Epidemiolog Predrag Đurić: „Kućni pritvor“ bio bi poraz struke i države

On objašnjava u razgovoru za Danas da se ne očekuje da će dolazak građana iz inostranstva dovesti do značajnijeg rasplamsavanja epidemije, kao i da  ograničenje kretanja jeste efikasna mera, ali se njoj pribegava kada se sve ostalo iscrpi, što u Srbiji nije slučaj.

Upitan šta onda raditi sada kada nam „gori pod nogama“, Đurić naglašava da se moraju prvo iskoristiti sve ostale mere, uključujući i zatvaranje svih neesencijalnih delatnosti, povećanje kadrovskih kapaciteta tako da građanima bude dostupna pomoć, i mnogo obuhvatnije testiranje.

– Ako to nije moguće, onda moramo otvoreno da čujemo zašto nije. Da li recimo postoji otpor vodećih privrednika i crkve koji se ne može savladati? Zašto ne možemo da povećamo kapacitet testiranja, zašto ne možemo da eliminišemo redove ispred ambulanti, zašto ne možemo da angažujemo volontere da pomognu u praćenju kontakata i tako dalje, naglašava Đurić.

* U tekstu za portalu 021.rs navodite da smatrate da ograničenje kretanja, policijski čas, nije dobro rešenje, a to je mera koju za Novu godinu i reprizu traže Ujedinjeni protiv kovida, dok je i članovi Kriznog štaba pominju. Ograničenje kretanja u nekom obliku takođe je mera koju su mnoge evropske države uvele dok druge najavljuju policijski čas upravo za novogodišnju noć. Imajući u vidu sve ove glasove koji podržavaju ograničenje kretanja, zašto mislite da to nije ispravna mera za Srbiju? 

– ECDC je objavio 4. decembra svoje preporuke vezane za predstojeće praznike i u njima se zabrana kretanja kao mera ne prepoznaje. S tim u vezi, zabrana kretanja u datim okolnostima ne može biti stručna, već isključivo politička mera. Druga činjenica je osnovni princip za uvođenje mera koje narušavaju ljudska i građanska prava i slobode. Takve mere se mogu primeniti samo onda kada su sve druge mere iscrpljene i pokazale su se kao nedelotvorne. Neke zemlje u Evropi uvele su zabrane kretanja u noćnim satima, ali je takva mera bila praćena nizom drugih mera (npr. zatvaranje svih prodajnih objekata osim prehrambenih, na nekoliko nedelja). Druge zemlje opredelile su se za mere prema privrednim subjektima, ali ne i na „zatvaranje“ građana.

Kada je u pitanju Srbija, protivepidemijske mere koje se primenjuju su i dalje simbolične – osim onih koje su usmerene prema građanima i tiču se držanja rastojanja i nošenja maski, mere prema privredi uključuju prvenstveno ograničenje rada lokala. Pre razmišljanja o zaključavanju građana trebalo bi primeniti sve druge raspoložive mere, uključujući, recimo, potpuno zatvaranje neesencijalnih privrednih subjekata na nekoliko nedelja, uz kompenzaciju onim najugroženijima. Dalje, veoma je etički problematično prećutno gledati na masovna okupljanja hiljada građana na sahranama pojedinih pokojnika i izgovarati se kako se tu ništa nije moglo uraditi, a onda građane staviti u kućni pritvor.

Kućni pritvor za građane je najefikasnija i najjeftinija protivepidemijska mera. Samo što ljudski život nije ekonomija, kako to nekim pripadnicima vlasti deluje. Kućni pritvor je i poraz „struke“ i poraz „države“ u sprovođenju drugih mera koje bi mogle da budu efikasne.

* Lekari i građani svedoče da su bolnice prepune, nekovid bolesnici su posebno ugroženi, sve je teže dobiti potrebnu negu i ističe se da su u tom kontekstu  potrebni radikalni potezi. Vi međutim u svom tekstu kažete „Zarad kratkotrajne koristi rizikujemo da otvorimo Pandorinu kutiju totalitarizma.“ Ali šta raditi kad nam gori pod nogama?

