Jovana Đurić: Estetika novih medija i zašto je važna artikulacija njihove moći

Sve je predimenzionirano, i kamera i naš entuzijazam. Finalni proizvod je, naravno, bio remek delo. Kako to autorska dela  obično izgledaju njihovim stvaraocima na početku svog profesionalnog puta.

Razmišljam o tome dok gledam prvu vežbu jednog od svojih studenata (odličnu, jednu od najboljih, vizuelno nedostižno visoku u odnosu na moj oskarovski poduhvat iz 2009. godine). Pitam ga čime je snimao? „Mobilnim telefonom“ odgovara mi, podrazumevajućim, a čime bi drugo, tonom.

Predajući Audio – vizuelnu produkciju na FEFA fakultetu, ljudima koji su 2000. godište, spoznala sam jedan zanimljiv paradoks. Za potrebe časova na kojima se bavimo razvojem novih medija, promenom percepcije publike, značajem i estetikom novih platformi kao što su Instagram i TikTok ja sam bila ta koja je morala da nauči šta je estetika tog TikTok-a. Studenti kojima predajem deo su generacije kojoj je sve to podrazumevano, novi mediji su za njih samo – mediji. Oni nisu doživeli promenu percepcije, jer nisu imali u odnosu na šta da je dožive. Akademska dekonstrukcija novih pravila i nove estetike koju su društvene mreže donele, a kojom svoje studente podvrgavam, verovatno zvuči ekvivalentno tome da neko veoma, veoma star mojoj generaciji pasionirano objašnjava koncept televizije. Bar mnogo više nego što bih to sebi želela da priznam.

Ali, upravo u tom konfliktu između starih i novih načina leži važnost obrazovanja. Zadatak nas koji smo, makar onim mentalno-formativnim delom, ponikli u mahom analognom svetu je da one koji su rođeni u digitalnoj eri naučimo da spoznaju svu količinu odgovornosti koju jednostavno, samostalno i slobodno kreiranje sadržaja podrazumeva. Kao što bi za superheroja posedovanje moći koju ne ume da kontroliše bilo destruktivno i opasno, tako je artikulacija moći koje su novi mediji doneli čovečanstvu važna ne samo budućim filmskim radnicima, već ulazi u domen znanja neophodnog za civilizovano funkcionisanje društva.

Kad već pričamo o tome, još jedna bitna napomena – da bi stvarali umetnost moramo da poznajemo umetnost – svu, ne samo onu kojom se bavimo. Najveći u svojim poljima su kroz istoriju jedni drugima služili kao inspiracija. Serđo Leone je počinjao režiju svojih scena tek kada bi Enio Morikone unapred iskomponovao muziku za njih, Vilijam Fokner je napisao scenario za film („To Have and Have Not“) po motivima romana Ernesta Hemingveja, a Hemingvej je inspiraciju nalazio u Miroovim slikama. Pažljivim gledanjem i razumevanjem najvećih dela iz prošlosti istovremeno se edukujemo i inspirišemo – to je ono čega se trudim uvek da budem svesna kada pročitam, čujem, pa ponekad i sama pomislim, da je neka tema ili istorijska ličnost „prevaziđena“ za nove generacije stvaralaca (kada je već o istorijskim ličnostima reč, volela bih da popijem piće sa Orson Velsom, i da ga pitam šta misli o TikToku – ne sumnjam da bi imao pozitivnije mišljenje nego što očekujemo.)

Međutim, uz sve tehnološke uticaje i nezaustavljivost razvoja kao takvog, neke stvari se ipak ne menjaju, pre svega važnost priča koje želimo da ispričamo. Najosnovnija karakteristika kreiranja sadržaja, nezavisno od konkretne namene, je proces pretakanja stanja duše u vizuelno formulisan narativ. Savršen brak tehnološke pismenosti i stvaraočeve istine je način na koji spontano nastaje umetnost – razumevanje tog procesa je u korenu onoga čemu pokušavam da naučim svoje studente. Zbog toga se radujem svakoj novoj generaciji. Sam početak godine, februar 2021. obeležiće upis nove generacije master studenata kreativne produkcije, dok će ostatak, makar moje godine, biti u znaku diplomskih radova (i proslava) naše prve upisane generacije osnovnih studija. Sadašnji četvrtaci stasali su u sjajne mlade autore i kreatore sadržaja. Sigurna sam da će odgovorno stvarati nove umetničke svetove i pomoći drugima da čine to isto.