EPS neće pasti (u privatne ruke)

„Nestručno vođenje, plus pljačka i isisavanje para od nemogućeg su napravili moguće. EPS je 2018. godinu završila sa gubitkom od 11 miliona evra. Nekada najveći investitor u Srbiji, EPS je pod vođstvom Vučićevih nesposobnih, ali poslušnih kadrova, postao jedan od najvećih problema srpske ekonomije“, kaže Đilas i strahuje da „uskoro počinje kampanja da EPS kao gubitaš treba da se proda strancima“.

Đilasove strahove odmah je otklonio predsednik države Aleksandar Vučić: „EPS ostaje naš u celini. Ne samo da ne mislimo da prodajemo EPS, nego mislimo da kupujemo elektroprivrede u okruženju. Hoćemo da EPS bude najveća kompanija na Balkanu“.

Ne pamti se da je neka tema tako brzopotezno ujedinila vlast i opoziciju kao što je sudbina državnog EPS-a. Dva nepomirljiva političara lako su se „dogovorili“ i ekspresno izjasnili da se najveća kompanija u Srbiji i rak rana domaće privrede neće privatizovati nego da će ostati u državnim rukama. EPS je naprasno, ali očekivano, postao zajednički imenitelj neformalne koalicije vladajućih i opozicionih populista, ad hoc stvorene kako bi se očuvao status quo EPS-a: „Nemojte slučajno da prodajete EPS“, opominje Đilas. „Ne pada nam na pamet“, uzvraća Vučić.

Đilasova opomena nije samo vapaj protiv privatizacije nego i kritika operativnog načina na koji kadrovi SNS-a upravljaju tom kompanijom zbog čega je EPS od „nekada najvećeg investitora“ postao „jedan od najvećih problema“.

Problem Đilasove kritike je u kratkom pamćenju. EPS nije od juče postao „najveći problem“. On je to bio i u vreme Slobodan Milošević ali i posle 2000. godine. Pogrešna energetska politika svih vlasti od 2004. godine naovamo dodatno je devastirala EPS.

Da je tad korporativizovan i dokapitalizovan, EPS danas ne bi bio najveći ekonomski problem Srbije i najveći evropski zagađivač. EPS je jedna od retkih kompanija u Evropi koja u proteklih 40 godina nije izgradila nijednu fabriku struje, pogotovo ne fabriku „zelene“ struje, pa nije mogla ni da bude, kako tvrdi Đilas, „najveći investitor u Srbiji“.

Kad su, međutim, „u strahu (od privatizacije) velike oči“ i kad treba odbraniti tezu o državotvornom EPS-u, onda je „politički korektno“ da Đilas s predumišljajem retušira i polira EPS iz perioda kad su državom i tom kompanijom upravljali kadrovi Demokratske stranke ili njeni koalicioni partneri (DSS i SPS).

Stvarnost je, međutim, mnogo drugačija. Objektivno gledano, u proteklih 15 godina, ne postoji period koji bi se mogao nazvati „zlatno doba“ EPS-a. Zla sudbina Elektroprivrede ogleda se u činjenici da nije privatizovana odmah posle demokratskih promena 2000. godine, nego joj je političkom voljom dodeljena uloga zlatne koke koju su vladajuće partije čerupale populistički manipulišući niskom cenom struje (zašta su imali podršku širokih slojeva potrošača) i isisavajući novac za lične i partijske fondove.

Đilasova fantazija o uspešnom EPS-u pre 2012. godine (pre dolaska naprednjaka na vlast) lako se demistifikuje zvaničnim poslovnim rezultatima od 2006. do 2012. godine. EPS je, na primer, 2006. godine prvi put posle 15 godina imao neto dobit od 16 milijardi dinara i samo još 2010. imao je dobit od 1,8 milijardi dinara. Gubici prate poslovanje 2007. godine (2,3 milijarde). 2008. (2,4 milijarde), 2009. (388 miliona), 2011. (4,8 milijardi) i 2012. godine (12,3 milijarde dinara).

Neki od poslovnih pokazatelja – negativna stopa održivog rasta, negativni potencijal sopstvenog investiranja i rentabilitet – bili su poražavajući. Troškovi angažovanog kapitala bili su neuporedivo viši u odnosu na prinos na kapital, tako da je ukupan gubitak vrednosti EPS-a u periodu 2006-2011. bio 2,2 milijarde evra.

Finansijski rezultati kompanije i u vreme vladavine naprednjaka imaju ciklično kretanje (2014. i 2018. neto gubitak 10,5 milijardi, odnosno 1,3 milijarde dinara. A 2013. pa zatim 2015. – 2017. ima neto dobit ukupno oko 19 milijardi dinara). EPS je od 2012. do 2015. prošao kroz neuspešno restrukturiranje zbog ogromnog protivljenja struktura unutar kompanije i interesnih (kriminalnih) grupa izvan kompanije. Restrukturiranje se dogodilo samo na papiru i nikada nije sprovedeno u praksi, a EPS je uzeo od Svetske banke 200 miliona evra upravo da finansira projekat restrukturiranje.

