Engleska konverzacija i čehoslovačka carina

Ne mislim na samu vožnju na najstarijem luksuznom parobrodu koji je tada plovio, vožnju u tom gradiću od mahagonija, koji u noći, dok se nežno njiše na talasima Atlantika, škripi i pucketa kao romantični zamak iz gotičkih romana; takođe ne mislim na odeljenje za domaće životinje u kojem je veliki etiopijski mačor očigledno bolovao od morske bolesti i, vodom iz suda određenog za piće, neprestano umivao lice; ne mislim takođe ni na šaputavu prisutnost (u prvoj klasi) vojvode od Vindzora, čije je viđenje bilo čežnja svih dam /abritanske nacionalnosti u turističkoj klasi. Mislim na iskustvo s engleskom konverzacijom.

Teorijski sam o njoj, naravno, bio podučen ranije. Uvek su me šarmirale meteorološke primedbe lordova u starim engleskim romanima, koje su preveli stari češki prevodioci, a na kraju iz svakog priručnika saznate da se umetnost britanskog društvenog govora zasniva prevashodno na sposobnosti za interesantan razgovor o vremenu. Samo što teorija nije praksa, a od prakse nema ništa bolje.

Kada sam prvog dana sišao u trpezariju na večeru, za mojim stolom se odvijao otprilike ovakav razgovor:

Bela udovica (starija, s ogrlicom od neobično hladnih perli, muž fizičar, zarađuje u Americi): “Nadajmo se da nam more neće biti preterano burno.”

Gospodin (stariji, inženjer, zarađuje u Americi): “Na našem putovanju u Ameriku prošlog proleća more je bilo poprilično nemirno.”

NJegova žena (starija, s veoma hladnim perlama oko vrata): “Ovog puta izgleda da vreme deluje dosta obećavajuće.”

Irac (iz severne Irske, tridesetogodišnjak, zaposlen u američkoj firmi): “Slušao sam vremensku prognozu Bi-bi-sija, čini se da će nam putovanje biti prilično mirno.”

Mlada crnkinja (veoma lepa, s velikim očima, iz Obale Slonovače, na putu u Englesku radi dopune obrazovanja: te večeri u kanarinsko žutoj haljini s dubokim dekolteom): “Je, pogledajte, kako imamo lepog kelnera!”

Svi (uključujući i mene) gledaju lepog kelnera, onda (kao s umerenim prekorom, ja s interesovanjem) u mladu crnkinju.

Bela udovica: “Moje poslednje putovanje je bilo veoma nemirno.”

Gospodin: “U ovo godišnje doba zna da bude mnogo bura.”

NJegova žena: “Iako to, naravno, ne mora da bude pravilo.”

Irac: “Popeo sam se na gornju palubu, duva poprilično snažan vetar.”

Ja: Ne govorim, omađijan prvom, svojim ušima čutom, pravom britanskom konverzacijom.

U osnovi, isti razgovor se odvijao sledećeg dana za doručkom i za vreme ručka. Tu i tamo bi ga obogatilo divljenje mlade crnkinje (u haljinu boje bele kafe s dubokim dekolteom) prema nekom Japancu i razmišljanja o različitim tvrdoćama šnicle, koja su usledila. Uveče mi je već bilo jasno da je meteorološko-gastronomska konverzija na parobrodima preživela sve promene vlada i tehničke revolucije i da je sigurno i dalje živi deo dobre stare Engleske.

U meni se ipak probudila moja sudbinska sklonost ka provokacijama, i tako sam razgovor o sumnjivoj zatamljenosti večernjeg neba prekinuo pitanjem Beloj udovici da li je bila poslepodne u brodskom bioskopu.

Bela udovica: “Da, bila sam.”

Ja. “I svideo vam se film?”

Bela udovica: “Da, dopao mi se. Ovaj kupus nije preterano sočan, zar ne?”

Irac: (kome je pitanje bilo upućeno): “Nalazim da je malo suv.”

Žena inženjera: “Obično imaju svežije povrće na ‘Kraljici Elizabeti’.”

Inženjer: “U pravu ste. Ovaj kupus je zaista pomalo sasušen.”

