Er Srbija

Već pri prvom pogledu na košarkaše (oko 6.30 ujutru) bilo je jasno da jedva čekaju da se dokopaju udobnih avionskih sedišta, kako bi nastavili ono u čemu su naglo prekinuti nekoliko sati ranije. Nakon ekspresnog ukrcavanja, bilo je jasno da je putnika tri puta manje nego što je kapacitet aviona, tako da se svako od nas udobno „izvalio“. Ipak, ogromnim centrima Srbije ni to nije bilo dovoljno, pošto nisu znali gde će sa sopstvenim kolenima. Iako niko nije igrao šah, kao na prvom letu Er Srbije, atmosfera je bila kao na šahovskim turnirima. Niko ne progovara, osim pomoćnog trenera Mute Nikolića, koji je povremeno „dobacivao“ iz repa aviona. Ali čak ni on nije uspeo da podigne atmosferu. Gotovo svi košarkaši su momentalno po poletanju utonuli u san. Razlikovali su se samo po tome što su pojedinci imali slušalice u ušima. Za razliku od većine, Raduljica i Krstić su se umesto na tri pružili na šest sedišta pa je svako ko je išao do toaleta morao pažljivo da preskače tandem divova. Naravno, niko im nije zamerio. Nakon dva i po sata leta, stigli smo na strahovito pust aerodrom u Granadi. „Ovde niko nije sleteo još od Evropskog prvenstva 2007. godine“, prokomentarisao je Dejan Bodiroga, potpredsednik KSS. Nakon pasoške kontrole, putevi su nam se razišli. Bar nakratko. P. S. Nije ni čudo što nam avio-kompanije u regionu zavide na skoronastaloj „Er Srbiji“. Već na aerodromu na svakom koraku mlade i neizveštačeno nasmejane stjuardese, a isto je i u avionu gde čoveku zaista ništa ne može da zafali. Obroci ukusni i količinski sasvim dovoljni, čak i za one koji imaju preko sto kila, a takvih nas u avionu nije bilo malo. Jedina primedba je skromna ponuda dnevne štampe u kojoj nije bilo Danasa. Tabloid, polutabloid i sportski dnevni list, tako da su svi koji su želeli da se opuste uz ozbiljne tekstove u (malobrojnim) ozbiljnim pisanim medijima ostali uskraćeni.