Eseji o likovnom radu Ranka Radovića

Knjiga je izvanredno opremljena ne samo velikim izborom njegovih crteža iz svih perioda rada, već i brojnim komparativnim materijalom koji otvara pitanje konteksta i upućuje na moguća daleka srodstva ili stimulanse koji su do njega dopirali. Knjiga obiluje rukopisima, beleškama, skicama, isečcima iz novina, jedan čak s ranom pesmom, s kolažima, obaveštenjima, inventarima i sl, što obogaćuje njegovu biografiju, podsećajući na jedan prebogat život, široku znatiželju i nataložena znanja koja je stvaralački transponovao u brojna i raznovrsna dela.

Pored toga, suptilnim odabirom dragocenih fotografija iz porodičnog arhiva koje govore o njegovom upečatljivom izgledu, ponašanju, ekspresivnoj gestikulaciji i ambijentu rada širom sveta, a najviše zahvaljujući brižljivom dizajnerskom postupku Irene Lagator Pejović, knjiga postaje značajnija od dokumenta i lepog predmeta: često više i od reči, vizuelni efekti ubedljivo ukazuju na veličinu ličnosti Ranka Radovića i njegovog kreativnog postupka.

Veoma je inspirativan i mudar izbor samo tri umetnikova teksta. Oni definišu njegov pogled na svet, iako je poznato da je ostavio brojne knjige, studije i zapise pošto je s neverovatnom lakoćom svoju rečitost i ideje pretakao u pisanu formu: Soba kuma Saveljića, Otvorena vrata zaborava i Zora na vrhu planine Fuđi dotiču različite istorijske, mentalitetske, hronološke i geografske dimenzije i otvaraju vrata boljem razumevanju Radovićevih interesovanja, njegovog senzibiliteta i mnogostrukog talenta. Pored toga, umesto biografije, objavljen je uzbudljiv autorov tekst Crteži i arhitektura – skoro kao ispovest iz 1998. gde potvrđujemo ono što se čini logičnim: da su crtež i crtanje za njega bili od najranijeg detinjstva sastavni deo življenja, da je njima ispunjavao brojne sveske i voleo gimnazijske časove kod profesora Kukića i Živka Stojisavljevića, da se družio i radio s Vladimirom Veličkovićem, u Amsterdamu i Parizu učio i osvajao svet zajedno s bratom blizancem Rajkom… Crtež nikada ne napušta. Naprotiv – ima brojne izložbe u Aranđelovcu, Beogradu, Ljubljani, Skoplju, Ohridu, Novom Sadu, Sarajevu, Somboru, Budimpešti, Đenovi, Tapioli, Helsinkiju… I piše: „Kako sam oduvek, odavno mislio – crtež je arhitekturi i arhitekti ne samo laboratorija, nego i inspiracija, lavirintsko putovanje u kojem je sve moguće, sve potpuna izvesnost i tek samo san, i to jednovremeno. Zagonetan i informativan, tačan i približan, skica ili pravi plan, misao ili tek nagovešteno osećanje – crtež nas (za)vodi, kao Sirene Odiseja. Za katarke i za jarbole graditeljskog broda vezujemo se osećanjem skromnosti i odgovornosti za naše kuće, kao i verovanjem da će nas crtež, na kraju, verno čuvati, pa i od nas samih. U vremenima mašina za crtanje, koje duboko poštujem, ostaje i ostaće naša crtačka ruka veliki zastupnik naših osećanja, znanja u duha“.

To je dragocena dopuna tekstovima koji su u ovoj knjizi sa različitih uglova osvetlili likovni opus Ranka Radovića. Na početku knjige princ Nikola Petrović Njegoš mu se obraća sentimentalno, s puno emocija, kao kolega-arhitekta i kao prijatelj kojeg je upoznao tokom njegove izložbe u Parizu „gde je zaslužio željenu slobodu“. Uroš Đurić seća se nekih mladalačkih vedrih i opuštenih vremena i konstatuje da se celokupna istorija našeg posleratnog modernizma prelama kroz život i rad Radovića i njegove generacije kojoj su pripadali i njegova majka, takođe arhitekta, i Vladimir Veličković, Šejka, Siniša Vuković, Peđa Ristić i mnoge druge ličnosti koje su ostavile bitnog traga u našoj kulturi.

Dimitrije Popović, i sam umetnik kojem je crtež osnovni elemenat izraza, piše o Radovićevoj veštini, talentu, kulturi, erudiciji, radoznalosti i nekonvencionalnosti, a Irena Lagator Pejović smatra da se njegovi radovi bave budućnošću, da umetnik ne odustaje od maštanja ma koliko ima i realističkih ideja. Za Vidu Ognjenović, Ranko Radović je genije, esejista, filozof – autor aristotelovskog eseja Soba kuma Saveljića; on nas uči da „potkovani osionim neznanjem, olako gazimo mnoge prirodne zakonitosti…“ i opsesivno gomilamo nepotrebno. Ističući značaj crteža kao esencije ili abecede u ovladavanju plastičko-likovnog govora, Borka Božović ističe da je likovni jezik neraskidivi deo Radovićevog sveukupnog izražavanja, dok je Ljiljana Zeković, citirajući samog umetnika koji je isticao da je za arhitektu „crtež istraživački pogon, laboratorija za probe, proveru i radost“, ustanovila da njegovi radovi nemaju strogu egzaktnost arhitektonskih crteža i da zahvaljujući tome dobijaju humaniju notu čime predstavljaju „temeljno polazište u razumijevanju i tumačenju Radovićevog likovnog opusa“.

Evocirajući njegove sentence da je „osnovno načelo gradnje jednostavno: kako se živi, tako se i prave kuće; kako se veruje, tako se grade crkve; kako se čulno oseća priroda, tako se zida u kamenu ili uz jezero; kako se diše vazduh i kako kiše padaju, tako se pokriva krov i prave prozori“, Mladen Lompar piše da Ranko „inkorporira tetovaže sa enigmatskim sadržajem koji kroz realne, asocijativne i apstraktne forme, metaforičkog i simboličkog značenja, obuhvata istoriju civilizacije od antičkih vremena do savremenog industrijskog doba“.

Prebiranje olovkom po orguljamapoetska je metafora Sanje Domazet za Radovićeve crteže koji, po njoj, emaniraju sijensku svetlost. S druge strane, Vinko Penezić i Krešimir Rogina su formirali bogati rečnik ili inventar za tumačenje pojmova kojima operiše Ranko Radović u svojim radovima svih disciplina, dok je Marko Špadijer istakao disciplinu klasičnog crtanja koja je Ranka vodila ka mediteranskoj harmoniji uz dah italijanske renesanse. I praveći razliku u odnosu na funkcionalni arhitektonski crtež, on ističe da je Radovićev crtež za sebe, oslobođen utilitarnosti, „lepršava ali kontrolisana igra“ stvarana razigranom i čistom linijom.

Bogata koncepcija ove monografije urodila je plodom: stigla je knjiga koja se čita sa zadovojstvom, gleda s uživanjem, koja nas uči, zabavlja i koju želimo da čuvamo kao najdivniju uspomenu na našeg Ranka Radovića…