Tako je završen moj prvi pokušaj i čar konverzacije je porasla. Trećeg dana je usledio referat o večernjoj hladnoći u kabinama, izazvan severnim vetrom koji u ovim predelima često duva (za doručkom), i o raznim vrstama zimskog vremena u Irskoj, za razliku od Minesote (za ručkom). Tako je moja konverzacija s crnom devojkom (u tirkiznozelenoj haljini s dubokim dekolteom) o frizurama nositelja reda Bitlsa, prekinuta lekcijom o preteranoj masnoći ovčetine. Uveče sam opet provocirao. Uzdahnuo sam:

“Još tri dana i biću opet kod kuće. Jedva čekam da vidim svoju ćerku. Mogu da vam pokažem njene fotografije.”

Crna devojka: “Pokažite! Pokažite!”

Ostalo društvo (odobravanje: šta je moglo da se radi).

Izvadio sam fotografiju jedne devojke iz Praga, koja uopšte nije moja ćerka. Dala mi je da bih je pokazao njenom daljem rođaku, koji na Menhetnu drži noćni klub, u nadi da će se rođak odlučiti i pozvati je na ferije u Ameriku. U nadi, imao sam utisak, i te kako opravdanoj, jer je to veoma lepa i razvijena šesnaestogodišnja devojka i na toj fotografiji leži u izuzetno minimalnom bikiniju, a u pozi kopiranoj s jedne od najboljih stranica časopisa Plejboj. (Nažalost, kada sam posetio rođakov klub, stajala je pred njim picket-line elegantnih mladih lepotica, koje su na grudima i leđima nosile plakate: IGRAČICE BARA LJUBIČASTA DŽUNGLA ŠTRAJKUJU. NE POSEĆUJTE BAR LJUBIČASTA DŽUNGLA! ŠEF JE GULIKOŽA! Rođaka sam, doduše, našao u kancelariji, ali je bio jako ljut kada je shvatio da devojka na fotografiji nije štrajkbreher koji se nudi, već udaljena rođaka iz Čehoslovačke, i izbacio me je zajedno s fotografijom iz bara).

Tu fotografiju sam sada izvadio i pokazao je društvu. Uzela ju je crnkinja (u sjajnoj crnoj haljini s dubokim dekolteom) i kazala:

“Je! Kako je lepa! Ali malo koščata (termin koji zaista nije moguće iskoristiti za crnkinju). Morala bi više da jede!”

Fotografija je kružila.

Inženjer: “Da, đavolski lepa devojka.”

NJegova žena: “Stvarno jeste. Oh! Ova ovsena kaša nije uopšte zaslađena. Konobaru! Konobaru!”

Bela udovica: “Stvarno. Više šećera ne bi škodilo.”

Irac. “Danas skoro ne mogu da jedem. Nalazim da vreme postaje pomalo oštrije.”

Inženjerova žena. “Bojim se da će noćas biti bura.”

Inženjer: “Isto i ja. To je neobična stvar, ali treća noć plovidbe često biva nekako nemirna.”

Duh stare dobre Engleske bezbedno je prekrio devojku u bikiniju podrobnim opisima raznih bura.

Doručak poslednjeg dana pružio je priliku za izmenu nazora na različite osobine prolećnih vetrova u Britaniji i Americi, sumirane u poznanju da nema velikih razlika. Za vreme ručka određenu pažnju privukao je etiopijski mačor, koga vlasnica vodila kroz trpezariju na ružičastom kanapu i koji se, očigledno omamljen teškim mirisom ovčetine iz kuhinje, nasred trpezarije pobljuvao na cipele Japančeve supruge kada je htela da ga pomazi. Inače sam saznao mnogo novih stvari o toplotnim uslovima u kabini Bele udovice u toku protekle noći.

Zato je za vreme večere umalo došlo do senzacije. Tog popodneva sam video crnkinju (u roze haljini s dubokim dekolteom) kako koketuje u salonu za pušače s grupom neverovatnih snagatora. Bili su to peruanski borci stila catch-as-catch-can, koji su ušli na međunarodni šampionat u Škotsku. Šetali su po hladnom vetru promenadnom palubom u otkopčanim košuljama, iz kojih su im virile dlakave grudi: činilo mi se da je to magično privlačilo devojku, naviklu na glatka zmijska tela na Obali Slonovače.

