Iako pacijenti koji žele da se podvrgnu estetskoj operaciji mogu imati nerealna očekivanja od ishoda operacije, želju da zahvatom „reše“ neki psihološki problem ili zavisnost od plastične hirurgije, njihove motive procenjuju estetski hirurzi, a ne psiholozi.
Naime, u privatnim klinikama u Beogradu, kao ni na VMA, psihološki testovi koji bi ocenjivali spremnost pacijenta za operaciju nisu deo standardne procedure, a po mišljenju Nenada Stepića, načelnika Klinike za plastičnu hirurgiju i opekotine VMA, i Miodraga Colića, vlasnika privatne klinike za plastičnu, estetsku i rekonstruktivnu hirurgiju u Beogradu, sami hirurzi u stanju su da adekvatno procene pacijenta. Na drugoj strani, psihološkinja Ivana Vukmirica Baćanović upozorava da „plastična operacija menja samo izgled, ali teško da će promeniti i unutrašnji život“, i da bi procene psihologa mogle biti korisne hirurzima pogotovu ako se ima na umu sveukupna dobrobit pacijenta.
– Ono što može da se desi jeste da pacijent očekuje veliku pozitivnu promenu u svom životu nakon izvedene operacije, a ona izostane. Takođe, ljudi koji imaju ožiljke, zbog traume koju su doživeli neće moći da promene to iskustvo samom operacijom ožiljka, kaže Vukmirica Baćanović.
Ona istovremeno objašnjava da postoje situacije koje zahtevaju uključivanje psihologa, a na hirurzima je da ih prepoznaju.
– Ukoliko je neko preokupiran svojim fizičkim izgledom, stalno traži način da ga popravi i podvrgava se velikom broju operacija kako bi uklonio nedostatke, to nam govori da ta osoba želi da bude zadovoljna sobom, ali joj to nikako ne uspeva. Takva situacija zahteva uključivanje psihologa, ističe Vukmirica Baćanović.
Stepić i Colić, pak, veruju da hirurzi sami mogu psihološki proceniti pacijenta.
– U toku preoperativne pripreme i razgovora s pacijentom dobijaju se detaljne informacije u pogledu motiva za određenu estetsku korekciju. Ukoliko su zahtevi nerealni, tj. ako vode ka poistovećivanju pacijenta sa nekom od javnih ličnosti, pacijenti se upućuju na psihijatrijski pregled, kaže doktor Stepić. On istovremeno dodaje da po njegovom mišljenju „ne postoji psihijatar koji može takvog pacijenta odvratiti od nerealnih zahteva, ali svakako može upozoriti hirurga na moguće postoperativno nezadovoljstvo pacijenta“.
Da sami estetski hirurzi mogu da procene motive pacijenata, slaže se i doktor Colić, koji veruje da on i njegove kolege moraju biti i „psiholozi“ koji procenjuju da li je pacijent podoban za operaciju ili ne, koji su zaista njegovi motivi, i koji mogu da demotivišu pacijenta ukoliko vide da su ti zahtevi nerealni.
– To ipak psiholog ne bi mogao jer on ne poznaje dovoljno proporcije lica i tela kojima se mi vodimo i koje moraju biti od presudnog značaja za našu odluku da li ćemo nekoga operisati ili ne, ističe doktor Colić. On istovremeno dodaje da „retko kom pacijentu treba baš pravi psihološki tretman“.
Put do većeg samopouzdanja?
Na pitanje koliko estetski zahvati mogu povećati nečije samopouzdanje i samopoštovanje, Ivana Vukmirica Baćanović odgovara da operacije mogu poboljšati doživljaj u vezi sa onim delom tela koji se operiše, ali da je diskutabilno da li mogu uticati na ukupni doživljaj većeg samopouzdanja i samopoštovanja. Doktor Colić pak veruje da iako plastične operacije ne mogu rešiti probleme poput gojaznosti ili razvoda, mogu učiniti da se pacijenti „bolje osećaju sa korigovanim znacima opuštanja tkiva usled starosti, dojenja ili korigovanom deformacijom nosa ili nekog drugog dela tela“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
