekom momentu „samlelo“ dvometraša dugog koraka i dečijeg osmeha. Posle šestog mesta na EP u Cirihu (49,90) dobitnik prestižnog priznanja „Zvezda u usponu“, od strane Evropske atletske federacije, nestao je sa „mape“. I daleko od očiju javnosti borio se sa višom silom, ličnim demonima i glasinama o „pravim“ razlozima sunovrata blistave karijere, povremeno preispitujući dečačku odluku da mu atletika bude život. Da bi se, mic po mic, izvukao iz lavirinta beznađa i pogrešnih poteza i nastavio tamo gde je stao. Rešen da najkasnije na Igrama u Tokiju 2020. „otplati“ ono što je ostao dužan svima koji nisu prestajali da veruju u njega – pre svega majci Mirjani, ocu Atifu i sestri Seni. Berlinsko polufinale samo je jedan u nizu zacrtanih koraka.