A uveče, baš kada je inženjerova žena informisala društvo da ćemo na dan dolaska u Englesku najverovatnije imati izuzetno lepo vreme, crnkinja to više uopšte nije mogla da izdrži, i odjednom je rekla:

“Onaj rvač s velikim brkovima kaže da me voli!”

Tu je po prvi put nastala mala rupa: “On govori engleski?”, upitala je Bela udovica začuđeno.

“Ne, ne govori”, rekla je crnkinja (u zlatnoj haljini s dubokim dekolteom). “Ume samo tu jednu rečenicu I love you. To mi je danas posle podne rekao sedam puta.”

“Ova šnicla je opet tako tvrda!”, rekla je uzbuđeno inženjerova supruga.

“Moja je malo nedopečena”, rekla je ubrzano Bela udovica ne bi li prikrila prethodno saplitanje.

Rekao sam: “A vi ga takođe volite?”

Crnkinja se zakikotala: “hihihi!”, rekla je, “on je tako veliki!”, naznačila je njegovu veličinu širenjem veoma lepih, nagih čokoladnih ruku. “A u struku je tako tanak!” Obim struka pokazivali su ružičasti dlanovi, koji me na crnkinjama uvek fasciniraju. “I ima ogromne mišiće! Taj kad stisne čoveka”, zastala je.

“Pritiskao vas je?”, upitao sam.

Ali kohorta vernih čuvara britanske tradicije na vreme je priskočila.

“Hteo sam krvavi biftek”, prigovorio je Irac, “a doneli su mi prepečen!”

“To je skandalozno”, saglasila se Bela udovica. “Ovo i nije šargarepa!

Inženjerova žena: “Neću to jesti. Sinoć sam jako nazebla i večeras mi ne prija.”

Irac: “Da. Prošle noći je bilo pomalo hladno. Čini se da im nije radila grejanje.”

Inženjer: “Još uvek je rano za proleće. Vreme je i dalje dosta hladno.”

A onda sam se definitivno poklonio pred dobrim konzervativnim duhom ostrvskog carstva.

Kada sam kasnije prolazio vozom kroz ljupku Normandiju, u duhu su mi padali na pamet upoređivanja tipa primedbi: “ne nalazite li da je danas prekrasna sunčeva svetlost?”, a putem kroz Nemačku sam sebi opet govorio: “Čini se da je u Nemačkoj hladnije nego u Americi.” Onda smo se približili granici i užas od carinske kontrole mi je isterao iz glave misli o konverzaciji. Rastao je pravilno kako smo se približavali Krušnim planinama. Na sreću, u kupeu pored sedela je neka veoma lepa nemačka statistkinja s velikim brojem kofera, koja je išla na Brandov na snimanje koprodukcionog horora, a carinici su je podvrgli tako detaljnom i dugom pregledu da im za mene nije ostalo vremena. Zato sam bez problema prošvercovao svoju bocu viskija i dve boce koka-kole kao melem za devojku koju rođak najverovatnije neće pozvati, i iscrpljen nervnom napetošću, zaspao sam.

Probudio sam se tek kada se voz zaustavio u Pragu na glavnoj stanici. Za trenutak nisam znao gde sam, ali ka meni je već hodnikom prilazila moja nasmejana žena, zagrlila me i zasipala poljupcima.

“Dobro veče”, pozdravio sam je još pomalo omamljen. “Nalazim da je vreme u Pragu već dosta toplo, zar ne misliš?”

U izdanju Službenog glasnika

Službeni glasnik je ponudio srpskim čitaocima dosad neprevođen deo opusa češkog pisca Jožefa Škvoreckog, zbirku pripovedaka „Gorak svet“. U literarnoj formi Škvorecki svedoči o tegobnom XX veku u Srednjoj Evropi koja je iskusila i fašizam i staljinizam, ali sa finom ironijom osvetljava i nesavršenosti zapadnog sveta. Putopisna priča Lekcija na parobrodu dobro oslikava ovakav autorov pogled na svet i vreme u kojem je živeo.

U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje ovu priču Jožefa Škvoreckog iz zbirke Gorki svet. Izbor i oprema teksta redakcijski.