Erdogan uz rame Putinu

Obami, Merkelovoj i Sarkoziju značaj njihovih zemalja i funkcije na kojima se nalaze obezbeđuju medijsko sveprisustvo. Popularnost među biračima im je, međutim, na niskim granama, uglavnom zbog krize. Istovremeno, dobar deo planete u njima lično (i u britanskom premijeru) i po automatizmu, kao liderima vodećih sila, vidi glavne krivce za krize i ratove.

Svet nemačku kancelarku i francuskog šefa države već vidi kao bivše, posebno nakon niza poraza njihovih partija na lokalnim izborima, u slučaju Sarkozijevog UMP-a i na izborima za Senat održanim u nedelju. Berluskonijeva „zvezda“ zalazi pod teretom afera i starosti, zbog Čavesove bolesti govori se o nekoj novoj Venecueli, kao i o Kubi, gde Raul Kastro sprovodi neke reforme. U Kini, vodećoj sili „u dolasku“, ličnost lidera uglavnom ne izbija u prvi plan.

Ostaju Putin i Medvedev. Za ruske birače oni su vođe bez premca i to nema veze sa životnim standardom, već sa osećajem vraćenog globalnog uticaja nacije-sile. Rusima, naviklim na vrednosti drugačije od zapadnih, standard nikad nije ni bio prioritet, demokratija još manje. Uostalom, Marks je pisao da Rusija može biti jedino despotija. Ni Zapad kojem su usta puna demokratije, od Rusije istu iskreno ne očekuje. Ali očekuje, otrežnjen od iluzija – čak se i Britanija najzad opredelila za „resetovanje“ odnosa s Moskvom – da među Rusima obožavan, a medijima beskrajno inspirativan dvojac, još dugo ostane na vrhu.

I ostaju Erdogan i Davutoglu. Kao Putin (i Medvedev) Rusiju, njih dvojica su u poslednjih desetak godina učvrstili Tursku kao silu ne značajno manjeg opsega. Štaviše, Erdoganova Turska ima jednu značajnu prednost u odnosu na Rusiju. Za razliku od Putina koji se baš ne može pohvaliti popularnošću Rusije u ostatku nekadašnjeg sovjetskog i „carskog“ carstva (nedavna pobeda proruske stranke u Letoniji samo je izuzetak koji potvrđuje pravilo da ruske komšije uglavnom beže glavom bez obzira od Moskve ili u najboljem slučaju laviraju kao Belorusija i Ukrajina), Erdogan i Turska su poslednjih meseci postali heroji za nekadašnje arapske podanike Osmanlija.

Dok Evropska unija odbija ulazak Turske u članstvo, Erdogan i Davutoglu, mozak turskog buđenja, najavljuju u najmanju ruku vojnu, onda i ekonomsku integraciju Bliskog istoka koju bi, naravno, predvodila Ankara. Dok Evropa tone u krizu, Turska se hvali procvatom svoje ekonomije. Dok „bezbednosni“ prioriteti Izraela postaju anahroni u novoj bliskoistočnoj konstelaciji, Turska se kandiduje za glavnog američkog saveznika u regionu.

Urednik istanbulskog lista Today’s Zaman pohvalio se nedavno i popularnošću Turske u Srbiji, u koju se baš ne bismo kladili, bar ne kada je reč o Srbiji „u celini i celosti“ (uspeh TV sapunica kao meke moći Turske, naravno, nije sporan). Ali imidž Turske kao sile „u povratku“ je stvoren, i to vidimo i ovde.

A koliko je dobar imidž bitan za ostvarenje zacrtanih ciljeva, to bar mi Srbi, koji ga nemamo, vrlo dobro znamo.