EPS im gradi i kuću

Njihov problem je u tome što im se imanje nalazi na granici Srbije i Crne Gore, te se nije znalo ko treba da izgradi bandere. Tomislav Jelić, otac Darka Jelića, umro je čekajući struju, ali zato će njegovih šest unuka i sedmo koje je na putu uskoro dobiti ne samo struju već i novi dom. Elektroprivreda Srbije je naime odlučila da Jelićima ne samo omogući da dobiju struju već i da im izgradi novu kuću.

Radovi uveliko traju ovih dana i očekuje se njihov skori završetak. „Gledamo kako radovi napreduju, srećni smo što se radi i jedva čekamo struju, ali dok sijalica ne zasija u našem domu, ne smemo da se radujemo, mnogo puta do sada svetlo nam je obećavano, a mi smo ostajali u mraku. Ranije su bila samo obećanja, a sad se radi. Verujemo da ćemo svetlo dobiti pre nego što na svet dođe i naše sedmo dete, koje nam stiže početkom januara iduće godine“, rekla je Svetlana Jelić.

O Jelićima su mediji godinama izveštavali, struju su im obećavali mnogi, a čovek koji je Jelićima nesebično pomogao je Hido Muratović, humanitarni aktivista iz Novog Pazara. Godinama ih obilazi, obraćao se vlastima u Sjenici, lokalnom Elektrorasu, pisao je predsedniku Vučiću, razgovarao sa premijerkom Anom Brnabić… njeegova borba će konačno uroditi plodom.

Muratović nam kaže da mu je puno pomogao Aleksandar Bogićević, pomoćnik ministra za poljoprivredu koji je nedavno učestvovao i u akciji pomoći Vukici Milosavljević iz Kašlja na Rogozni, kojoj je grom 23. avgusta ubio dve krave i bika. „Čim je direktor EPS Grčić posetio Jeliće, počelo je da se radi. Kad država odluči da pomogne, sve ide brzo“, dodaje Muratović. Prema njegovim rečima, nije bitno ko će Jelićima dovesti struju i da li će neko politički od toga profitirati. „Samo nek im dovedu struju, obraduju ovu napaćenu porodicu“, poručuje Muratović.

Hido Muratović decenijama obilazi bolesne, stare i siromašne žitelje zabačenih sela na Pešterskoj visoravni i u okolini Novog Pazara, Tutina, Sjenice i Rogozne. „Sagradio sam tridesetak kuća siromašnima na Pešteru, Goliji, Rogozni, što muslimanima, što pravoslavcima. Ni sam ne znam koliko puta sam uveo struju. Ja sve to radim iz čiste ljubavi i to me čini srećnim. Iako nemam fondaciju, ljudi mi se javljaju sa željom da pomognu jer znaju da ih neću prevariti. Iako u ovim teškim vremenima često kažemo da je čovek čoveku vuk i gore od toga, dobrota se nije izgubila. U početku sam imao problema sa ženom i decom koji su se ljutili jer bih se izgubio po ceo dan po tim selima i tek uveče dolazio kući. Tek kad sam celu porodicu poveo sa sobom, videli su šta radim i podržali me“, seća se Hido. Ideja je nastala kada je osamdesetih godina prošlog veka, po povratku iz armije, otkupljivao ćilime od porodica iz pomenutih sela i prodavao ih u Istanbulu. Deo novca od prodatih rukotvorina odvajao je za siromašne, kada je i prvi put video, kako kaže, zaboravljene ljude.

– Primetio sam da su ih najmiliji zaboravili, ali bogami i država. Ja sam tu da potaknem dobrotu koja se izgubila, da probudim ljude koji su ostavili majku ili oca. Volim da kažem da se imućni ljudi troše kao kineske baterije. Oni koji imaju mnogo novca zaborave na sirotinju, ali ih ja zato otreznim i povedem sa sobom – ističe Hido Muratović.