Energični melanholik

Nikola Džafo „buntovnik“ je još od studentskih dana, samo zato što je uvek želeo da bude svoj. U sudbonosnim godinama pogubne politike jedne familije i njihovih satelita napušta, tek započetu karijeru u Stokholmu i vraća se u Beograd gde sa svojim istomišljenicima vodi žestoku „borbu“ performansima pod geslom etika pre estetike.

Darka Radosavljević: „Od individualnog u kolektivno i nazad“

Naslov potkrepljuje podnaslovima koji čine stručno tumačenje svake od faza umetnikovog rada: JA, MI.

U poglavlju JA komentariše umetnikove teme koje ukazuju na etičke probleme društva krajem 80-ih godina prošlog veka, a koji kulminiraju izložbom Vojnici stražari predskazuju zlo (Galerija KCB, 1989).

Poglavlje MI (vraća se iz Švedske) ili početak 90-ih, radi kao likovni urednik časopisa Republika gde promoviše umetnike „s druge strane“, druge ideologije. Paralelno deluje i u Beogradu i u Novom Sadu sa projektima Izlaganje lavirintu, Raščaurenje sebičnosti, Inicijacija, Prepoznavanje sebe u lavirintu, 4x4x4=64, Kovčeg napunjen prošlošću i Stari frižider. Svoje projekte izvodi u Domu omladine Beograda i novosadskoj Galeriji savremene umetnosti.

Definitivno potiskivanje JA i formiranje MI, desiće se 1993. ispred Doma omladine gde se održava Zamrznuta umetnost, a potom na scenu stupa grupa Led Art. Godinu dana kasnije otvara beogradski Cinema Rex izložbom Art vrt kojom uvodi ZECA kao stalni motiv višestrukog značenja: svemoćan je, može da bude gradonačelnik, predsednik države… ali i simbol uplašenosti, žrtva. Apsorbujući sve naše strahove postaje jak. „Zec je kao metafora za sve probleme i bolesti našeg društva (…), ali i za radosti, uspehe i zadovoljstva“, objašnjava Džafo.

Godine 1995. u centru Novog Sada predstavljena je STOlica, višenamenski objekat, a publici je ponuđena anketa za isti. Odgovori su bili različiti, od monarhističkih do krajnje duhovitih, ali i morbidnih. STOlica stiže i u Beograd u CZKD kao objekat koji označava megalomaniju, postaje deo scenografije za predstavu Zli dusi, ali i kao neka vrsta bine za performans Ko was šiša, koji „obilazi“ beogradske opštine, Kragujevac, učestvuje u građanskom protestu (1996/97) i na kraju, raspadnuta vraća se u Novi Sad kao potpala za loženje kazana s pasuljem u akciji Kunst lager.

Javno šišanje

STOlica, zečevi i ljudska kosa čine ambijent u kome se 1995. u CZKD odvija performans Ko was šiša.

Šišanje (bukvalno) ima kompleksno značenje: Vojska, zatvor, logoraši – Kunst lager, a pre svega govori da je Srbija dvehiljaditih još uvek svojevrstan logor i predstavlja sintezu prethodno izvedenih akcija – objedinjuje „rekonstrukcije zločina na Balkanu“.

Rekonstrukcija zločina

Policijsko istražiteljski termin i posao – obeležavanje žrtve kredom (koristili su je i studenti tokom svog protesta ali u drugoj konotaciji). Jedna od lokacija je i Priština, 1998.

Ekspedicija na deponije

Ekspedicija na deponije svojevrsni je umetnički čin Led Arta, posećene su deponije Vinča, Medijana, Plzen (Češka), 1. maj (Labin), u nameri da se analizom predmeta nađenih na deponijama sagleda stanje u društvu tokom 90-ih. To „veliko spremanje“ Džafa inspiriše za samostalnu izložbu Odlazak u belo (beogradska Galerija ULUS, 1999) kojom autor uništava zaostavštinu do BELOG, čime prestaje da se „krije“ iza MI. Prodaje stan u Beogradu i seli se u Novi Sad, gde se polako, premorenošću i prezasićenošću gasi Led Art, a nastaje novi dugoročni projekat Art klinika. U Art klinici šansu dobijaju nove generacije umetnika i mislećih ljudi. Art klinika prolazi još jednu, drugačiju borbu, u novim uslovima zemlje u tranziciji. Nove okolnosti primoravaju ga da napusti MI, jer više nema te vrste zajednice. Tu je sada ON i novi ONI.

Savo Popović: „Slike s margine društva“

Za Sava Popovića sve što je Džafo radio i uradio u godinama koje su „pojeli skakavci“ jesu samo slike s margine društva.

