Erdogan pokušava da vlada sam

Pamuk je profesor ekonomije i ekonomske istorije na Bosforskom univerzitetu u Istanbulu, saradnik Ataturkovog instituta za modernu tursku istoriju, a godinama je bio šef savremenih turskih studija na Evropskom institutu, na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka. Predavao je na nizu najprestižnijih američkih univerziteta, a takođe je i član Turske akademije nauka i član Evropske akademije. Tokom boravka u Beogradu je za domaće stručnjake održao predavanje na temu prihoda u Jugoistočnoj Evropi od 1500. godine u komparativnoj perspektivi. Bila je to prilika i za ovaj razgovor za Danas.

* O čemu ste govorili srpskim ekonomistima?

– O ekonomskom razvoju u Jugoistočnoj Evropi iz dugoročne perspektive u poslednjih 500 godina, o određenim obrascima i odnosima između ekonomije i politike i o tome šta omogućava društvu ekonomski razvoj. Kada pogledam Jugoistočnu Evropu ali i druge delove sveta, jedna stvar se izdvaja kao važna u pogledu dugoročnog ekonomskog razvoja – politika i interakcije između politike i ekonomije. Ne treba govoriti o ekonomiji u smislu nje same, nego je povezati sa društvom, politikom i to naročito kada je reč o Jugoistočnoj Evropi. Ona se nije dobro razvijala u toku prošlog veka, a jedan od najvažnijih razloga za to je bila politička nestabilnost, česti ratovi, tako da je to važna lekcija iz prošlosti. Ako postoji mir u regionu, postoji i dobar potencijal za ekonomski razvoj. Zbog toga se moramo fokusirati na politiku.

* Ovom regionu je išlo bolje pre 30 godina. Šta bi ubuduće mi u Srbiji trebalo da činimo kako bismo ekonomski napredovali?

– Prihodi po domaćinstvu nisu bili mnogo viši pre 30-40 godina i najvažniji razlog za to su političke poteškoće povezane sa raspadom Jugoslavije i tranzicijom koja je usledila posle toga. Takva situacija nije rezultat ekonomsko-tehničke prirode, nego političke konstelacije i dobre saradnje sa susedima i zbog toga su to ključni faktori za ekonomski razvoj Srbije u decenijama i godinama koje dolaze.

* Ali, mi smo pre 30 godina bili bliže EU nego danas. Kako to komentarišete i da li biste u tom smislu napravili poređenje između statusa nekadašnje zajedničke države i Srbije danas spram EU?

– Srbija i Jugoslavija su bile bliže EU u dva aspekta. U pogledu političkih odnosa i u pogledu prihoda. U ekonomskom smislu Jugoslavija je napredovala šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka i po prihodima po stanovniku je bila bliža EU nego danas. Ali, naravno, svet je danas mnogo drugačiji u odnosu na to vreme i zato ne bih pravio pojednostavljena poređenja. Rekao bih jedino da Srbija i njeni susedi treba da nađu zajedničko rešenje o političkoj saradnji u svom bliskom okruženju.

* Zašto je istorija ekonomije važna i koja iskustva iz ove oblasti su bitna i primenljiva u sadašnjem trenutku?

– Istorijske priče mogu biti zanimljive ali i važne, jer iz njih možete naučiti lekcije iz ekonomskog razvoja koje su relevantne i danas, a jedna takva je značaj i uloga politike u ekonomskom razvoju.

* U tom smislu je zanimljiva Turska, budući da njenog predsednika Erdogana zapadni svet vidi kao autokratu, a ona uprkos tome ekonomski napreduje. Kako to razumete?

– Najbolje bi bilo govoriti o dva perioda jer je Erdogan na čelu Turske već 14 godina. Prve godine, do 2007, bile su godine političkog pluralizma, dijaloga između različitih grupa u društvu i sa različitim segmentima privatnog sektora. Erdoganova partija je bila otvorenija, a posledično je i ekonomski razvoj bio dobar. Erdoganova partija je dobijala dobre inpute zahvaljujući saradnji sa različitim segmentima društva i prihod po stanovniku je rastao veoma brzo. Ali od 2008. politika njegove partije se promenila i danas pokušavaju da vladaju sami i uspostave vladavinu jednog čoveka – da celu vlast koncentrišu u njegovim rukama. Ekonomski razvoj za Erdogana i njegovu političku partiju nije više prioritet i to traje poslednjih osam-devet godina. Erdoganovi pokušaji da uspostavi političku moć imaju kao posledicu da ekonomija zbog toga trpi. Poslednjih devet godina ekonomski rast Turske je sporiji u odnosu na dugoročni prosek turskog ekonomskog rasta. Prvih pet godina je, dakle, bilo dobro, a potom ispod proseka.

* Kako vidite odnos sekularizma i islama u Turskoj?

– Turska poslednjih 200 godina prolazi kroz proces reformi, sekularizacije, modernizacije i sve vreme postoje tenzije između konzervativnih islamista i sekularista. Ali, ovaj poslednji period od 10 godina je izuzetak zato što su Erdogan i njegova partija usvojili strategiju intenziviranja klerikalnog konflikta, polarizacije, kako bi konsolidovali svoju moć. Ovaj proces je veoma destruktivan u pogledu institucija, mira i političke stabilnosti u Turskoj, a kao posledica svega toga i za ekonomski razvoj. Stoga bih podvukao da je recentna polarizacija stvorena iz političkih razloga.

* Turska je nedavno poslala vojne trupe u Katar. Šta to znači za njenu međunarodnu politiku?

– U ranijim godinama međunarodna politika Erdogana i njegove partije je naglašavala otomanski prostor, kako za Jugoistočnu Evropu tako i za Bliski istok, ali to ni za jedne ni za druge nije bilo naročito uspešno. Međutim, u skorije vreme, odnosno u ovoj fazi, spoljna politika postaje sve više lična i koncentrisana u rukama predsednika Erdogana. Katar je bio turski saveznik ili bolje rečeno najbliži Erdoganov saveznik na Bliskom istoku sve doskoro. Donedavno je Turska u regionu Persijskog zaliva želela da ostane bliska sa Saudijskom Arabijom, ali tokom poslednje krize između nje i Katara Erdogan je odlučio da izabere stranu. Odlučio je da pomogne Kataru. Turski parlament je za manje od jednog dana odlučio da ovlasti vladu da pošalje trupe u Katar a na bazi preporuke predsednika Erdogana. To znači da parlamentu nije ostavljeno ni dana da diskutuje o tome. Ostaje da se vidi da li je ta bezuslovna vrsta spoljnopolitičke podrške Kataru u dugoročnom interesu Turske u tom delu Persijskog zaliva i Bliskog istoka.

* Kako komentarišete kontroverzni pokušaj puča protiv Erdogana?

– Kada je reč o puču, tu ima više pitanja nego odgovora, ali u svakom slučaju on je išao naruku vladi na izmeni i uspostavljanju predsedničkog sistema. Jeste bio referendum, ali je on održan u uslovima vanrednog stanja, a sve je to išlo u prilog predsedniku Erdoganu.