Entuzijazam pokreće transplantacije u Srbiji

Za Vamediu dr Milošević govori o celoj noći provedenoj najpre u letu po organe, povratku i operaciji. „Želja mi je i dalje split transplantacija, moramo to da naučimo i usavršimo“, kaže Milošević osuđujući što se politika meša u sve.

Svojevremeno ste izjavili da vam je želja da uradite split transplantaciju, sada ste u jednoj noći uradili dve transplantacije jetre.

– Ovo su bile dve transplantacije, što je po obimu zahvata vrlo blizu te moje želje. Sada kada sam postavljen za specijalnog savetnika ministra za transplantaciju tako da se sada taj manevarski prostor malo promenio, malo je veći prostor za transplantaciju. Više nemam opstrukcije u svojoj kući, što je naravno katastrofa da od toga zavise takve stvari, tako da iako sam pesimista u duši, nazirem neke dobre stvari. Ovo je jedan odličan impuls. Pokazali smo da možemo mnogo i ovo je jedan ogroman posao, to nikad nije urađeno dve jetre i četiri bubrega u toku jedne noći sa jednom ekipom, to je neverovatno skoro. Ljudi su popadali, naravno da nije rešenje da se tako radi, ali smo dokazali da se može i treba sad napraviti takav sistem koji bi funkcionisao. Moja želja jeste split i pankreas i to je plan za ubuduće.

Da li tvrdite da imamo znanja, šta je onda problem?

– Ja znam kakvo je znanje i to se pokazalo, ali znam i kako smo došli do toga. Problem su te paramedicinske stvari koje toliko utiču da uništavaju to što imamo. Politika kada se umeša tu neko plaća glavom, a to su pacijenti koji čekaju takve stvari. Transplantacija je komplikovan i ranjiv sistem i mnogo stvari ne zavisi od samih ljudi koji su u svemu tome i sad kad vi napravite takvu atmosferu i to malo prostora koji imamo kao stručnjaci i to vam oduzmu – to je strašno.

Da li smo tehnološki opremljeni?

– Apsolutno. Meni je trebalo deset godina za to, bio sam i u Americi na supspecijalizaciji 1998. godine, a 2008. godine smo uradili prvu transplantaciju jetre u Srbiji. Dakle deset godina je trebalo da operaciona sala koju ja danas imam u KC Vojvodine bude slična onoj koju sam tada imao u Americi. Pri tome sam 50 odsto instrumenata crtao olovkom na papiru i pravio ih handmade i dan- danas to koristim. I ove moje kolege i prijatelji, profesori iz Japana i Francuske koji su me učili, oni su se krstili kada su to videli.

To govori o tome koliki je entuzijazam lekara u Srbiji?

– Upravo to. I to je lična stvar vrlo. Ja evo treći put krećem ispočetka, sve se to dešavalo, vidiš da niko ne odgovara za to što ljudi umiru, gube glavu. Ja nijedan poseban motiv nemam zašto sam u jednoj noći sve to uradio. Para nema, slava me je već prošla i to sam žestoko platio po glavi u Srbiji, ljubomore će uvek biti, ali sve to je jače od mene. Imam status koji sam postigao napolju, mnogo sam uložio i moja obaveza prema mladim ljudima je da se to sve uradi. Evo sad u aprilu pravimo jedan veliki sastanak koji će trajati dva dana, dovodim pola sveta u Novi Sad. Ja sam to radio godinama, jer nema novca da naši mlađi lekari toliko putuju i zato je potrebno da im nekoga dovedete na noge. Mnogi to ne znaju da cene, ali ja to smatram svojom obavezom, da to što niko meni nije pomogao ja pomognem njima.

Da li ste optimista?

– Ako bih više o tome razmišljao, odgovor bi bio negativan. Ali evo ja opet nešto pravim, imam odgovornost, taj osećaj odgovornosti. Ja sam godinama rukovodio, radio, imao sjajne rezultate, a onda neko dođe i pre noći ti to sve obriše i boriš se za golu egzistenciju pa te blokiraju sa svih strana. I sad opet može to da se desi. Napravićemo nešto, možda se nekom opet neće dopasti. Imam viziju i krećem iznova, jer sam entuzijasta.