– Mere koje predlaže ECDC, kao i mere koje prelažu SZO, zasnovane su na dokazima. Činjenica da „gori pod nogama“ je rezultat neprimenjivanja stručnih preporuka. Od početka SZO je navodila da je osnovna mera u borbi protiv pandemije testirati sve osobe sa simptomima i njihove kontakte i izolovati sve pozitivne, a staviti u karantin sve njihove kontakte. Ništa se od početka pandemije u tom smeru nije promenilo. Kada vi već u prvim mesecima epidemije odustanete od širokog testiranja, praćenja kontakata, izolacije i karantina, a u isto vreme vam je privredni rast i očuvanje privrede prioritet, oklevate sa uvođenjem mera, naravno da će se situacija izmaći kontroli.

Ono što je neophodno učiniti u ovom trenutku je omogućiti svakom građaninu koji ima simptome ili je bio u kontaktu da stupi bez čekanja u kontakt sa zdravstvenim radnikom i dobije neophodne savete, da se rad u ambulantama organizuje tako da građani ne moraju da čekaju, da se pronađe rešenje za praćenje i testiranje svih kontakata i njihov karantin, uz izolaciju svih onih sa simptomima.

Sve neesencijalne privredne subjekte bi trebalo zatvoriti na nekoliko nedelja, uz kompenzaciju kroz fond solidarnosti onih najbogatijih. Neophodno je zaposliti i dovoljan broj radnika u zdravstvenim i ustanovama socijalne zaštite.

* Navodite da uvođenje posebnih mera koje se odnose na putnike iz inostranstva sada nema smisla. O uvođenju obaveznog PCR testa za putnike koji budu dolazili u Srbiji dosta su govorili prethodnih dana i članovi KŠ i lekari iz UPK, i čini se da se svi slažu da nam je potreban PCR.  

– ECDC procenjuje se da je učestalost infekcije među putnicima ispod jedan odsto, što je niže od procenjenih 2,5 odsto u populaciji EU. U skladu sa navedenim, zaključuje se da dokazi ne podržavaju karantin i testiranje putnika kao efikasne mere.

Karantin i testiranje putnika mogu biti efikasni onda kada se učestalost infekcije u nekoj zemlji smanji na približno nulu. Mnoge zemlje su se prethodnih meseci opredelile za njih iz više razloga. Prvi je što su tokom prvih meseci pandemije zaista postojale značajne razlike u učestalosti infekcije među pojedinim zemljama. Zatim, nisu postojale jasne preporuke, mada je ECDC u julu upozoravao da ne postoje jasni dokazi da testiranje putnika može da donese neku korist. Konačno, verujem da su vlade evropskih zemalja imale na umu one argumente koji se i sada čuju u Srbiji – da se pokaže da se radi nešto što je za građane vidljivo, za šta građani mogu da pohvale svoje vlasti da, eto, deluju, a što se zgodno nadovezalo na ksenofobiju i antimigrantsko raspoloženje.

Dakle, ni tada nije bilo opravdanja za ovakve mere, ali su se mogle donekle razumeti jer su „u strahu velike oči“, pa se sluša srce a na struka, ali danas, nakon što su jasne preporuke ECDC objavljene nikako se ne mogu opravdati ni u jednoj zemlji gde učestalost infekcije nije blizu nuli.

* Dosta često se moglo čuti ranijih nedelja – naše mere su dobre, problem je kontrola sprovođenja. Jel to samo naša boljka ili isti problem imaju i zapadnoevropske zemlje?

– Postoji nekoliko faktora koje treba imati u vidu. Prvo, kontrola sprovođenja različitih mera u većini zapadnoevropskih mera bila je dobro organizovana i uspešna i pre početka pandemije, pa se samo nastavila, dok, bojim se, u Srbiji i pre početka pandemije to nije bio slučaj. Jedan od razloga su svakako raspoloživi ljudski resursi – veoma ograničen broj inspektora različitih profila. Drugi problem koji se javio je i nadležnost različitih infekcija – ko šta treba da kontroliše i kad.

Hipokrizija i poverenje

Problem je i hipokrizija koja drastično narušava poverenje građana i reputaciju inspekcijskih službi – recimo, ako se ne reaguje na otvoreno kršenje mera od strane nekih političara ili crkvenih velikodostojnika. Takođe, u zemljama razvijene demokratije postoji i visoka svest o društvenoj odgovornosti privrednih subjekata. Makar nekad bili i dvolični, teško će se opredeliti na nepoštovanje mera.