Najveća devastacija firme počinje dolaskom Milorada Grčića za generalnog direktora čiji v.d. status traje više od tri godine. U prvoj godini Grčićevog mandata (2016.) zabeleženi su nedopustivi propusti u upravljanju kompanijom i zastoji u kopanju uglja što je dovelo do manje proizvodnje u svim elektranama. Svi ti negativni trendovi nastavljeni su i 2017. godine kad je kompanija imala tri puta manju dobit iz poslovanja u odnosu na 2016. godinu. U 2017. godini EPS je povećao plate i smanjio investicije (manje od amortizacije).

Bio je to povod Fiskalnom savetu da prozove rukovodstvo EPS-a da direktno utiče na smanjenje BDP-a Srbije. Sličnu ocenu („EPS značajno koči rast srpske privrede“) Fiskalni savet ponovio je i za 2018. godinu, dodajući da je „zbog višegodišnjeg nedovoljnog investiranja pala proizvodnja električne energije, pa je neophodno da kompanija znatno poveća ulaganja u proizvodne kapacitete i zaštitu životne sredine. EPS bi trebalo u narednih šest godina da proizvede dodatnih 5.000 gigavatsati ili 15 odsto sadašnje proizvodnje“.

Fiskalni savet je problem očajnog upravljanja EPS-om ogolio „do koske“: „Reformski koraci koji se preduzimaju od 2014. godine – popis imovine, smanjenje broja zaposlenih bez sistematizacije što je povećalo a ne smanjilo troškove i neki koraci ka svojinskoj transformaciji – ne odgovaraju veličini problema“.

Da je vlastima u proteklih 15 godina bilo do boljitka EPS-a, promenile bi bar nešto u upravljanju tim sistemom. Recimo, država je kao vlasnik mogla da iznajmi tri-četiri dokazana menadžera iz sličnih evropskih kompanija, obezbedi im visoke plate i bonuse za dobro poslovanje i da im odrešene ruke u restrukturiranju, upravljanju i razvoju EPS-a. Nažalost, to se nije dogodilo.

Loše upravljanje, izostanak razvojne vizije, manjak investicija, fingirano restrukturiranje i smanjena proizvodnja – sve je to ambijent u kojem bi EPS do kraja 2025. godine morao da investira najmanje tri milijade evra u izgradnju novih i rehabilitaciju postojećih elektrana, od toga najmanje 800 miliona evra u zaštitu životne sredine.

Gde naći taj novac? Da li država kao vlasnik EPS-a mora da uzima kredite da bi se ta kompanija razvijala, kupovala druge elektroprivrede u regionu i postala najveća na Balkanu?

Sudeći po dosadašnjem načinu zaduživanja, krediti su jedini i najskuplji model poslovanja EPS-a. Postoje, međutim, i drugi načini za prikupljanje razvojnog kapitala. Hrvatska elektroprivreda (HEP), na primer, prikupila je u proteklih 15 godina izdavanjem korporativnih obveznica 1,2 milijarde evra za izgradnju novih elektrana, a sada se sprema za izlazak na Berzu gde će ponuditi 25 odsto vrednosti kompanije (nešto manje od milijardu evra).

Zašto Srbija nije zainteresovana da menja vlasničku strukturu EPS-a?

Svaka promena vlasništva – izlazak na berzu i dokapitalizacija, delimična ili potpuna privatizacija – značila bi novi profesionalni menadžment, novu hijerarhiju upravljanja kompanijom i transparentno poslovanje. To bi automatski dovelo do gubljenja moći Vlade (vladajuće partije) nad EPS-om.

A šta bi mogla da donese promena vlasništva?

Pre svega, tržišno određivanje cene električne energije. Takav model naterao bi Vladu da napravi socijalne karte za ugrožene kategorije stanovništva koje bi plaćale struju po povlašćenoj ceni. Svi ostali, građani i privreda, morali bi da plaćaju tržišnu cenu električne energije. Time bi Vladi, odnosno vladajućoj partiji, bila oduzeta jedna od ključnih populističkih mera – jeftina struja za sve (vlasnike vila na Dedinju i vlasnike baraka u Vlasotincu). Jeftina struja zgodna je politička alatka za vladanje.

Problem je što jeftina struja s ekonomskog stanovišta znači da EPS onda nema para za razvoj, za izgradnju fabrika „zelene“ struje, digitalnu transformaciju i ekologiju.

To je ta pogubna politička alokacija kapitala koju sprovode neznalice verujući da će EPS biti moćan ako prodaje jeftinu struju, ako deli visoke plate i ako kupuje elektroprivrede u regionu. Umesto zastarelih imperijalnih ambicija Srbiji je potrebna nova energetska paradigma zasnovana na praćenju klimatskih promena, diversifikaciji izvora energije i digitalnom umrežavanja s potrošačima.

Drugi važan dobitak bio bi sprečavanje vladajuće partije da preko poslušnog stranačkog menadžmenta isisava milione evra iz EPS-a i preliva ga u stranačku (ili privatnu) kasu.

Treći krupan dobitak bio bi razbijanje političko-sindikalno-kriminalne sprege koja upravlja pojedinim važnim delovima elektroenergetskog sistema zemlje i vodi EPS u propast.

Ali, to su sve istovremeno razlozi zbog kojih EPS ne sme da se privatizuje. Znaju svi srpski političari da je od gubljenja EPS-a gore samo gubljenje vlasti. Zato postoji konsenzus da EPS mora ostati politički plen koji (svaka) vlast ne sme da ispušta iz ruku.