Kod nas se uglavnom kada se govori o transplantaciji sa živog donora govori o bubrezima, sada Vi prvi put govorite o važnosti transplantacija sa živog donora i kod drugih organa.

– Za svaku transplantaciju moraju da postoje vrhunski uslovi i kod transplantacije bubrega sa živog donora nije opasnost za donora jer mu ostaje jedan bubreg, ali kod jetre to je jako komplikovan. Zašto? Jer vi dajete jedan deo jetre koji mora biti dovoljan primaocu da živi, ali mora ostati dovoljno jetre i onom ko je daje da bi mogao da živi. Postoje zakonski uslovi za to. I niko ne zna kako će zdrava jetra da reaguje kada se uradi takav radikalan zahtev. Na ovaj sastanak u Novom Sadu doći će profesor koji je „broj jedan“ u svetu po pitanju takvih transplantacija, a on je nažalost imao uzastopna dva smrtna ishoda i nastao je pakao. Tamo mu se neko nakačio i sve je bilo dovedeno u pitanje. Da nisu ustali pacijenti, stotine pacijenata koji su zahvaljujući njemu ostali živi pitanje je šta bi bilo. Sada je u penziji, a tada je rekao nikad više to neće raditi zbog pakla koji ga je sačekao. Rizik je veliki i to bi bio vrh u Srbiji svega. Ja sam zato najveći deo moje edukacije tome posvetio. Doći će profesor iz Turske koji je usavršio transplantaciju sa živih donora.

Kod nas je rađeno nekoliko takvih operacija, nisu imale baš dobre ishode.

– To je i pitanje matematike i proračuna. Bila je to loša priča, loše pripremljena pogotovo ovde u Srbiji kada mogu da vas optuže za bilo šta, treba razumeti koliko je to teško. Zato učimo od najboljih sada.

Kako se hirurg pripremi za jedan ovakav zahvat kakav ste Vi izveli?

– To ne može da se objasni. Šta mene drži sve ove godine? Adrenalin i ne znam šta još, jer prvo morate da letite da uzmete organ pa se vraćate nazad i tad počinje tek ovaj deo, skinuti bolesnu jetru, veliki rizik, ogromna krvarenja, to je katastrofa, ali nema pauze, nema čekanja, nema razmišljanja ni o čemu drugom osim o tome što je ispred vas o tome što radite. To nije operacija od 10 sati gde sednete pa polako, nego operacija od deset sati gde ste na minskom polju, presing, ali verovatno iskustvo i znanje i taj adrenalin, a pre svega morao sam biti siguran u sebe. Ako shvatiš da si sve odradio šta možeš, da si jedina šansa tom čoveku za život, onda moraš napred. I onda kada se sve završi to je neverovatno olakšanje, sreća, zadovoljstvo. Život ispred vas. Ali ja sam uvek bio takav i tako razmišljao. Sam sam sve u životu odradio, 1998. sam otišao sa stipendijom koju sam sam izborio u Ameriku, verovao sam. Doneo sam desetine kilograma fotokopija knjiga i šta me je sačekalo. Šest meseci me niko ništa nije pitao kad sam se vratio, a kad su progovorili, rekli su ko te terao da ideš, šta ti to treba, niko te nije poslao. A ja sam mislio da će me pitati kako se radi ovo, a kako ono, da će želeti da nauče, no to nije bilo tako. Kasnije sam shvatio sve. Ne smem sebi da postavljam pitana zašto to radim, ne smem da sumnjam.

Šta je naredni cilj?

– Imamo dobar tim i želja mi je da se ovakve stvari stalno dešavaju, a da ne budu posebno spektakl nego normalna stvar. I pankreas, to je takođe nešto što treba da radimo. Iza mene treba da ostanu ovi momci koji su deo mog tima. Da oni nauče i budu spremni, a ne da kao ja moraju pakao da prođu jer oni pre mene nisu želeli da bilo koga uče i podrže. To je velika stvar, preneti znanje pa ga usavršavati. Srbiji to treba.