S blagim osvrtom, kritike i rada na Fakultetu likovnih umetnosti za vreme Džafovog studiranja (diplomirao 1979) konstatuje da je Džafu prepušteno da sam nalazi svoj put? Baš čudno! Bez obzira na Popovićeve opaske, Nikola Džafo, ne da nije pronašao svoj put već je taj put ucrtao i mnogim mladim umetnicima kad je trebao i tako ušao u istoriju umetnosti 90-ih godina prošlog i početka 21. veka. Ono što je Džafo radio – JA i MI – mnogi kritičari ili nisu prepoznali ili se nisu slagali s tim aktivnostima, ili nisu hteli – smeli da se zamere urednicima. A Džafo je mogao da završi kao Slavko Ćuruvija, jer slike, performansi, kao i tzv. ozbiljna muzika, političarima su uglavnom nerazumljivi (pitanje obrazovanja) i zato Džafov rad, samo po Popoviću predstavlja, „slike s margine društva“.

Jovan Despotović: „Zaleđena zbilja“, Led Art – aktivizam devedesetih u Srbiji

Svoj tekst za monografiju Džafo, Despotović započinje opštim stanjem u umetnosti, u najširem smislu. „Tadašnji delatni individualizam posle postmodernizma (…) u suštini je prvi stvarni napor umetnika da se kreativnim aktivnostima odražava, makar marginalna alternativa oficijelnom društvenom životu…“ Oficijelni društveni život poslednje decenije 20. veka u Srbiji (tada jedne od republika SFRJ) bio je dramatično težak, što se, naravno, odrazilo i na umetnost. Kako „podići na novi društveno-etički nivo (Džafova krilatica etika pre estetike) ne bi li se oni uskladili po vrednosnim kategorijama, u krajnje opasnim uslovima raspada jedne države i kolapsa svih civilizacijskih sistema, naravno i za umetnost“. Na tom, „nadasve osetljivom i (po stvaralaštvo) opasnom ukrštanju i sudaranju, stajala je jedna od najvažnijih umetničkih tvorevina koju su podarili Nikola Džafo i grupa Led Art, s kojom su najjači farovi već osvetljavali sledeće stoleće“. Sreća je što je tadašnji politički vrh performanse i poruke istih, smatrao sporadičnim (u svojoj vizuelnoj neobrazovanosti) inače bi Led Art, na čelu sa Džafom, završio kao Ćuruvija, jer je Led Art tretirao bitna pitanja epohe problematizovana u njihovom radu, ponekad s blagim, a ponekad ekstremnim aktivnostima.

Beogradsku/novosadsku grupu Led Art Džafo osniva 1993, kao pokretačku snagu, kreativnost, kao metod otpora… stvaranje uprkos svemu, sa ciljem da deluje „kao umetnuto ogledalo ovdašnje ledene stvarnosti“.

Hronologija Led Arta beleži veliki broj akcija: Zamrznuta umetnost (hladnjača ispred Doma omladine, 1993), Javni rad i Potop, Art kuvar (Beograd, 1993), STOlica (CZKD, 1995/96), Ko was šiša, Zastave, Artaid, Dan leda (Bekstvo iz Centra). Posle bekstva sledi turneja Aj’ sad Kragujevac – opasuljivanje (sa UGS Nezavisnost).

Predsednikov S.O.S, Rekonstrukcija zločina, Ekspedicija na deponije, Službeni put – Priština (1998), Novi Sad (1998), poslednje grafike na asfaltu.

Izložba Ikonomahija ili torpedom u led priređena je u CZKD (1998) u organizaciji Led Arta i grupe Torpedo.

U kom grmu leži zec? samostalan je nastup Džafa (1997) – ciklus od 48 radova, zečevi u različitim formama i situacijama „citatima“ – njegov stav prema estetičkim postavkama epohe.

Pošto se iz Beograda preselio u Novi Sad, 2000. izvode ambijentalnu akciju-performans Kunst lager kao odgovor na Neue Slovensche Kunst, ali i kao vid nove srpske umetnosti, eksplicitno politički angažovane. To je ujedno i ledartovski nastavak akcija izvedenih 90-ih, pod nazivom Rekonstrukcija zločina na Balkanu.

Mirjana Pejtler Selakov: „Boravak u belom ili šta reći deset godina kasnije“?

U svom tekstu Mirjana Pejtler Selakov ne bavi se ni Led Artom ni Art klinikom već teorijsko-hipotetičkim pitanjima o „smrti autora“ likovnog dela. Polazište za tu „teoriju“, uzgred, nije njeno već Rolanda Barta i Mišela Fukoa, s kojom se ona očigledno slaže. Za primer uzima Džafovu izložbu odražanu u Kulturnom centru Beograda, 1989. kada je Džafo sve izložbene radove premazao u belo. Uzima u obzir i stilski trenutak bez šireg apsolviranja, tumačeći ga „poništavanjem onoga što je slikar proživeo do tog trenutka“. Dalje kaže: „Umesto da se upitamo zašto je Nikola Džafo premazao svoje slike u belo, upitajmo se i kako je mogao da stane iza takve ideje. U šta je morao da veruje ili ne veruje?“ U šta je verovao i zašto je stao iza takve ideje objašnjenje se može naći u tekstu Darke Radosavljević, kao i kod Jovana Despotovića, te u, više puta u ovoj monografiji ponavljanom stavu Nikole Džafa za „vreme zla“ – „etika iznad estetike“.

Pejtler Selakov pita se: „Ako su slike stvorene da bi bile gledane, a mislim da jesu, zašto ih onda premazati u belo i učiniti ‘nevidljivim’?“ Svaki komentar na ovo pitanje izlišan je. Rat je završen, preživeli ratnici ilegalci vratili su se iz „šume“, a Džafo ponovo slika, znači nije mrtav autor.

Ljiljana Pešikan Ljuštanović: „Stvaralački kosmos tela“

Autorka monografiji Džafo prilaže izvestan esej koji jeste u kontekstu Led Arta, ali sa osobenim pristupom i izborom performansa čitajući ih kao slike uz tumačenja ili mitološki, ili kao uzore remek dela velikana istorije umetnosti – slikarstva.

Vrstan poznavalac Džafovog opusa, Pešikan Ljuštanović beleži sledeće: „O Nikoli Džafu moglo bi se misliti i govoriti na nekoliko načina. Slikar upečatljive, privlačne i izazovne likovnosti, vrhunski crtač, te, čvrsto verujem, jedan od najznačajnijih srpskih konceptualista na prelomu vekova. Kao takav on je autor, ideolog, izvođač i učesnik u nizu performansa s kraja 20. i početka 21. veka. Ovaj deo njegove umetničke delatnosti – sve što je vezano za stvaralačke poduhvate Led Arta, Art klinike, Muzeja koji je pojeo zec – mogao bi se izdvojiti po upečatljivoj osobenosti“.

Svi autori tekstova u ovoj monografiji (osim Sava Popovića) saglasni su da su performansi Džafa i likovnih istomišljenika nastali kao pitanje savesti (unutrašnjeg moranja), kao strasni otpor zlom vremenu, političkom i duhovnom beznađu, pri tom koristeći jezik i forme postmoderne umetnosti.

Kao što smo napomenuli, autorka analizira samo nekolicinu performansa. Njen prvi osvrt (uzgred niko ga pre nje u svojim tekstovima nije spomenuo) i komentar jeste izranjanje iz Dunava (baš je taj Dunav izdajica) hladnjača prepunih mrtvih ljudi (a zna se odakle su), Džafo i grupa Led Art postaju, tako, mračni proroci, a odlaganje cveta u ledene kapsule hladnjača i zamrzivača postaje proročka vizija košmarne stvarnosti.

U godini kad je centar Beograda sablasno izgledao opasan kordonima policije pod punom ratnom opremom, Led Art izvodi performans Okretanje ogledala policijskom kordonu, bezličnim šlemovima – ogledalo postaje „nova efemerna verzija Rembrantovih portreta streljačkih gildi“. Ovo je istovremeno prizivanje magijskog čina u kome se okretanje ogledala prevrće i menja priroda sveta, drevna moć hvatanja slike života sveta, ujedno otvara uvid u onostrano, u svet mrtvih i svet nerođenih.

U svom osobenom prilogu, Pešikan Ljuštanović dalje se ne bavi performansima Led Arta već ulogom ogledala u Džafovim slikama za koje smatra da su „svesno potisnute“, ali i te kako živi segment njegovog stvaralaštva – gde se suočavamo s paradigmom zrcaljenja, umnožavanja ljudske figure iz sveta. Za primer analizira Džafovu Veneru, zaključujući da ta slika svesno reflektuje Ticijanovu urbinsku Veneru ili Maneovu Olimpiju. Zatim, Dama sa suncobranom – kaleidoskop sklopljen od klinastih krhotina čime Ogledalo ulazi u instalaciju Kako ugušiti svog prijatelja III (objekat) i stoji na poklopcu kutije odražavajući haos njene utrobe.

Led Art mogao bi da bude ogledalo umetnikovog vremena i trajanja. Po dubokom uverenju potpisnika ovih redova, umetnik i nije želeo niti tražio ništa više do kratkotrajnog leda koji posle otapanja ostavlja za sobom samo kaljugu, iliti naš sadašnji život.

Performans Javno šišanje autorku podseća na drevni i univerzalni predmet magije manipulacije kosom i noktima. Lepo je znati ili se podsetiti na to, ali malo je verovatno da je bila ideja Džafa i saradnika u času kad se odvijala, već je pre suštinski izraz žaljenja za žrtvama rata – mada je to bilo i prikupljanje nove sirovine, materijala od koga će nastati Judin presto – STOlica pokrivena kosom kao udobnim jastukom.

„Nadnoseći se nad opasne i tamne ponore kolektivnog nesvesnog, Džafo objedinjuje umetnički i magijsko-obredni čin, zavodi, zagoneta i leči. I svoju umetnost i one koji se s njom suoče“.

Silvia Dražić: „U kom grmu leži zec?“

Nikola Džafo zeca ne uzima kao metaforu već kao biće s bogatim simboličkim kapitalom i potencijalom. On je lunarni bestijar, simbol neprekidnog obnavljanja života. Prema Rečniku simbola tako ga tumače Asteci, Maje, Egipćani, indijska plemena, ukratko evropski i azijski narodi. Ergo, plejada svih relevantnih civilizacija. Zec ima i ekološku ulogu u najširem smislu te reči uključujući i političku i zato ne iznenađuje da je zec zaštitni Džafov znak, njegov Ex libris. Silvia Dražić u pojavi zeca u Džafovom stvaralaštvu vidi tri znaka.

Prvi znak je pojava zeca na grupnoj izložbi Art vrta (Rex, 1994). Drugi znak je izložba u Galeriji Beograd (1995) – U kom grmu leži zec? (izložba crteža, grafika, citata iz istorije umetnosti i naravno živi zečevi – posetioci su anketirani a cilj ankete bio je ispitati da li u Srbiji postoji umetničko tržište i kakav je njegov karakter). Treći znak bio je Džafov „proglas“ Odlazak u belo, kada je u Galeriji ULUS sve slike i predmete premazao u belo. Taj performans pominju svi autori tekstova ove monografije shvatajući značaj i poruku samog čina. Sam Džafo objašnjava „da je čin odlazak u neutralno stanje, pročišćenje, a istovremeno ukazivanje na stvaranje novog“. I opet anketa – pristigao je iznenađujuće veliki broj crteža, grafika, kolaža, a sve se sabira u Knjizi o zecu, a igračke i predmeti postaju osnova buduće muzejske kolekcije Zec koji je pojeo muzej, prvi put izložen javnosti 2. septembra 2006, na 12. bijenalu umetnosti u Pančevu, pod naslovom Odbrana prirode, što je i datum osnivanja Muzeja. Kolekcija Muzeja (fundus) zasad ima 1.500 predmeta, klasifikovanih i obrađenih po svim pravila savremene muzeologije.

U vreme političke i sociološko-kulturne bede, umetnički čin postaje strategija subverzije vladajućih režima i tada nastaje LedArt-etika pre estetike, da bi se, osnivanjem Art klinike (2002) estetičko vratilo definitivno u službu etičkog. Individualno ustupa mesto kolektivnom. Umetnost dobija utopijski predznak – da menja i leči svet.

Monografija mora da sadrži biografiju, hronologiju izložbi, projekte i bibliografiju, uključujući i napise u dnevnoj štampi i časopisima. Ova monografija, pored toga, svojom vanserijskom opremom gotovo postaje umetničko delo samo za sebe, za šta su zaslužni Mirjana Dušić Lazić i Đula Šandor koji je dizajnirao i korice. Posebnu pažnju, takođe, treba posvetiti biografiji, koju je sam Džafo uradio u formi stripa (duhovito i originalno), gde pored osnovnih biografskih momenata, vrši i rekapitulaciju celokupnog svog opusa do sad, strogo se držeći hronologije i ličnih komentara.

„Džafo“ i „Lepus in fabula“ u O3one

„Velika proslava“ Nikole Džafa počela je 9. juna 2010. u Art klinici u Novom Sadu, prezentacijom umetničko-zanatskog proizvoda Zekur, pod sloganom Zekur na dan za miran san. Nastavljena je u beogradskoj Galeriji O3one izložbom Pazi, umetnost ne ujeda i u novosadskom Muzeju savremene umetnosti Vojvodine izložbom Lepus in fabula, te premijerom Zečje opere i monografijom Džafo. „Velika proslava“ sumiraće rezultate u Galeriji O3one – 26. maja u 13 sati – kada će Darka Radosavljević i prisutni prijatelji predstaviti monografiju Džafo, nakon čega će Lepus in fabula (13 minuta), dokumentarni film premijerno (u Beogradu) biti prikazan. Program podrazumeva i „Put do korice Džafo“ (dokumentacija performansa).